ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ВИТЕЗ

Како је Ђурађ постао шиптарски украдени херој!

Извор Телеграф, СрбинИнфо, Васељенска ТВ

Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405. — Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији.  Ето шта пише на почетку житија Ђурађа Кастриотића, у Википедији на српском језику.  Дакле, "албански" херој и то још "српског порекла"!!!  Како се то постаје Шиптар, "српског порекла"? Имају ли Срби, "српског хероја", а да је "албанског", "хрватског", или неког другог порекла? Како то ми немамо, а сви около, укључујући и Шиптаре имају СВОЈЕ хероје и то "српског порекла". Колико су безобразлук и крађа културног, језичког, историјског наслеђа Срба на Балкану узели маха да су постали нормални? Чак и нама Србима!  [ЛГ]

"Ко краде кокошке, краде и бизоне" - Умпах Пах.

Српски народ и историчари олако се одричу наших витезова и хероја. Од сопственог народа заборављени, од српских историчара неистражени, ови јунаци падају у таму заборава, или их једноставно други народи присвоје.

Поред Шиптара, ево и Хрвата!

Оваква судбина задесила је витеза и папског генерала Ђурђа Браниловића Кастриотовића, ког су Албанци прогласили за свог националног хероја, а његов породични грб преузели за свој национални стег. Његово право име данас је готово заборављено, али захваљујући албанској пропаганди, цео свет зна за њега. Његово име је - Скендербег
Ђурађово српско православно порекло није спорно. Енглески историчар Едвард Гибон је у свом делу “Хистори оф д деклајн анд фол оф д Роман Емоајер” (History of the Decline and Fall of the Roman Empire) из 1788. јасно написао да Кастриотићи воде порекло од старог српског братства Браниловића из Зете.

Грци га сматрају својим. По њима је

Георгиос Кастриотис син Грка Кон-

стантина Кастриотиса и Српкиње 

Воисаве Трипалда (овде)

Ђурађов деда се доселио у Јањину у Епир, као српски кефалија (у српској средњевековној држави: поглавар, старешина града). Отац Ђурађев Јован Кастриотић назвао се принцем Епира, који је укључивао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер.
Његова мајка Војислава била је принцеза српског порекла из породице Трибалда. Ђурађов отац Јован се међу првима супроставио војним упадима Бајазита И, али његов отпор није имао успеха. Султан га је натерао да плаћа данак, а како би осигурао верност српских племића на територији данашње Албаније, одвео је Ђурађа и његову браћу на свој двор као таоце.

Споменик Ђурађу Кастриотићу у Тирани. Шиптари су направили своју заставу према грбу српске породице Браниловић Кастриотић. Ђурађ Кастриотић је био пре свега православни хришћанин (једно време је био присилно покрштен у ислам, па се вратио православљу), али Шиптари, којима ништа није свето, су га ставили поред џамије.

На турском двору је Ђурађ преведен у ислам. Завршио је престижну војну школу у Једрену, па је као командант у турској војсци однео многе победе. Због својих војничких врлина стекао је надимак Искандер-бег, јер су Турци поредили ратничка умећа Ђурђева са славним Александром Великим.
Кад је други заборављени Србин Сибињанин Јанко (Јанош Хуњади) поразио Турке код Ниша 1443, Ђурађ је напустио турску војску, вратио се у родни крај где је поново прихватио православље, сакупио своје саплеменике и повео беспоштедну борбу против
Османлијског царства. Убрзо је преузео контролу над Кројом, која је постала његов главни град и из које је водио борбу против Турака, али и Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља у наредних 25 година.

Грб Браниловића Кастриотића

Под покровитељством Венеције, Ђурађ је марта месеца 1444. одређен да командује војним савезом племића из данашње северне Албаније и Зете. Османлијско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушавало да освоји Кроју. Два пута је султан лично предводио војску.
Папа Каликтус Трећи за заслуге у борби против Османлија, иако је Ђурађ Скендербег (Срби су његов надимак под којим су га Турци познавали: Искандер-бег, скратили у Скендербег) био Србин православац, доделио овом српском племићу титулу – главни генерал Свете Столице.
Током 15. века Османлије су освојиле српску Босну, српску деспотовину и сам Цариград од Истолног римског царства. Скендербег је у Кроји одолевао све до 1468. Тог 17. јануара 1468. у Љешу, умро је Ђурађ Браниловић Кастриотић – Скендербег, пошто се разболео од маларије.
После Скендербегове смрти Кроја подпада под директну млетачку власт, све док је нису заузели Турци 1478. године. Кроја и територија којом је господарио Ђурађ остала је у саставу Отоманског царства све до 1912. године, када ју је током Првог балканског рата није заузела војска Краљевине Србије.

