Ко је измислио, а ко признао Косово као „посебан случај“
 |
Текст проф. Самарџића је коментар реакције вођства Европске уније и Запада, према догађајима у Шпанији. |
Изјава бриселских званичника да су Каталонија и Косово два супротна случаја са становишта права на сецесију, изазвала је у Србији оправдане негативне реакције. Прво су иступили председник државе и министар иностраних послова критикујући основни став са стране ЕУ да је Косово некакав „посебан случај“, те да се у том случају није могло применити ни међународно ни домаће право, већ насилни а етички оправдани рез. Уследила су бројна реаговања, па и стручна мишљења.
Од када су мудраци из Европске уније лансирали тезу о „посебном случају“ прошло је готово десет година. И много тога се догодило што је пало у заборав времена. Али, понеки неочекиван догађај, неочекиван са становишта филозофије посебног случаја, враћа ову тему стално испонова на дневни ред. Абхазија, Јужна Осетија, Крим, Каталонија, за сада...
Због тога ћемо се најпре подсетити порекла ове већ чувене досетке о посебном случају. Она је чврсто повезана са планом Мартија Ахтисарија о тзв. свеобухватном решењу статуса Косова. Тај „план“ је, да подсетим, покренуо политику надгледане независности Косова и као такав био одбијен најпре на тадашњим преговорима, а потом и од стране Владе Србије и Народне скупштине (март, 2007).
Домишљатост о Косову као „посебном случају“ имала је функцију да широкој светској јавности образложи и оправда сецесију Косова и Метохије од Србије, будући да ни у међународном ни у унутрашњем праву акт сецесије није признат (сем у Канади, где је законски регулисан). Дакле, у Србији се наводно догодило нешто изванредно ново, а то је масовно кршење људских права и етничко чишћење, што оправдава вољу једне етничке заједнице да отцепи део територије једне суверене државе. Колико је западна и прозападна политика заиста веровала у ову доктрину за једнократну употребу, говори чињеница да је није гануло много теже и веће етничко чишћење Срба из покрајине после јуна 1999. године. Јер, да су се послужили истим мерилом не би косметске Албанце наградили државом (2008), већ би такву идеју одбили и показали да је не заслужују. Напротив, сачинили су Ахтисаријев план и правдали га једним несувислим изразом.
Данас се поводом Каталоније сви тога подсећамо, али највише стога што бриселски одговорни људи о случају Косово свирају по истим нотама од пре десет година. Али, постоји и друга страна овог срамног одличја, а то је наша домаћа страна. И за њих и за нас протекло је доста времена и на обе стране се доста тога догодило. Корак по корак, наше владе од лета 2008. наовамо почеле су да прихватају управо Ахтисаријев „план“. Најпре је Борис Тадић, већ у новембру 2008. прихватио анекс 10 тог квазидокумента, који у пролеће 2007. године није прошао Савет безбедности у седам неуспешних покушаја да замени његову Резолуцију 1244. Тај анекс је предвидео надзор независног Косова од стране посебне мисије ЕУ, касније назване мисијом ЕУЛЕКС. Потом су преко неколико споразума (2011) прихваћене одредбе овог „плана“ о тзв. интегрисаном управљању границом (између Србије и Косова), међународном представљању Косова, катастру, матичним књигама и признавању диплома. Најзад, највећи искорак у прихватању и поштовању Ахтисаријевог дела учиниле су владе после 2012. године. Тзв. Први бриселски споразум (април 2013) прихватио је одредбе о заједници општина (првих шест тачака овог споразума, које се тичу заједнице српских општина, заснива се на анексу 4 Ахтисаријевог плана), полицији, правосуђу и изборима у српским општинама. Све њих, уз још један број албанских захтева који се не налазе у овом „плану“, владе Србије приљежно су спровеле, док албанска страна то није учинила када је реч о заједници српских општина, иако их на то обавезује не само Бриселски споразум него и сопствени устав и закон о локалној самоуправи.
Сада се, у светлу ових чињеница, можемо питати – да ли су ове владе са прихватањем бројних одредаба Ахтисаријевог „плана“ прихватиле и ону западну измишљотину о Косову као посебном случају. Наравно да јесу, иако нико није помињао ни Ахтисаријев план ни израз „посебан случај“. Али, ако нису помињали, не значи да нису радили на остваривању овог нераздвојног двојства. Напротив, радили су итекако.
Имајући све ово у виду, данашња повика наших највиших званичника на европске делује и нелогично и недоследно. Наравно, познато је да њихове речи веома често служе томе да прикрију своју стварну политику, посебно на примеру Косова и Метохије. И зато не треба слушати оно што говоре већ гледати шта заправо раде. Ако је тако, онда постоји и начин да нас у блиској будућности разувере у нашој сумњи. А једини начин јесте да макар и на самом крају ове странпутице признавања Косова закоче ову убрзану композицију. Она сада срља ка последњем акту признања, оном које значи дефинитивно de jure прихватање независности Косова у виду потписивања споразума о тзв. свеобухватној нормализацији односа. Први чин тог кочења био би одбијање даљег учествовања у тзв. бриселском дијалогу који своје финале има у правном признавању Косова.
