99 ГОДИНА СТРАДАЊА СВЕТЕ РУСКЕ ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Ритуално убиство св. Царске породице Романов 

Пише у Магацин (оригинално) Директан извор

На ноћ између 16. и 17. јула, на годишњицу убиства свете царске породице, у Јекатербиргу је одржан покајнички крсни ход од места страдања до места где су остаци царске породице били сакривени. На том месту данас стоји манастир посвећен светим царским мученицима, преноси Јекатеринбуршка епархија. Литија је почела одмах након свршетка Божествене литургије, којом је началствовао митрополит Астански и Казахстански Александар. Њему су саслуживали архипастири митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, митрополит Јекатеринбуршки и Верхотурски Кирил, епископ Рибински и Даниловски Венијамин, епископ Нижетагилски и Серовски Инокентије, епископ Исиљкуљски и Руско-пољански Теодосије, епископ Каменски и Алапајевски Методије, епископ Средњеуралски Евгеније и викари Јекатеринбуршке епархије.  У три часа ноћу, после Литургије, верници су кренули у молитвену шетњу истим путем, којим су 1918. године одвезли убијене чланове царске породице: кроз центар града, до насеља Визово. преко Таганске пијаце и насеља Сортировка, па до села Шувкаиш. На челу шетње су били преосвећени архијереји. По прелиминарним проценама у шетњи је учествовало више од 60 хиљада људи, што је приближно бројки од прошле године. Али ваља напоменути да је ове године број оних који су се причестили много већи – било их је скоро 7 хиљада. Око 7 часова ујутру колона, предвођена свештенством, стигла је до манастира посвећеног Царским страстотерпцима на Ганиној јами, где су комунисти скрили остатке царске породице. Ходочаснике и свештенике су манастирска браћа дочекала свечаном звоњавом. По доласку до рударског окна број 7, у којем су цареубице покушале да скрију доказе својих злочина, одслужен је молебан. Верницима се обратио архијереј Јекатеринбуршке епархије митрополит Кирил. Митрополит Ташкентски и Узбекистански Викентије, који је такође стигао у манастир на челу литије, честитао је ходочасницима дан светих царских мученика и што су успели да заврше тако физички тежак, али за душу благодатан, пут. Ходочасници нису журили да напусте манастир после литије. Многи од њих су смогли снаге да учествују у Божественој литургији, која је одржана у 9 часова ујутру у Державном храму манастира.  [Извор: Србин.инфо]

КАКО ЈЕ ТО НЕКАДА БИЛО ....

''Ћорава кутија'':
''накот зрео за сјекиру''!

Аутор Часлав М. ДАМЈАНОВИЋ Извор

Да ли се историја понавља? Да ли  се она понавља свима? Да ли се само неким народима понавља, а други остављају историјске догађаје за собом? Да ли се поједини народи врте у историјском кругу, забасали беспућу из кога не могу да нађу излаз, док не нестану са ове планетарне позорнице? Да ли смо ми, Србљи, у тој категорији отписаних народа могу само да претпоставим, тек - нама се историјски догађаји и историјски периоди понављају. Ако се не сложимо да нам се баш понављају, можемо ваљда да се сложимо да бар "јааако личе", као што је прича о "ћоравој кутији" и "демократским" комунистичким изборима 11. новембра 1945., коју написа Часлав Дамјановић. Часлав М. Дамјановић, генерација 1932. Одрастао на Сењаку, Београд. Студирао Светску књижевност са теоријом књижевности код Војислава Ђурића и Рашка Димитријевића, прва генерација. Од 1959. до 1973. филмски редитељ и писац сценарија. После асистирања најпознатијим југословенским филмским редитељима Радошу Новаковићу, Саши Петровићу, Жики Митровићу, Соји Јовановић, Бошку Вучинићу, Фадилу Хаџићу и другима, сарадњи са Душаном Макавејевом, ко-режирању данских и норвешких филмова, и асистирању многим америчким филмским редитељима - режирао по свом сценарију први југословенски филм на енглеском језику, са Џорџ Монтгомеријем и најпознатијим југословенским глумцима Бомба у десет и десет. Филм је 1969. био номинован за Златни Глобус у селекцији страних филмова. Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију, а онда поново по свом сценарију, режирао је америчко-југословенску копродукцију Последњи воз за Берлин, са Тај Хардином, Ацом Стојковићем и Џорџијом Мол. 1973. отишао је у САД где је у Торонту, у Канади, режирао по свом сценарију телевизијску серију о учешћу свесног и подсвесног у стварању сликара, Несагледива граница (The Frontier Remote). Од 1973. у Њујорку активно ради на националном фронту до 1983., када одлази у Вашингтон и до 2005. ради у Гласу Америке као продуцент, прво у југословенском а затим српском сервису. У Вашингтону Часлав припрема бројне конгресне презентације за конгресмена Филипа Крејна о Дражи Михаиловићу и Равногорству; активан је на националном пољу; и интензивно учествује у покушајима да се на федералном земљишту у Вашингтону изгради споменик Дражи Михаиловићу у знак захвалности америчких авијатичара спасених са Прањана. Истовремено, дуже од 12 година редовно је писao за чикашку Слободу, и друге листове српског избеглиштва, под псеудонимима Сања Живановић, Прањанин, Равногорац, и другим.  Од одласка у САД није се враћао у отаџбину.  У књизи на енглеском језику Звук чизама (Sound of Boots), на енглеском језику, анализирао је непријатељску улогу пропаганде у сатанизацији Срба током растурања Југославије. Онда је одлучио да прво објави ''Запис из Ђедове колибе'' на српском језику, па тек после тога ''Звук чизама'' на енглеском.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И ЗА НАУК "ДРУГОЈ СРБИЈИ"

