ШТА ЈЕ ДОЗВОЉЕНО ЈУПИТЕРУ, НИЈЕ ДОЗВОЉЕНО ВОЛУ!!!

ПОЛИТИЧКИ НАРОД ХРВАТСКЕ Хрват је и онај православне вере и Србин по националности

Извор СрбинИнфо

Јуче изађе неки Шиптар на телевизију и опали к'о из пушке да ће да почисте Србе са Косова и Метохије, ако Француска изручи његовог брата, ратног злочинца, правосудним органима Републике Србије. Хрвати ломе ћириличне табле и новчано кажњавају свакога ко не прича "књижевни хрватски". Потурчењаци и Хрвати у Федерацији Босне и Херцеговине упућују мале Србе да иду у "хрватске", или "бошњачке" основне школе, "демократски и по свом избору". У Монтенегру "српска национална мањина" нема никаква права. И? Ништа! А, ово је само врх леденог брега шикнирања Срба у "бившим југословенским републикама" и на Окупираним територијама Републике Србије. Нема "невладиних организација". Ћуте. Ћути и Еуропска унија. Ћути и Америка.  Ћуте све оне "међународне" и "домаће" организације "за права етничких група". Да се и најмањи део претходно наведеног деси у Србији, а да је уперено према етничким групама "које са нама живе", дигла би се сва лицемерна, двостандардовска кука и мотика.  Бомбардовали би нас, или бар ударили санкције, а најверованије и једно и друго.  Што је најгоре, примери наведени у црвено написаном тексту, су државна политика на тим територијама. И нико ништа! Можда само поједини "званичници" западних земаља кажу - паааа, то баш није уреду и "осуде" такво понашање. Докле ће да буде отворен Ловни период на Србе? Докле ће да буде, не само дозвољено, већ и нормално да Србима свако ђубре може да ради шта хоће? Са друге стране, Србима се све мери на аналитичку вагу. И то Србима који су увек лако и без проблема живели са националним мањинама у свом животном простору. Чак и када су били директно провоцирани понашањем дела тих националних мањина. Етничке групе Србин не сме ни мрко да погледа. Ако, се случајно неки Србин, талац етничких група и њихових "права", превари па мрко погледа, дигне се и ала и врана. Све свраке "Еуропске уније" одма потегну "поглавља". Домаће НВО своју верност међународним фондовима доказују утркујући се ко ће оштрије да нас нападне о "подучи" да етничке групе не смеју ни мрко да се погледају. "Добар Србин" је само онај ко права етничких група, сада више не сме да се каже ни да су националне мањине, чува и поштује више него своја сопствена!  И поврх свега то је државна политика Републике Србије! Докле ће Срби да се национално поништавају, док "сусједи" ту обавезу немају? Зашто је "некоме" прихватљив само онај српски политичар, који не сме да сруши не бесправно подигнуту грађевину у Новом Пазару, који трпи шиптарске заставе у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи? Националним мањинама се толерише и отворено непријатељски став према Србији, држави у којој живе! За Србе у Хрватској је нормално да говоре "хрватски". За Хрвате који живе у Србији је нормално да говоре "хрватски" ..... па ко ће да говори српски и да то буде нормално? Нормално је "босански Србин", "косовски Србин", "хрватски Србин", а није нормално "српски 'Бошњак'", "српски Шиптар", "српски Хрват"!? Ко је тај "неко" ко фаворизује ненормално као нормално у "сусједству" и нормално као ненормално у Србији? Зашто том истом "некоме" није исти критеријум када на власт доводи политичаре у Хрватској, Федерацији БиХ, Монтенегру, на Окупираним територијама Републике Србије? Охрабрена запаним ветром у леђа, чланица ЕУ, Независна држава Хрватска, наставља притисак на Србе, некада конститутивни народ по Уставу Хрватске, а сада, изнова, жртва хрватског шовинистичког антисрпског комплекса. Ево и како ....

(Х)Историја политичког хрватства ...

Изјаве хрватских политичких представника о ,,политичком хрватству“, попут оне која је потекла од Колинде Грабар Китаровић да је ,,Хрват и онај који је православне вероисповести и Србин по националности“, и истовремени ,,лапсус“ који је направила говорећи о ,,Србији, Војводини и другим државама“, означивши тиме аутономну покрајину Војводину засебном државом (изјава дата непосредно по председничкој инаугурацији, што је јасан показатељ вектора хрватске политике), имају историјску подлогу и представљају, извесно, својеврсну реинкарнацију идеологије и политике водећих хрватских политичких представника друге половине 19. века.

Узгред речено, отворено је питање који моменат у савременом хрватском политичком животу, који укључује време од последњих 30-так година, се може сматрати почетком овог процеса.

Анализом која следи биће учињен покушај да се из историјске ретроспективе поткрепе изнете тезе.