Мурал који представља битку Скендербега у "Музеју Скендербега" у Кроји (тренутно у Албанији). Шлем и сабља су копије оригинала који се налазе у Уметничко-историјском музеју (Kunsthistorische Museum, KHM) у Бечу. 

Скендербегова слава вековима је била сачувана у хришћанској Европи, док је у претежно исламизованој Албанији била избледела, обзиром да је Ђурађ као велики противник ислама био гурнут у заборав.
У недостатку своје средњовековне државе и националних хероја, арнаути (јер тада назив Албанија није постојао, а и он је српски израз, исто као и Банија) су се досетили Скендербега. 1898. године Наим Фрашери објављује књигу “Istori’e Skenderbeut”, где Скендербега проглашава највећим арнаутским јунаком свих времена, пренебрегавајући чињеницу да је Ђурађ готово читавог свог века ратовао управо против самих исламизованих арнаута.

Репош Кастриот, брат Ђорђа Кастриота сахрањен је у акросолијуму, уз северни зид припрате краља Милутина у Саборној хиландарској цркви; а јужно од манастира, на око 1,5 км налазе се рушевине тзв. Арбанашког пирга, где су Кастриоти, пошто су добили аделфате (право да се населе на Светој Гори)изградили ову тврђаву, да се у њој склоне пред Турцима.
Ових дана десио се интересантан догађај у Албанији, у музеју Скендербега у Круји.
Кустос музеја је објашњавао ко је био Скендербег, ово, оно, а један од присутних посетилаца га пита:
– «А где су сахрањени Скендербегов рођени брат и отац?»
А овај прогута кнедлу па каже:
– «У српском мансатиру Хиландар».
А овај опет пита:
– «А зашто тамо?»
А кустос каже:
-«Па знате, Скендербег и његова породица су били велики државници, па су имали добре односе са другим народима».
А људи у групи, било је ту и Швајцараца и Немаца и «Црногораца», слушају и чуде се шта прича кустос, па питају човека који је поставио питање: – «Како ти да су они сахрањени у српском манастиру?»
А човек им каже:
– «Па они су били Срби, православни монаси».

Мит који су створили арнаутски националисти од украденог српског племића Ђурађа Кастриотића траје и данас, а његови војни успеси, иако мит о арнаутском Скендербегу има мало додира са стварношћу, дубоко усађен у тзв. историју Албаније.
Скендербег није једини српски витез којег су се српски историчари олако одрекли, али је најупечатљивији. На жалост, схвативши да своју државност не могу заснивати на украденом јунаку, арнаутски историчари, под пуном подршком западних историјских школа, сада прибегавају још једној великој лажи – тврде да су потомци Илира, а самим тим староседеоци на Хелму (Балкану).

Скендербег Србин и православац

Са прераном и мистериозном смрћу цара Душана Силног (1355) долази до династичких сукоба и борби са србски престо између Душановог сина Уроша и Душановог полубрата Симеона (Синише). Надвладао је Урош, и њему је припао србски трон на Сабору у Скопљу 1537. године. До тада централизована и јединствена србска држава под млитавом управом неспособног цара Уроша почиње да се цепа на територије и области којима владају најмоћнији и осиони великаши.

Још за Урошеве царевине, у први план избијају Мрњавчевићи који су владали у крајевима данашње северне Грчке и највећег дела Јужне Србије (Маћедоније).

Браћа Јован и Константин Дејановићи (нећаци цара Душана) управљали су источним деловима Јужне Србије (Маћедоније). Вук Бранковић (зет кнеза Лазара) држао је Косово и Метохију, са центром у Дреничком крају.

Средишним деловима Србије (око Мораве) господарио је кнез Лазар Хребљановић. Преко жене, кнегиње Милице бејаше он у даљем сродству са Немањићима. Јер, отац Милице, Вратко је унук Димитрија, који је опет син Вукана и унук Стефана Немање.

На северу Србије, око Браничева и Кучева, власт су држали браћа Растислалићи. Области од Рудника, Дрине и Косова, све до мора, биле су под управом најпре великаша Војислава Војиновића, а после његове смрти, синовца му Николе Алтомановића.

