СРБИ ВАН ОТАЏБИНЕ - ИМА НАС И ГДЕ БИ СЕ НАЈМАЊЕ ОЧЕКИВАЛО

Срби много питају,
а често и промаше тему.
Зато редовно надеру!

Пише ЛиманГерила

Прича о нашим наравима.  Зашто, скоро па по правилу, поставимо питање више? Зашто, скоро па по правилу, промашимо тему?. Сетимо се шта нам се све дешавало у последњих четврт века. Сложићемо се, претпостављам, мало тога лепог. Човек, не може а да се не запита - Зашто је то тако? Одакле баш ми? Где нађоше баш нас? Иако звучи једноставно, питање је веома дубоко и сложено. Такав је и укупан одговор. Сложен. Састављен из низа исказа везаних за оне који нас стално држе на нишану, за геополитику и низ других свари. Везано је и за нашу нарав. Е, овде управо о том делу одговора пише.

„Ars longa, vita brevis“

Питање више. Погрешно питање, у погрешном тренутку, упућено на погрешну адресу. Овај усуд нас стално прати и увлачи у невоље. То важи за Србе, као народ, а важи и појединачно.
Ево неких мојих примера. Пример први:

Аеродром. Главни град једне државе ЕУ. Долазим увече, после 12 часова лета са све преседањем. Цео дан нисам пушио. Још од осам ујутру на Сурчину. Проклета "Јевропа". Баш су нашли пушаче да киње.
Узгред, да ли сте приметили парадокс? Наркомани, зависници, се третирају као болесници, а "дилери" као криминалци. Пушачи, зависници, се третирају као криминалци, а "дилери" цигарета као успешни и друштвено признати "бизнисмени", што укључује и државе које дижу лепе паре од цигарета. Где је ту логика? Нешто ту смрди?
Можда је грешка у мени? Постављам превише питања? Видећемо.
Елем, да се вратим на аеродром у главном граду једне ЕУ државе. Пушио нисам 12 часова. Пртљаг ми загубљен. Остао негде. Уморан и изнервиран одлазим у Биро за изгубљене пртљаге. Тамо седи лепа плава МИЛФ дама. Даје ми формулар за пријави нестанка пртљага. Попуњавам. Одједном приметим конзерву пуну пикаваца, кутију Винстона и упаљач, на пулту. Заборављам и пртљаг и формулар. Питам Милфицу
- Шта? Да ли овде може да се пуши?
Милфица ме погледа кроз густе трепавице и ћутке гурну ону конзерву-пепељару, са све цигарама и упаљачем ка мени.
Журно вадим цигарету. Палим. Пуним плућима удахнем здрав никотински ваздух. Осећам како ме обузима блажени мир, за који знају само пушачи који нису запалили 12 часова.  Најзад да се и мени нешто лепо деси. Захваљујући овом блонд МИЛФ анђелу.
И шта се дешава?
Уместо да седим, пушим и уживам у једином лепом тренутку који ми се цео дан десио, у мени проговара Србин! Питање више! Проклето питање више! Али то је јаче од мене. И питам
- А како то овде може да се пуши, када је забрањено у целој ЕУ?
Милфица мења израз лица од љубазног и саосећајног ка строжем формалном облику и суво ми одговара, не остављајући више места за даљи разговор.
- Ово јесте Европска унија, али ово је и Белгија, господине!
Спуштам главу. Настављам да попуњавам формулар. Ћутимо. Више нико ништа не говори.
Да било је то баш у Бриселу!  

Да би нешто од појединачног случаја постало правило, мора да има бар два понављања. Ево, дакле, другог примера за питање више:

Сједињене Америчке Државе. Изашла нова касета (изеш га, тада се касете и плоче куповале). Хит. Тазе. Два'ес' долара кошта. Свуда у тим њиховим музичким радњама. Јес' хит, ал' жао ми да дам толике паре. То је, бре, у оно време било, 20 кригли точеног пива у бару!!! Читаво богатство!
Летње доба. Уби Звезда. Обилазим музичке радње. Свуда исто. Два'ес' долара! Душа 'оће, ал' гуша се буни.
Тек, сасвим случајно, видим једну малу, малецну, радњицу. Скупила се, до неприметности, међ' већим грађевинама. Међу јавом и међ' сном.
Улазим. Старија, корпулентна госпођа ме љубазно поздравља стојећи иза пулта. Смешка се. Осврћем се около. Ипак, да не тражим, лакше је да питам
- Опростите, молим Вас, да ли имате "ту и ту" касету? Сад је тек изашла.
Продавачица се, у полуокрету и не гледајући, руком маши иза себе и стави касету пред мене. Очекујући уобичјен одговор унапред, ипак питам
- Колико кошта?
Продавачица рече
- ДЕСЕТ долара.
Леле, сунце ме обасја. Десет долара! Имам за касету и још десет кригли пива! Сан снова! Ето, лепо ми се нешто десило!
Али, авај, у мени се буди Србин! Не могу да се уздржим. Јаче је то од мене. Питам
- А, како то да код Вас касета кошта десет долара, а свуда је двадесет?
Скидох јој осмех са лица. Гледа ме зачуђено и као да пита "што, бре, то не узимаш и ћутиш, него ме ту заје..ваш?". Хладно и мало повишеног тона ми одговара
- Господине, ово је моја радња и ја одређујем цене! Ако Вам одговара купите, а ако не ..."  