Разуме се, свестан сам колико је мало вероватно, тј. прилично невероватно, да државно руководство Србије тако поступи. Онај који је начинио деведесет и девет корака ка неком циљу учиниће и онај стоти. Али, нека знају да се маказе за сечење конца о који се Косово и Метохија држи за Србију налазе у њиховим рукама. И зато не треба народу да причају успаванку после које ће се људи пробудити у красној европској стварности у којој, како чујемо из њихових уста, владају дволичне и лицемерне особе.
Због тога ћемо се најпре подсетити порекла ове већ чувене досетке о посебном случају. Она је чврсто повезана са планом Мартија Ахтисарија о тзв. свеобухватном решењу статуса Косова. Тај „план“ је, да подсетим, покренуо политику надгледане независности Косова и као такав био одбијен најпре на тадашњим преговорима, а потом и од стране Владе Србије и Народне скупштине (март, 2007).
Домишљатост о Косову као „посебном случају“ имала је функцију да широкој светској јавности образложи и оправда сецесију Косова и Метохије од Србије, будући да ни у међународном ни у унутрашњем праву акт сецесије није признат (сем у Канади, где је законски регулисан). Дакле, у Србији се наводно догодило нешто изванредно ново, а то је масовно кршење људских права и етничко чишћење, што оправдава вољу једне етничке заједнице да отцепи део територије једне суверене државе. Колико је западна и прозападна политика заиста веровала у ову доктрину за једнократну употребу, говори чињеница да је није гануло много теже и веће етничко чишћење Срба из покрајине после јуна 1999. године. Јер, да су се послужили истим мерилом не би косметске Албанце наградили државом (2008), већ би такву идеју одбили и показали да је не заслужују. Напротив, сачинили су Ахтисаријев план и правдали га једним несувислим изразом.
Данас се поводом Каталоније сви тога подсећамо, али највише стога што бриселски одговорни људи о случају Косово свирају по истим нотама од пре десет година. Али, постоји и друга страна овог срамног одличја, а то је наша домаћа страна. И за њих и за нас протекло је доста времена и на обе стране се доста тога догодило. Корак по корак, наше владе од лета 2008. наовамо почеле су да прихватају управо Ахтисаријев „план“. Најпре је Борис Тадић, већ у новембру 2008. прихватио анекс 10 тог квазидокумента, који у пролеће 2007. године није прошао Савет безбедности у седам неуспешних покушаја да замени његову Резолуцију 1244. Тај анекс је предвидео надзор независног Косова од стране посебне мисије ЕУ, касније назване мисијом ЕУЛЕКС. Потом су преко неколико споразума (2011) прихваћене одредбе овог „плана“ о тзв. интегрисаном управљању границом (између Србије и Косова), међународном представљању Косова, катастру, матичним књигама и признавању диплома. Најзад, највећи искорак у прихватању и поштовању Ахтисаријевог дела учиниле су владе после 2012. године. Тзв. Први бриселски споразум (април 2013) прихватио је одредбе о заједници општина (првих шест тачака овог споразума, које се тичу заједнице српских општина, заснива се на анексу 4 Ахтисаријевог плана), полицији, правосуђу и изборима у српским општинама. Све њих, уз још један број албанских захтева који се не налазе у овом „плану“, владе Србије приљежно су спровеле, док албанска страна то није учинила када је реч о заједници српских општина, иако их на то обавезује не само Бриселски споразум него и сопствени устав и закон о локалној самоуправи.
Сада се, у светлу ових чињеница, можемо питати – да ли су ове владе са прихватањем бројних одредаба Ахтисаријевог „плана“ прихватиле и ону западну измишљотину о Косову као посебном случају. Наравно да јесу, иако нико није помињао ни Ахтисаријев план ни израз „посебан случај“. Али, ако нису помињали, не значи да нису радили на остваривању овог нераздвојног двојства. Напротив, радили су итекако.
Имајући све ово у виду, данашња повика наших највиших званичника на европске делује и нелогично и недоследно. Наравно, познато је да њихове речи веома често служе томе да прикрију своју стварну политику, посебно на примеру Косова и Метохије. И зато не треба слушати оно што говоре већ гледати шта заправо раде. Ако је тако, онда постоји и начин да нас у блиској будућности разувере у нашој сумњи. А једини начин јесте да макар и на самом крају ове странпутице признавања Косова закоче ову убрзану композицију. Она сада срља ка последњем акту признања, оном које значи дефинитивно de jure прихватање независности Косова у виду потписивања споразума о тзв. свеобухватној нормализацији односа. Први чин тог кочења био би одбијање даљег учествовања у тзв. бриселском дијалогу који своје финале има у правном признавању Косова.
Разуме се, свестан сам колико је мало вероватно, тј. прилично невероватно, да државно руководство Србије тако поступи. Онај који је начинио деведесет и девет корака ка неком циљу учиниће и онај стоти. Али, нека знају да се маказе за сечење конца о који се Косово и Метохија држи за Србију налазе у њиховим рукама. И зато не треба народу да причају успаванку после које ће се људи пробудити у красној европској стварности у којој, како чујемо из њихових уста, владају дволичне и лицемерне особе.
No comments:
Post a Comment