Вучићеве неистине у „Блицу“ за Гиниса
 |
 Ови су превазишли и Барона Минхаузена. Да су Пинокио, нос би им се за њима вукао километрима по земљи! То је прозападна позиција, коју је довољно да Бајден испрати до врата Беле куће, да забораве Жуту кућу и "позову на унутрашњи дијалог" о предају дела српске државне територије, коју нити су они стекли, а изгледа нити ико од њихових предака! Ако јесте, још горе. Србија је усрећена и опозицијом. Председник Србије Александар Вучић објавио је ауторски текст који би морао да забрине све искрене родољубе, без обзира на то коју политичку партију подржавају (нарочито оне који гласају за СНС). Само неколико дана по повратку из САД, Вучић је позвао грађане Србије на „унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, како не бисмо тај терет оставили потомцима“. |
Знате оне маркетиншке бесмислице, типа „било је добро, али ја сам желео 10 од 10!“ и сличне преваре? Међутим, показало се да „8 од 8“ заиста постоји. Вучић је, исцртавајући терен за „дијалог о Косову“ у ауторском тексту за „Блиц“ („Зашто нам треба унутрашњи дијалог о Косову“, 24.7.2017), изнео све саме неистине, без иједног промашаја, или случајности, да каже нешто сувисло. За Гиниса.
У овом тексту износим аргументацију која показује неутемељеност сваког Вучићевог изнетог става.
1. „Време је да као ној не забијамо главу у песак“.
Кад смо ми то у историји забијали главу у песак? 1389? 1804? 1815? 1878? 1912? 1913? 1914? 1916,17,18? 1941,42,43,44,45,? 1948?1999? Која је то важна, преломна ситуација у којој смо ми као народ забијали главу у песак? Сасвим супротно, као ретко који народ, Срби су увек били на правој страни историје.
Уместо да Вучић пође од тога да су Срби доказана авангарда међу европским народима, он полази од лажног става да ми као народ обично не гледамо истини у очи. Све са циљем да би нам некако наметнуо своју лаж као нашу истину.
2. „Време је…да покушамо да будемо реални“.
Одмах смо окарактерисани као лудаци који су неспособни да сагледавају ствари реално, па је ваљда цивилизацијски напредак да макар то покушамо, кад смо већ скренутог ума.
Па како смо онда извојевали све те подвиге када смо као народ неспособни за реалност?
Или у привреди. Ево рецимо крајем 80-тих само два мала аутомобила су конкурисала на тржишту САД – један је био пројект „Југо-Америка“ наше Заставе, а други је, то ће читаоцима бити занимљиво, био Хјундаи! Како смо стигли до тог нивоа ако смо неспособни за реалност? Како смо извели и у земљи и у иностранству огромне грађавинске радове и енергетске инсталације, ако смо нереални? Како смо међу само 8 држава на свету правили подморницу тако луди? Па трећи тенк на свету, па одличну белу технику, па изванредне сорте житарица.
Како је Београдски универзитет најбоље рангирани универзитет у окружењу, кад смо ми оперисани од реалности? Узгред речено, БУ поправља из године у годину своју позицију и сада је око изванредног 300 места (примера ради Кина нема универзитет у првих 100). Не, ми смо врло реални, али и храбри и не бежимо пред непријатељем, па се та храброст вероватно Вучићу, у његовом кукавичлуку, привиђа као национално лудило.
3. „Време је… да не допустимо… да предамо оно што имамо“.
А зашто би сада било време за тако нешто очигледно? Зар није то јасан став – да никада и никоме не предајеш оно што имаш?. Вучић хоће да каже, када је он предавао север Косова и Метохије и одрицао се од територијалног инегритета потписујући Бриселске споразуме, то је било добро, а сада само треба то учињено одрицање оснажити, а не треба се одрицати ваљда Прешева, Бујановца, Куршумлије, Ниша или чега већ све не.