Е, сада глобално. Паде Берлински зид. Како је тај Зид пао баш на СФР Југославију, Бог ће га свети знати, тек - као Законом погрешно спојених судова - паде Зид, паде Југославија. Свет се промени. Америка постаде "светски полицајац". Ма шта "полицајац", светски силеџија. И ево га. Право па на Балкан. Каже
- Од сада има мене да слушате и да радите све што ја кажем!!!
Мали Словенчићи климају главом у одобравању, пре него што Силеџија и заврши реченицу. Хрватићи, као Хор бечких дечака без слуха, у глас пева
- Добро! Добро! За кај па не!
Потурчењаци вичу
- Пеке! Пеке, Ефендија!
Шиптари се деру да надгласају све остале
- Mirë! Në rregull! (ако је веровати Гугл транслејтеру то значи "добро, уреду")
Е, ене га Србин! Са све шајкачу! Накривио је. Дзиљи на једно око, гледа онега Силеџију одоздо и пита
- Ма, добро де, ал' што баш ти?
Силеџија му каже
- Што баш ја? Е, сад ћу ве покажем ...
Па, думбе, думбе ... удри!
Ето, питање више, питање на погрешном месту, у погрешно време, погрешном лицу. Национална особина. То је јаче од нас.

Неко у клин, неко у плочу. Српски "штим". Страначка скупштина Републике Србије је класичано место где могу да се чују и јасно виде српске народне особине - волимо да поставимо неко питање више, а и да промашимо тему. Так'а нам нарав. Иако Скупштина није "народна", јер народ бира странке, а онда странке бирају своје посланике, дакле Скупштина је "страначка", ипак се наше народне особине испољавају у свој својој лепоти.

Промашена тема. Грдно време Србљи потроше, услед ове националне особине. А, деси се и да у невољу упадну.
Нема Србина који није потрошио део свог живота на разним састанцима. Многи су те састанке и водили. Зато, већина нашег народа зна, а добар део и воли - да састанчи. Како се то ради. Па, састанак обично има неколико тема. Почешће, у оквиру тих тема, треба да се донесу и некакви закључци и одлуке. Онда се то све тури у Дневни ред састанка и поделе се позиви. Сакупи се васколики позван, а негде и непозван, народ. Председавајући "констатује да л' има кворум", прочита Дневни ред, па крене по тачкам. И онда почиње проблем. Ми сваку тему волимо да дискутујемо, осим оних које су на Дневном реду. Крене се да се прича све и свашта. Траје сатима. Дође се ту, Бога ми, и до Америке, глобалних односа у свету и свега онога о чему не треба да говоримо на састанку. Горљиво се дискутује. Свако прича, не из Дневног реда, већ из своје муке и болова. Некада се и посвађамо. На крају, састанак се не завршава када се исцрпи Дневни ред и донесу одлуке, него када се уморимо. Где смо били - нигде. Шта смо радили - ништа. Дружили се. Одлуке? Мањана. Или се збрчкају на брзину. Или их председавајући сам донесе.
Та промашена тема се провлачи као правило, не само на састанцима, већ и шире.
Ево, прочитах неки дан чланак Светислава Басаре, са називом "Усташа у градској кафани". Није дуг текст, ево га у целости