Зетом и знатним деловима садашње Албаније, господарили су од 1360. године Балшићи, укупно око 60 година. У преосталим деловима Албаније господарили су полунезависни локални моћници.

На почетку 15. века, међу њима се истичу династи из породице Дукађин и Мусаки на северу, КАСТРИОТ у средњем и Аријанити у јужном делу Албаније. Регион под управом КАСТРИОТА (православних Срба) било је место Кроја са широм околином, дакле садашња централна Албанија.

Иван Кастриот био је неприкосновени господар овог краја. Жена му беше Војислава (Да ли је уопште неко чуо да се нека Шиптарка зове Војислава?). Њихова четири сина су: Станиша, Репош, Костадин и Ђорђе или Ђурађ (значи све чисто србска имена!).

Оближњом Зетом, у то доба владао је Балша или Балшић. Он умире 1421. године. Своја владалачка права над најбунтовнијом Србском земљом (Зетом – раније Дукљом) преноси на свога ујака и србског деспота Стефана Лазаревића. И већ 1422/ 23. године , сународници и савезници, Иван Кастриот и деспот Стефан Лазаревић, опседају безуспешно Скадар (стари србски престони град), тада под влашћу Млетачке Републике.

Ктитор највеће србске светиње

Иван Кастриот, неоспориво је то, био је и ктитор и задужбинар манастира Хиландара.

Изградио је у његовој близини пирг (кула саграђена уз манастир за одбрану од гусара и разбојника).

Наравно Иван Кастриот као Србин и наравно, као православац, на Светој Гори Атонској, помагао је највећу светињу свога рода. Да није био Србин него Арбанас, он би изградио арбанашки манастир на Атосу попут других православних народа (Грка, Руса итд.), а не пирг уз манастир матичног народа.

Повеља Ивана Кастриота манастиру Хиландару из 1426. године, што је и схватљиво, писана је ћирилицом. Дословно гласи, цитирам:

По неизреченом милосрђу владике мога Христа, ја грешни недостојни, не смем се назвати роб Христа Бога мојега, Иван Кастриот и са синовима мојима Станишом и Репошем и Костадином и Ђурђем исказујући ревност Господу Богу, моме Сведржитењу и помоћи Пречисте Владичице наше Госпође Богородице Лавре Хиландарске, саветовавши се са синовима мојим приложисмо светом манастиру колико је у нашој моћи; свеблаги Бог и пречиста Богомати нека приме ове наше мале прилоге као што су примили од оне удовице два новћића. И приложих село Радостуше и с црквом с Пречистом Богородицом која је у том селу Радостуши, и са селом Требиштем.

И тако приложих оба та села да су слободна од свих работа малих и великих, са свим њиховим правима, осим харача царева и града, а све друго да је светога манастира, да нема власти над њим ни кефалија, ни власник, ни псар, ни да дају десетак, ни од жита ни од вина, ни од пчела, ни динар на име поклона, ни травнину, ни торовину, него да црква узима све своје правине по закону тих села. И просто речено да су слободни од свих мојих работа, малих и великих.

Сахрана Кастриота у Хиландару Колико је манастир Хиландар био близак породици Кастриот, сведочи и податак, да је Репош, син Ивана Кастриота, сахрањен у највећој српској (екстериторијалној) светињи! Поставља се одмах логично питање: ,,Зашто ако није био православни Србин?” И да ли је уопште у Хиландару сахрањен неко ко није православни Србин (осим нешто Бугара, за период када су они држали Хиландар)?

Територије локалних господара Албаније, Османлије освајају постепено са југа почев од 1417. Око 1430, подчињавају Турци и средишње области Албаније. Формирају од њих ,,арбанашки санџак” у који потпада и област великог турског противника господара Ивана Кастриота, кога војнички надвладаше.

У османлијско заробљеништво пада најмлађи син Ивана Кастриота, Ђорђе (Ђурађ). Потурчен као сужањ, добиће име Скендер-бег. И док Ђорђе Кастриот прима формално ислам и постаје ,,лојални” поданик султана, 19. јула 1427. умире деспот Стефан Лазаревић.