4. „Време је… да не чекамо да ће нам у руке доћи оно што смо одавно изгубили“:
А шта смо то одавно изгубили? Ја не знам да смо ишта изгубили. Знам да је стотинама хиљада Срба отето све у Хрватској, али то није изгубљено него отето. Па ће се кад-тад и вратити. Косово и Метохија је знатним делом отето, па ће се кад-тад и вратити.
Лаж је да смо било шта изгубили. Губи се само када се сам одрекнеш својега. И кад сам предаш отимачу своје. Осим Вучића и Дачића и малих Вучића и Дачића, ја ни не видим да то неко други ради, а свакако то није и никада неће бити карактеристика Српског народа.
Ми чекамо да нам дође нешто у руке? Па ми смо се једини на овим просторима изборили за своју државу не чекајући никога и помажући свакоме ко се тада ослобађао. Све лаж до лажи.
5. Каже да је време да побеђујемо без сукоба.
Отуда произлази да смо ми Срби узрок сукоба. Тако смо ваљда ми Срби напали Турке на Косову. Па смо напали Аустругарску на Сувобору и Колубари, па смо напали Немце и Бугаре ваљда у Софији и Берлину, а не на Солунском фронту. Ваљда није требало да ликвидирамо усташе, балисте, фолксдојчере. Па смо напали НАТО у Београду. Какве лажи! Осим једне несрећне епизоде под Миланом, сви други ратови Србије су били искључиво одбрамбени и ослободилачки.
6. Па даље, не треба да мислимо да је мит решење.
Па ко уопште мисли да је мит решење? Наши светли тренуци, културом и историјским збивањима сажетим у колективно памћење, које онда као митско чини стварност сваког народа, па и нашег, увек је само смерница. Јасна мера шта је добро и нарочито шта је зло и шта свакако не треба чинити. А онда свака генерација, имајући вековну мудрост као митско предање које се преноси с колена на колено за свој ослонац и потпору, само тражи решења у датој ситуацији.
Вучић је толико против мита, као и све издајице, зато што оно што ради под светлом мита јасно добија израз злог, дубоко штетног и издајничког. И зато он хоће да то светло угаси.
7. „Решење…не лежи у одрицању од свих наших националних интереса“.
Прво, ко је икада и помислио да решење лежи у одрицању од свих наших националних интереса, а да није Немац? И друго, важније, Вучић заговара да се од националних интереса, истина не свих, може одступати. Па чим је нешто такве важности да представља национални интерес, онда је јасно да од тога нема одступања, никада и ни по коју цену. Баш зато што смо реални и што разумемо да би такво одступање имало несагледиву цену у губитку самосвојности Срба, фактичком губитку државе, падању у модерно ропство итд. Е мој Вучићу.
8. „…најтежи терет остављамо нашој деци.“
Народна изрека је – што можеш данас не остављај за сутра. Дакле, само оно што можеш једнако добро да урадиш данас, немој пребацивати ни себи за сутра, а наравно тек не ни другима.
Питање Косова и Метохије је и данас, као и раније, везано за стање у међународним односима. То стање иде на руку српским националним интересима.
Овог јула (3. и 4.) дошло је до даљег значајног побољшавања односа између Русије и Кине на свим нивоима и у готово свим областима. Тиме је на међународној сцени сада присутан буквално колос који у свему може да парира, а у војном наоружању и да предњачи, Америци.
Дакле, оне државе које нису и неће признати сецесију Косова су све јаче на међународној сцени, а оне државе које су буквално диктирале међународне односе у претходним деценијама и које су признале сецесију Косова су све слабије.
Према томе, не пребацујемо ми ништа потомцима, него реално сагледавамо да прави тренутак за решавање проблема сецесије тек предстоји за 5 до 10 година. И већ по томе то није никаво пребацивање посла ове генерације на следећу.
Обрнуто, управо САД, Немачка и Велика Британија инсистирају на томе да се сада призна од наше стране сецесија КиМ и то у правно-обавезујућој форми. Зато што и они добро знају да им време истиче на међународној сцени. А и унутар тих држава су све јачи захтеви да се одустане од политике интервенционизма.