Данас започињемо мини-серијал о кафанском животу старог Ужица. И то другим наставком, јер сам први – под називом Клеј у Заливу свињу – грешком избрисао, а пошто негде журим, немам времена да га поново пишем.
Идемо на ствар. Један од ретких ужичких угоститељских објеката који је радио под својим правим именом (и никада није добио надимак) била је такозвана Градска кафана, смештена у ћошку на Тргу партизана, у непосредној (и неугодној) близини станице милиције, Удбе, Службе друштвеног књиговодства и продавнице загребачког Гхеталдуса, на којој је – ово на знање и равнање Политикиним језикословцима – била запандрчена једна ЈЕДИНА латинична фирма у целом граду, коју је моја маленкост све до средње школе читала по Вуковом језикоправилу – дакле „гхеталдус“ са „Х“.
Шеф сале Градске кафане – шта шеф, диктатор – беше имењак Рада Клеја – који је одложен за сутра – такође Раде, од миља звани – Усташа. Можда ће старији чтеци помислити да је – имајући у виду време крајње ненаклоно макар и помену домаћих издајника – надимак „усташа“ био изговаран у потаји, а да је Раду било непријатно што га тако зову, али томе уопште није било тако. Напротив. Раде није имао ама баш ништа против надимка, а када би га помињали, чак су и загрижени комунисти, па чак и секретари комитета, Рада звали – Раде Усташа.
Рада помињем не због питорескног надимка, него зато што сам дубоко уверен да се ред у држави постиже завођењем реда у кафанама, што је посао у коме је блаженопочивши Раде зовоми Усташа био ненадмашан.
Вазда одевен у беспрекорно црно одело – уз које иде и обавезна црна кравата – Раде је даноноћно – или бар до фајронта – бдио над градскокафанским радом, редом и миром. Није, рецимо, дозвољавао „седење онако“, што ће рећи да џаболебароши који седе, а ништа не пију, нису били добродошли, као што добродошли нису били ни „чупавци“ – дугокоси свати, па таман да су – као што нису – трошили не знам какве суме новца.
Галама, дрека, песма – све то у Градској кафани такође није било дозвољено, што не значи да за букаче и галамџије није било места под ужичким сунцем – и те како га је било у такозваном Заливу свиња (о коме ћете читати сутра) – али не у Градској. Јесте Усташино кафанско законоправило било поприлично тоталитарно (и сам сам због подуже косе био њиме погођен) ама је било душекорисно јер је ствари – а нарочито људе – постављало на њихова права места, што ће рећи – грађане у грађанске (градске), а џибере у џиберске кафане. Јер пазите, припустиш џибера у фину кафану, џиберу одмах порасту апетити, па из кафане право у Народну скупштину. Наставак следи.

И шта сад није уреду? Лепо Басара написао шта је написао. Мени чак и симпатичан текст. Са поруком, која је актуелна. Са којом сам сагласан. Духовита, критичка, паралела. Нема шта ни да се дода, ни да се одузме. Али, ЈОК! Ево Србаља са својим коментарима

Коментар 1: I tako se Basamak, jos kao mala budala,zaljubio u ustasluk, i drzi ga to i dan danas iako je odavno budaletina.
Коментар 2: Рече џибер опште праксе, ,,Рубинов,,манекен, басара.
Коментар 3: Припустиш пропалицу, пијандуру кронера и неталентованог музиканта - пиШца Блесару у политику путем сорошевог Отпора и жутог ДОС предузећа за пучеве и са'ране, и имаш кловна коме су порасли апетити па му мало масти и сласти амбасадоровања, оће човек да мења народу свест???! СВЕСТ еееј!! А све заједно са неоствареним светионичарем и прешједником свих мушких сломљених срца круга Двојке - Тадићем! :)
Коментар 4: Otkud ova fukara od čoveka ...
Коментар 5: Došo čiko da nauči kako se čita Гхеталдус!
Коментар 6: Што би рек'о љути вадикал Ким пичкин дим: Да нас нервира...:)))

И тако све у том стилу.
Шта овде искаче из нормале? Да ли примећујете?
Нико, бре, не коментарише текст! Сви коментаришу Басару!
Па, није тема Басара, него оно што пише. Да ли то ваља, или не ваља.
По старом обичају комунистичке праксе, омаловажавајући говорника, омаловажавамо и тему. Макар била и добра и истинита. Она није важна. Важно је све остало.
Овај последњи пример је сублимација свега што претходно написах. Има ту и "питања више" и "промашене теме". Ајд', несрећни Басара и "откуд он овде", ал' дођосмо и до "Рубина" и до "сороша" и "вадикала" и "Тадића"...
Просто човек да се запита ...
Ко нас је то и када избацио из шина да нисмо у стању да препознамо тему и ње се држимо?
Ко нас је то и када претворио у групу галамџија, који о свему имају мишљење, које износе свуда и као по правилу увек ван контекста?
Ко нас је и када научио да отворимо уста, па шта изађе, без претходног промишљања?
Или су нам фрустрације, што нас нико ништа не пита, толико велике да причамо своју муку и став, ма шта био повод. Сви причају, нико никога не чује.
Укратко, манир Страначке скупштине Републике Србије.
Можда је ова наша особина један од разлога што су нам одлуке погрешне, а последице нам се стално обијају о главу. И као појединцима и као народу.
Зато и идемо у Јевропу, упорно и без алтернативе, баш у тренутку када се "иста" распада.
Ето, и ја угурах Јевропу и улазак у ЕУ, мада нема никакве везе са свим претходно написаним :).