Власт над Србском Деспотовином – значи Зетом (Дукљом) – добија његов вршњак и сестрић Ђурађ Бранковић – Смедеревац. И владаће србском државом готово све до њеног коначног слома 1459. године. Али, још пре дефинитивног пада србске деспотовине, негде око 1455. године, завладали су Зетом Црнојевићи (Ђурашиновићи). Они су уједно и последњи србски деспоти чије су области покорили Турци (1499.).

Искористивши угарско–турски рат (1442/44) и привремено расуло у Османлијској империји, Скендер-бег се одметнуо од султана. Загосподарио је матичном Кројом и тако обновио власт своје породице. Све оне који су се преверили у ислам, и који су одбили да се врате вери отаца је побио (неки извори наводе да се радило о више хиљада људи).

Остала је династија у Албанији, тако је охрабрио и подстакао да се окупе око њега. Скоро три деценије (од 1443. До 1468.) одолеваће Ђурђе Кастриот илити Скендер-бег агарјанској навали. Испољаваће притом чудесно јунаштво, завидно стратешко умеће, изванредно познавање турског начина ратовања и немали дипломатски дар.

У прво време своје владавине, спадао је у љуте противнике Млечића. На њих се дигао 1455, у споразуму са савезником и пријатељем деспотом Ђурђем Бранковићем. Овај му у помоћ, упути у Зету свог војводу Алтомана са 12 хиљада војника.

Посебно 1448. године, уплаши се Млетачка Република, да се савезу Скендер-бега и деспота Ђурћа Бранковића не придружи и напуљски краљ Алфонс. Нешто касније, ипак ступиће Ђорће Кастриот у савез са напуљским владарем, а савезништво ће потрајати и за владавине Напуљом, Алфонсовог сина. Ради тога, Млечани уценише главу Скендер-бега. Препоручише своме намеснику у Скадру, да ступи у везу са Османлијама и да њиховом помоћу: ,,Избаци Скендер-бега (Ђорђа Кастриота) не само из Албаније, него и са света!”

Само две године касније, турска ордија предвођена султаном Муратом Другим лично, ударила је на Ђорђа Кастриота и довела га у тежак положај. Али он се (комунистички ,,историотворци” називају га Ђерђ Кастриот!), уз помоћ Млечића, Дубровљана (Срба католика) и других хришћана са Приморја одржао уз силне жртве.

Последње србске земље

Ђорђе Кастриот успостављао је рођачке везе путем бракова претежно са припадницима свога србскога народа. Тако је своју рођену сестру, Скендер-бег удао за деспота Стевана Црнојевића, господара Зете, те је и са те стране имао рођачку подршку.

Његов сестрић Иван Црнојевић, био је један од наших последњих истинских династа. Подигао је Цетињски манастир, посвећен Рођењу пресвете Богородице, 1484; у коме је вишевековно средиште црногорских владика (митрополита). У њему је 1493, основана и прва србска ћирилићна штампарија. Ђурађ (Ђорђе) Кастриот или Скендер-бег се оженио ћерком великаша и господара Елбасана, Ђорђа Аријанина Комнене. Карло Топија, предходник и рођак Ђорђа Аријанана Комнена је на католичком манастиру (самостану) у Елбасану, где су чуване мошти дукљанског владара, Србина Јована Владимира, ставио тројезични натпис: србски, грчки, латински! (Албански није ни могао, будући да га није ни знао!).

По паду Смедерева (1459), Стефан Бранковић – Слепи (син деспота Ђурђа), склонио се најпре у Будим, а мало касније код своје рођене сестре Катарине (Кантакузине) удовице грофа Улриха Цељског. Упутио се онда преко Сења и Дубровника у Албанију код очевог пријатеља Ђорђа Кастриота. Уз његово лично посредовање, оженио се сестром његове жене, Ангелином, кћери господара града Елбасана и околине, Ђорђа Аријана Комнена Топија Голема и његове жене од рода Мусака. Венчање је обављено 1461. године у Скадру, којим је тада господарио Ђорђе (Ђурађ) Кастриот. Породица је неко време живела код Скендер-бега. Прворођени син Ђорђе изгледа доби име по Ђорђу Кастриоту. Касније, постаће он сремски деспот и потом митрополит (архиепископ) београдско- сремски (владика Максим). Забележен је и по томе, што је уредио Влашку (румунску) православну цркву.

