Благоје Крушић
четник песмом опеван
Постављајући претходни чланак о српском родољубу и мученику мајору Кости Тодоровићу, сетих се књиге Милана Шантића "Витези Слободе", објављеној пред сам Други светски рат, 1939 године. У овој подебелој књизи је Шантић је пренео приче српских хероја, носилаца Карађорђеве звезде, највишег одликовања за храброст које су добијали само они најхрабрији. Шантић је са намером одабрао приче људи, сељака, трговаца, пинтера, абаџија, амала, људи из народа, који су у Великом рату задужили Отаџбину и после рата се вратили на своје свакодневне послове. Сматрали су и рат "послом" који треба да се уради за одбрану части и слободе и тако су се према њему односили. Међу њима није било "првобораца". Они нису ушли у туђе куће, опљачкали туђе благо, као потоњи "револуционари" и "борци од четерес'прве".
Отац ми је ову књигу донео када сам био сасвим мали. Нашао је давно нечитану и прашњаву на полици "библиотеке" једног предузећа. Никоме није требала. Комунисти је нису ни помињали ни реиздавали. Заборављена од свих. Прочитах је толико пута да сам напамет знао наслов сваке приче, опис сваке фотографије, сва казивања. Многих се сећам и сада, после толико година.
Свака прича је била јуначка, посебна. И она Радоја Љутовца, који је оборио први непријатељски авион. И Милан Гачић "Јунак који није знао за препоне". И "Сам на топу". И "Четни ћата са Карађорђевом звездом". И "Отац који је постао јунак да не би осрамотио сина"
.... Ипак, једна ми је била посебна. Насловљена је кратко, јасно и једноставно - "Јунак Благоје". Најупечатљивија ми је била фотографија. Кошчат старији човек са брковима, оштрог погледа испод шубаре са кокардом и фишеклије прекрштене на грудима. Прслујк отежао од бројних одликовања.
Тада сам први пут чуо за Благоје Крушића. Најодликованијег ратника Српске Краљевске Војске!
