СРПСКО ТРАНЗИЦИОНО ДРУШТВО

Меланхолични, неједнаки и лишени здравог разума 

Пише Адриана Захаријевић Извор

Адриана Захаријевић представља све оно што презирем. Типичан је представник Друге Србије. Западни је модел грађанина ове земље (нисам сигуран да је Српкиња, јер носи бурму на левој руци, зато је не називам "моделом Српкиње"), кога "краси" основна линија размишљања да су Срби сами криви за све што им се десило и све што им се дешава и све што ће да им се деси и при свему томе удобно живи у овој земљи. Много удобније него што би живела у многим "демократским" земљама које су јој узор, а да их пљује и продаје. Такав грађанин Србије је узорак, модел грађанин за сваког окупатора моје Отаџбине. Да нас је већина била таква пре нешто више од 200 година, још би смо били под Отоманском империјом, а пре стотинак година, пољубили би смо Аустро-Угаре у дупе. За представнике Друге Србије - Карађорђе, Хајдук Вељко, Мишић, Степановић, Путник.... су били "српски националисти", који нису ништа друго радили, по цео дан, сваки дан, већ снили сне о "Великој Србији" .... Друга Србија су, по односу према Србима, неокомунисти по мери западних сила. Но, поред гомиле ђубрета, које они нештедимице бацају на папир и загађују моју животну средину, деси се понекад и да напишу нешто смислено ... У ствари, ово је одличан чланак ...

У само неколико дана догодила су се два мучка убиства жена у центрима за социјални рад у Београду. У чаршији се уобичајно повела расправа о томе ко је и зашто крив и шта је заправо узроковало смрт жена усред бела дана у главном граду ове земље. Свашта се могло чути: те да је реч о повратнику из рата, те да су постојале извесне везе с политичким челницима, те да је сиромаштво оправдани разлог за „микронасиље“ у наша четири зида, те да постоје неке жене које лоше бирају, такорећи баш воле насилнике. Биланс ових прича које се у медијима и на друштвеним мрежама преносе у старом маниру „од трача до истине“ јесу две мртве жене, једно мртво дете, троје деце која су остала без оба родитеља. Недавно је, чули смо у одјецима, проказано образовање деце о родно заснованом насиљу, јер су све наше породице, самим тим што су наше, нормалне. Можда је ред да се поново запитамо. А онда поново, и поново. Јер породице и појединци који их чине не живе изван друштва, него су, напротив, њиме темељено обликовани.

Много је речи изговорено о фемициду. Иако је то и сада права тема, осврнућу се на нешто друго што је дубоко испреплетено с тим чином којим се хране црне хронике, док се на паралелним страницама расправља о белој куги и размаженим Српкињама које се устручавају да рађају. Реч је, наиме, о свеприсутном насиљу које прожима наше животе и формира наш поглед на свет, наша осећања, наше свакодневно понашање у градском превозу, на коловозима, у чекаоницама, школама и породилиштима. Свуда.

Први облик насиља о којем морамо проговорити јесте ратно насиље. Србија је учествовала у рату језивих размера. Многи мушкарци који и данас живе у овој земљи су били у полицијским, војним и паравојним јединицима – зато што су тако хтели, или зато што су тако морали, убијали су, присуствовали убијањима, мучењима, силовањима, пљачкама. По повратку у Србију, земљу која „никада није била у рату“, сем формално за време бомбардовања 1999. године, ни они сами нису јавно постојали као људи који су преживели рат. Међутим, чињеница да то закони ове државе нису уважили, да је јавност ове земље такорећи једногласно прихватила да прикрива своју најјавнију тајну, да је неуспела „револуција“ Петог октобра произвела друштвени консензус о томе да су се ратови завршили, као да их никада није ни било – та чињеница не умање присуство насиља које се фрактално разлива кроз животе оних који су га чинили и оних који су им били блиски, тада или много касније. ПТСП је ту, а траума никад није ни препозната, ни призната.

Други облик насиља који живимо јесте насиље растуће структурне неједнакости. Ово је била земља у којој су генерације расле и живеле у духу једнакости и обећаног благостања. Данас је ово земља у којој се расцеп између релативно сиромашних и изразито сиромашних из дана у дан смањује, док јаз између ове огромне групе и групе изразито богатих постаје непремостив кланац. Србија је постала земља у којој неко може да скокне до Кубе, а неко нема ни 300 динара да из села оде до оближењег града да би подигао пензију. Србија је постала земља у којој од количине издвојеног новца зависи нега у болницама, третман на порођају, опхођење у школи. То, наравно, не значи да и даље нема часних и честитих људи доброг срца. Међутим, структурна неједнакост, законски оправдано право јачег и прецизно дефинисање коме то право припада, утиче и на наше емоције, на нашу честитост, на наше представе о томе шта је дозвољено, пожељно и могуће.

Трећи облик насиља, испреплетен с претходна два, јесте насиље привида, насиље над здравим разумом. Стално чујемо да нам никада није било боље, да нам институције никада нису радиле као сада, да нам свет никада није био наклоњенији, да се „европске вредности“ никада нису толико усвајале као данас. Оно што чујемо, оно што нам се говори никада није било у већем раскораку с оним што видимо, што искушавамо. Разум се преокреће као рукавица: криви су радници који штрајкују јер гладују, јер се ствара лош привид за магичне инвеститоре; криве су жене јер су погрешно бирале, упркос томе што су закони које имамо чаролија, као и установе које их спроводе у дело; криви су сви они који су остали без живота, стварног или симболичког, које нисмо ми полагали у масовне гробнице, него су се некако сами тамо затекли.

Србија је земља у којој насиље не престаје да расте. Паник тастери су свакако добро решење, јер ће можда успети да спрече умножавање нових изгубљних живота. Но, проблеми с којима се ово друштво суочава, проблеми који свакодневно долазе на наплату, толико су широки, дубоки и обухватни да нам ни један гигантски паник тастер не би био довољан. Било која политичка снага у овој земљи мораће да се ухвати у коштац с дебелим талозима дуготрајног ванредног стања које нас струкутрно обликује као насилнике – меланхоличне, неједнаке и лишене здравог разума.