Други син, Јован Бранковић биће исто тако сремски деспот. Њихова мајка деспотица Ангелина, биће канонизована од стране СПЦ и проглашена србском светицом (,,Преподобна мајка Ангелина”). А србским светитељима биће проглашена и оба њена сина, као и муж Стефан Бранковић. Султан Мехмед Други ,,Освајач”, србску државу Босну освојиће 1463. године. Две године касније у турско ропство пашће и Херцеговина.

Ван власти Османлија, на Балкану остаће једино крајеви где владаше Стефан Црнојевић и Ђорђе Кастриот (Скендер-бег).

Године 1466. и следеће, лично ће султан Мехмед Други предводити ратне походе на пркосног, храброг и одважног Скендер-бега. Подржан од Млетачке Републике, Угарске и зете, уз надчовечанске напоре, одржаће се Ђорђе Кастриот. Међутим, са његовом смрћу, пашће и његова земља (1468), а дест година касније и Кроја.

Треба истаћи, такође, да је Ђорђе Кастриот (од Османлија прозван Скендер-бег) био исто задужбинар манастира Хиландара, као и сва његова три брата.

Уз матерњи србски језик, Ђорђе Кастриот, говорио је и турски језик.

Кроз векове мрачне турске владавине над Србима, Кастриоти (од њих је настала и породица Кастратовића) ће бити исламизирани а онда поарнаућени. Последњи Кастриот (сем Кастратовића који су православни Срби) као Срби и православци, под презименима Петровић и Тутовић, опстали су све до 1918. године.

У бајку о Арнауту Скендер-бегу, шиптарске масе фанатично верују! И зато у центру Тиране, и дан-данас доминира његова огромна фигура на коњу у борбеном ставу!

Користећи име и углед Скендер-бега, заговорници ,,Велике Албаније” у Другом светском рату, образовали су фашистичку дивизију под његовим именом. Стекла је она ,,велики и респективан” углед чинећи ужасам геноцид над Србима са Косова и Метохије! И разуме се, и сам помен Скендер-бега у времешнијих Срба изазива увек злосутну нелагоду.

За многе србске нараштаје, образоване у комунистичком режиму, где историја почиње од 1941. године, знања о Ђорђу (Ђурађу) Кастриоту (Кастриотићу) – Скендер-бегу се своде на чињеницу да је он ,,највећи национални јунак Албаније” Многи на срећу, не знају ни то!

Карикатурално јесте, али у србском народу памте га понајвише боље стојећи следбеници бога Бахуса (хоћу рећи пијанци) по етикетама (где је био насликан) на флашама одличног албанског коњака!

Почетком фебруара 2004. у згради скупштине КиМ (,,влада Косова”, како је страни окупатори називају), у скупштинској сали на једном зиду налази се мурал на коме је насликан Скендер-бег на коњу са мачем у десној и уздигнутом албанском заставом у левој руци!

Без обзира то што на идеолошку затуцаност србских комуниста и њихових следбеника (сада жестоких промотера глобализма) и све бестидне лажи арбанашких и квази-историчара, Ђорђе (Ђурађ) Кастриот (Кастриотић) или Скендер-бег, био је и остао једино велики србски вођ и јунак!!!

Свакако та чињеница, није непозната незаобилазним, по нас Србе, Енглезима. Они су у ,,Енциклопедији Британика” експлицитно записали: ,,Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је србског етничког порекла!”

Балшићи

Оснивалац ове породице је мали зетски племић Балша. Живео је у 14. веку. Од 1360. његова три сина, Страцимир, Ђура и Балша II, постали су господари око Бојане, па су постепено освојили сву Зету. Балшићи су били борбени и истрајни. Ђура Балшић био је зет краља Вукашина и помагао га. Његов син Константин, је око 1395. држао у власти тврду Кроју, Дањ и област Скурију, убијен је од Млечића 1402. Балша II добио је са женом, валонском деспотицом Комнином, Валону, Берат и Химару. Бранећи те области погинуо је од Турака у Мусакији. У Зети наследио је Балшу његов синовац Ђурађ Страцимировић, с престоницом у Скадру и Улцињу.

Ђурађ је био зет кнеза Лазара. Умро је 1403. Балша III, његов син, борио се да поврати градове и места које је Ђурађ био уступио Млецима. У почетку су Млеци потпуно потисли Балшу с приморја али је, доцније, 1419, Балша заузео Скадар. Умро је на двору деспота Стефана, 28/4. 1421. одредивши овога за свога наследника. С њим је изумрла мушка линија Балшића.