Наша је дужност да данас радимо на томе да Србија дочека тај тренутак за десетак година потпуно спремна: војно, дипломатски, оснажена владавином права, културолошки, са јасном контролом медија у националном интересу, образовно, привредно ојачана, социјално стабилна.
Нема говора о пребацивању терета. Реч је о томе да сопственим залагањем данас треба себи, а не деци, да олакшамо посао сутра. А све друго у међународним односима нам, по сопственој логици, иде на руку.
Пошто говоримо о „духу Српства“ да завршим са народном изреком „По јутру се дан познаје“. Са оваквим Вучићевим ставовима прогноза је несумњива: веома облачно са јаком грмљавином у свим крајевима Србије.
„Време је да као ној не забијамо главу у песак“.
Кад смо ми то у историји забијали главу у песак? 1389? 1804? 1815? 1878? 1912? 1913? 1914? 1916,17,18? 1941,42,43,44,45,? 1948?1999? Која је то важна, преломна ситуација у којој смо ми као народ забијали главу у песак? Сасвим супротно, као ретко који народ, Срби су увек били на правој страни историје.
Уместо да Вучић пође од тога да су Срби доказана авангарда међу европским народима, он полази од лажног става да ми као народ обично не гледамо истини у очи. Све са циљем да би нам некако наметнуо своју лаж као нашу истину.
„Време је…да покушамо да будемо реални“.
Одмах смо окарактерисани као лудаци који су неспособни да сагледавају ствари реално, па је ваљда цивилизацијски напредак да макар то покушамо, кад смо већ скренутог ума.
Па како смо онда извојевали све те подвиге када смо као народ неспособни за реалност?
Или у привреди. Ево рецимо крајем 80-тих само два мала аутомобила су конкурисала на тржишту САД – један је био пројект „Југо-Америка“ наше Заставе, а други је, то ће читаоцима бити занимљиво, био Хјундаи! Како смо стигли до тог нивоа ако смо неспособни за реалност? Како смо извели и у земљи и у иностранству огромне грађавинске радове и енергетске инсталације, ако смо нереални? Како смо међу само 8 држава на свету правили подморницу тако луди? Па трећи тенк на свету, па одличну белу технику, па изванредне сорте житарица.
Како је Београдски универзитет најбоље рангирани универзитет у окружењу, кад смо ми оперисани од реалности? Узгред речено, БУ поправља из године у годину своју позицију и сада је око изванредног 300 места (примера ради Кина нема универзитет у првих 100). Не, ми смо врло реални, али и храбри и не бежимо пред непријатељем, па се та храброст вероватно Вучићу, у његовом кукавичлуку, привиђа као национално лудило.
„Време је… да не допустимо… да предамо оно што имамо“.
А зашто би сада било време за тако нешто очигледно? Зар није то јасан став – да никада и никоме не предајеш оно што имаш?. Вучић хоће да каже, када је он предавао север Косова и Метохије и одрицао се од територијалног инегритета потписујући Бриселске споразуме, то је било добро, а сада само треба то учињено одрицање оснажити, а не треба се одрицати ваљда Прешева, Бујановца, Куршумлије, Ниша или чега већ све не.
„Време је… да не чекамо да ће нам у руке доћи оно што смо одавно изгубили“:
А шта смо то одавно изгубили? Ја не знам да смо ишта изгубили. Знам да је стотинама хиљада Срба отето све у Хрватској, али то није изгубљено него отето. Па ће се кад-тад и вратити. Косово и Метохија је знатним делом отето, па ће се кад-тад и вратити.
Лаж је да смо било шта изгубили. Губи се само када се сам одрекнеш својега. И кад сам предаш отимачу своје. Осим Вучића и Дачића и малих Вучића и Дачића, ја ни не видим да то неко други ради, а свакако то није и никада неће бити карактеристика Српског народа.
Ми чекамо да нам дође нешто у руке? Па ми смо се једини на овим просторима изборили за своју државу не чекајући никога и помажући свакоме ко се тада ослобађао. Све лаж до лажи.