Благоје Крушић

четник песмом опеван

Постављајући претходни чланак о српском родољубу и мученику мајору Кости Тодоровићу, сетих се књиге Милана Шантића "Витези Слободе", објављеној пред сам Други светски рат, 1939 године. У овој подебелој књизи је Шантић је пренео приче српских хероја, носилаца Карађорђеве звезде, највишег одликовања за храброст које су добијали само они најхрабрији. Шантић је са намером одабрао приче људи, сељака, трговаца, пинтера, абаџија, амала, људи из народа, који су у Великом рату задужили Отаџбину и после рата се вратили на своје свакодневне послове. Сматрали су и рат "послом" који треба да се уради за одбрану части и слободе и тако су се према њему односили. Међу њима није било "првобораца". Они нису ушли у туђе куће, опљачкали туђе благо, као потоњи "револуционари" и "борци од четерес'прве".

Отац ми је ову књигу донео када сам био сасвим мали. Нашао је давно нечитану и прашњаву на полици "библиотеке" једног предузећа. Никоме није требала. Комунисти је нису ни помињали ни реиздавали. Заборављена од свих. Прочитах је толико пута да сам напамет знао наслов сваке приче, опис сваке фотографије, сва казивања. Многих се сећам и сада, после толико година.

Свака прича је била јуначка, посебна. И она Радоја Љутовца, који је оборио први непријатељски авион. И Милан Гачић "Јунак који није знао за препоне". И "Сам на топу". И "Четни ћата са Карађорђевом звездом". И "Отац који је постао јунак да не би осрамотио сина"

.... Ипак, једна ми је била посебна. Насловљена је кратко, јасно и једноставно - "Јунак Благоје". Најупечатљивија ми је била фотографија. Кошчат старији човек са брковима, оштрог погледа испод шубаре са кокардом и фишеклије прекрштене на грудима. Прслујк отежао од бројних одликовања.

Тада сам први пут чуо за Благоје Крушића. Најодликованијег ратника Српске Краљевске Војске!

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XIV)

Живим људима копали су очи

Синан Хасани наводи да су, поред СС дивизије „Скендербег“, у чијим је редовима било 11 хиљада Шиптара, терор над Србима спроводили и балисти, њих око пет хиљада. 

Шиптари су се придружили нацистима у прогону Срба
на Космету. Пећ, 1944. То им се, за сада, исплатило, јер
наследници нациста нису заборавили своје савезнике.
Поново су се нашли са њима на истом послу крајем
прошлог и почетком овог века.

По утврђеном плану уследиле су акције. СС дивизија „Скендербег“ је формирана и свој први „успех“ забележила је у хапшењу и лову на Јевреје, који су под италијанском окупацијом ипак могли некако да преживе. А затим је уследила хајка на Србе у Приштини и околини, Пећи као и другим местима. 28. августа 1944. дивизија је поклала 428 српске деце и стараца који су се задесили по кућама у селу Велика, недалеко од Чакора. И док су се Немци повлачили, шиптарске јединице спроводиле су све већи терор уз незамислив садизам; копали су очи живим људима, одсецали делове тела и слично. 

Спонтано се намеће питање шта је нагнало шиптарске масе да, у тренуцима очите пропасти система на који су се ослањали, огрезну тако дубоко у злочинима. Секретар Среског комитета за Гњилане навео је у свом извештају Обласном комитету за Косово, 31. марта 1944, један интересантан податак у извештају: „Чујем да је у Гњилану одржано саветовање виђених Шиптара где се говорило о положају Срба у граду и срезу. Изгледа да постоје две струје: једни кажу да су претерали са терором над Србима, као и да се кају; други пак кажу: истина је да смо терорисали Србе и то толико да немамо где и да се не можемо више да оправдамо, зато морамо до краја, па шта му драго.“

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XIII)

Логори ‐ допунски метод геноцида

Масовне злочине у Обилићу, Грачаници, Новом Селу, Бресници, Липљану и Батусу починили су, према италијанским изворима, прве комшије и Шиптари из суседних села. Насред улице у Приштини испаљени су хици на др Николу Радојевића, хирурга, а у болници у коју је пренето, његово тело зверски је искасапљено. 

У сарадњу са окупатором укључили су се сви Шиптари.

И мали и велики ....

За разлику од Немачке, где је геноцид спровођен у концентрационим логорима који су били места извршења злочина, концентрациони логори које су формирале албанске власти били су само допунски методи. На територији Албаније постојали су логори у Клосу, у близини Каваје и Фиори. Услови су посвуда били изузетно лоши, тако да су глад и нехигијенски услови свакодневно односили на десетине људских живота. Треба указати и на неке особености које су, вероватно, произлазиле из културног нивоа локалних власти. Док је, на пример, у логору Бурел био заведен крајње суров режим, логор у Фиори имао је сношљиве услове. Вредно је, такође, забележити да су устаници у јужној Албанији организовали напад на логор Бурел, ослободили део логораша и повели их у шуму, што није забележено у устаничким аналима у Југославији. Албанска бирократија није водила прецизну евиденцију о логорима, као што је то био случај у Немачкој. За време владавине Енвера Хоџе, слично као и у Југославији за време живота Јосипа Броза, то је била табу тема, тако да су систематска истраживања о албанским логорима отпочела тек недавно.