Анте Старчевић

Већина хрватских политичара средине и друге половине 19. века, а нарочито народњаци бискупа Штросмајера и, у то време, још увек малобројни Старчевићеви и Кватерникови праваши, били су чврсто везани за државно и историјско право на којима је и почивала идеја о ,,политичком“ народу. По узору на мађарску сталешку политику започету с краја 18. века, која је изражена у девизи да на тлу Мађарске постоји само један народ – мађарски, већина хрватских политичара је сматрала да на територији Хрватске постоји само један ,,дипломатички“ народ, а то је хрватски.
Када је реч о категорији ,,политичког“ или ,,дипломатичког“ народа Хрватске, потребно је дати извесна објашњења, услед околности што су многе потоње несугласице, до којих је дошло у грађанском периоду између српског и хрватског политичког вођства, па и ширих слојева народа, проистицале из хрватске национално – политичке идеологије утемељене на идеји о постојању јединственог хрватског ,,политичког“ или ,,дипломатичког“ народа. Разлике произашле из борбе за и против ове идеологије и политике која ју је заступала, створила је тешко премостиве разлике између Срба и Хрвата, услед чега је долазило до дуготрајног међусобног сучељавања и рађања нетрпељивости. Ова нетрпељивост и искључивост, у одређеним хрватским грађанским, а посебно малограђанским круговима, постепено је попримала геноцидне видове.

Гроб Србина Јосифа Руњанина, "складатеља" Лијепе
"њине", хрватске химне, на православном Успенском
гробљу у Новом Саду, српској "Атини". Натписи су
ћирилични, тј. на писму које Хрвати чекићем уклањају
са двојезичних табли у "Лијепој њиној". 

Будући да је заснована на државно – феудалном праву, идеја о ,,политичком“ народу, у време феудализма, односила се само на феудалце, а не на остале слојеве становништва. Како је Хрватска и после револуције из 1848/49. године сачувала полуфеудални карактер, нарочито у друштвеном и политичком погледу, многи принципи из сталешког периода важили су и у другој половини 19. па и почетком 20. века. Тако је, на пример, полазна основа у програмима свих хрватских грађанско – политичких партија, све до почетка 20. века, било хрватско државно и историјско право.
Прихватањем мађарске државно – феудалне идеологије и из ње извирућег права, хрватско грађанско друштво држало се истих принципа којих су се, у оквирима Угарске у послеапсолутистичком, а нарочито дуалистичком периоду, држале мађарске владе. По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручју, без обзира на њихову националну припадност, чинили су део мађарског ,,политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, без обзира на националну па и верску припадност, сматрани су за део хрватског ,,политичког“ народа. Како према овом принципу у Хрватској и није било Срба, будући да су они у политичком погледу сматрани Хрватима, предузимане су многе административно – политичке и културно – просветне мере са циљем да ту идеологију и политику остваре и у пракси.

Еуген Кватерник

Тако је, на пример, будући да су хрватски владајући кругови тежили стварању хомогеног хрватског ,,политичког“ народа, што је значило етнички чисте Хрватске, српско име систематски изостављано где год је то било могуће, Српска православна црква је редовно називана ,,грчко – источном“, ,,грчко – несједињеном“ и др. О томе које размере је попримало овакво стање, речито сведочи и следећи пример. Наиме, у Госпићу, на римокатолички велики петак, војници би са исуканим бајонетима стражарили око православне цркве, на којој су завезивана звона да, којим случајем, не би звонила.
Поврх тога, по наредби команданта Прве личке пуковније, чије седиште се налазило у Госпићу, на православни велики петак у главној улици Госпића одржаване су игранке и приређивани су концерти. Жалећи се бану Шокчевићу на такве провокације, госпићки православни свештеник је нагласио да њима ,,неће нико пожњети обилате плодове узајамне љубави и слоге“, али ће посејати раздор, јер је очигледно да поменути ,,пуковник подобро мрзи на наш закон“ (православну веру – прим. аут.).
,,Под овакијем околностима не могу више зајемчити да се од сада супрот свијех заповједи и забране неће звонити на католички велики петак у православној цркви“, нагласио је госпићки свештеник, изразивши уверење да ће се са Србима у Војној Крајини ,,поступати као и са осталијем становницима аустријскијем“.

Јосип Јурај Штросмајер

Незадовољни што нису признавани за посебан ,,дипломатички“ народ, што су сматрани саставним делом хрватског ,,политичког“ народа, Срби су не само осуђивали хрватску политику већ су јој се и отворено супротстављали где год су налазили за потребно. Године 1866. на таласу расправа које су тада вођене у вези са признавањем српске националне и политичке посебности, српски заступници у Хрватском сабору на челу са Светозаром Милетићем, бранили су становиште потпуне индивидуалности српског народа у Троједној краљевини: ,,Нећемо се упуштати у филологијска испитивања, с којима је Вук доказивао, да су прави Хрвати чакавци, који су на острвима свој језик задржали, да су сви штокавци Срби, и да су по том, Срби и Хрвати две различне гране славенске, или као што би сад казали два народа били…, али ћемо да узмемо ствар са оне стране, са које је политик узети мора, тј. са стране историчне, и са тачке народне свести, дакле са стране фактичне.
Да је било, и да има и сад Србаља, који се тим именом зову, и овим језиком, који ми сад говоримо, говорили и говоре – то ваљда осим Старчевића ниједан Хрват порећи неће“.,,…ако пак народ по језику један, има посебина, и то тако битни посебина, које му особену индивидуалност дају, онда… није ништа неприродно, ако и генетично један народ… за ове посебине државне гаранције тражи“.
По становишту Милетићеве странке те ,,посебине“ су: име, историја, обичаји, језик и писмо, што чини ,,особену свест народну…, која је духовна основа јединства народног. Наш свеколики душевни живот…има нешто особно, нешто Истоку сродно, што је онаке народне песме произвести кадро било, и што култури нашој, па и политичкој тежњи правац даје“.