Каже да је време да побеђујемо без сукоба.
Отуда произлази да смо ми Срби узрок сукоба. Тако смо ваљда ми Срби напали Турке на Косову. Па смо напали Аустругарску на Сувобору и Колубари, па смо напали Немце и Бугаре ваљда у Софији и Берлину, а не на Солунском фронту. Ваљда није требало да ликвидирамо усташе, балисте, фолксдојчере. Па смо напали НАТО у Београду. Какве лажи! Осим једне несрећне епизоде под Миланом, сви други ратови Србије су били искључиво одбрамбени и ослободилачки.
Па даље, не треба да мислимо да је мит решење.
Па ко уопште мисли да је мит решење? Наши светли тренуци, културом и историјским збивањима сажетим у колективно памћење, које онда као митско чини стварност сваког народа, па и нашег, увек је само смерница. Јасна мера шта је добро и нарочито шта је зло и шта свакако не треба чинити. А онда свака генерација, имајући вековну мудрост као митско предање које се преноси с колена на колено за свој ослонац и потпору, само тражи решења у датој ситуацији.
Вучић је толико против мита, као и све издајице, зато што оно што ради под светлом мита јасно добија израз злог, дубоко штетног и издајничког. И зато он хоће да то светло угаси.
„Решење…не лежи у одрицању од свих наших националних интереса“.
Прво, ко је икада и помислио да решење лежи у одрицању од свих наших националних интереса, а да није Немац? И друго, важније, Вучић заговара да се од националних интереса, истина не свих, може одступати. Па чим је нешто такве важности да представља национални интерес, онда је јасно да од тога нема одступања, никада и ни по коју цену. Баш зато што смо реални и што разумемо да би такво одступање имало несагледиву цену у губитку самосвојности Срба, фактичком губитку државе, падању у модерно ропство итд. Е мој Вучићу.
„…најтежи терет остављамо нашој деци.“
Народна изрека је – што можеш данас не остављај за сутра. Дакле, само оно што можеш једнако добро да урадиш данас, немој пребацивати ни себи за сутра, а наравно тек не ни другима.
Питање Косова и Метохије је и данас, као и раније, везано за стање у међународним односима. То стање иде на руку српским националним интересима.
Овог јула (3. и 4.) дошло је до даљег значајног побољшавања односа између Русије и Кине на свим нивоима и у готово свим областима. Тиме је на међународној сцени сада присутан буквално колос који у свему може да парира, а у војном наоружању и да предњачи, Америци.
Дакле, оне државе које нису и неће признати сецесију Косова су све јаче на међународној сцени, а оне државе које су буквално диктирале међународне односе у претходним деценијама и које су признале сецесију Косова су све слабије.
Према томе, не пребацујемо ми ништа потомцима, него реално сагледавамо да прави тренутак за решавање проблема сецесије тек предстоји за 5 до 10 година. И већ по томе то није никаво пребацивање посла ове генерације на следећу.
Обрнуто, управо САД, Немачка и Велика Британија инсистирају на томе да се сада призна од наше стране сецесија КиМ и то у правно-обавезујућој форми. Зато што и они добро знају да им време истиче на међународној сцени. А и унутар тих држава су све јачи захтеви да се одустане од политике интервенционизма.
Наша је дужност да данас радимо на томе да Србија дочека тај тренутак за десетак година потпуно спремна: војно, дипломатски, оснажена владавином права, културолошки, са јасном контролом медија у националном интересу, образовно, привредно ојачана, социјално стабилна.
Нема говора о пребацивању терета. Реч је о томе да сопственим залагањем данас треба себи, а не деци, да олакшамо посао сутра. А све друго у међународним односима нам, по сопственој логици, иде на руку.
Пошто говоримо о „духу Српства“ да завршим са народном изреком „По јутру се дан познаје“. Са оваквим Вучићевим ставовима прогноза је несумњива: веома облачно са јаком грмљавином у свим крајевима Србије.
No comments:
Post a Comment