ЈАСЕНОВАЦ - ИСТИНА ОСЛОБАЂА!

Свет не зна о Јасеновцу,
по зверствима хрватски логор за Србе је био страшнији од Аушвица 

Разговор са Гидеон Грајф Извор

Хрватски логор Јасеновац је успостављен, пре свага, за истребљење Срба, као део зацртане политике Неовисне Државе Хрватске (1941-1945). Јасеновац је био највећи, у систему логора за "решавање српског питања у Хрватској". Не и једини. У овим логорима су, поред Срба убијани и Јевреји и Цигани. Титови комунисти су, после Другог светског рата, учинили све да сакрију геноцид Хрвата над Србима. Зато се о Јасеновцу, па и геноциду Хрвата над Србима није знало ван граница Југославије. Јасеновац је сравњен са земљом, не од стране Усташа (хрватске војне "постројбе"), већ од стране Титових партизана. Они су разорили и остала места где су Хрвати истребљивали Србе. Наводно, у име "братства и јединства" у комунистичкој Југославији. И тада, као и сада основни начин постизања "стабилности" је био да Срби дају, дају и дају. Да чине разне уступке, никада задовољним Хрватима, а и нацоналним мањинама, посебно Шиптариа у САП Косово и Метохија, једној од две аутоононе онласти, којима је Тита нагрдио лице СР Србије. Остали нису имали САП. Србију одређени политички елементи, од преврата октобра 2000., упорно покушавају да угурају у ЕУ. То је игра вечитог уласка, где се од Срба и Србије стално траже уступци, укључујући и територијалне. Опет ради "мираи стабилности  у региону". Споља и изнутра се већ ради пуном паром да се Шиптарима поклони још српске земље, јер поред данашње Северне Албаније и српског града Скадра, што су добили 1912., сада им треба и српско Косово и Метохија. Наравно, ту су и Хрвати. Они који без Срба не да не би имали државу, већ не би знали да означе територију, сада траже "исправку граница" са Србијом, свакако на штету Србије. И то  ће да буде "услов за пријем у ЕУ". Да би се стабилизовала Србија треба да престаје да даје, даје и стално даје, али ... Ако су шиптарски злочини над Србима награђени српском територијом, да ли ће и хрватски злочини над Србима да буду награђени на исти и сада већ традиционалан начин? Јасеновац ...

СРЕБРЕНИЦА КАО РЕЛИГИЈА

Идеја да се на екс-ју простору донесе закон сличан ономе који је некада бранио лик и дело Јосипа Броза

Пише 

Ратко ДМИТРОВИЋ

Хоће ли проћи идеја да се на екс-ју простору донесе закон сличан ономе који је некада бранио лик и дело Јосипа Броза?

Ово парче Балкана, звано екс-ју простор, одавно има своје догме, поставке политичког предзнака око којих се не расправља, неупитности на нивоу Исусовог васкрснућа или Мухамедовог учења. Многи се из година сопственог живота сећају божанства званог Јосип Броз. Свака критика Највећег сина била је кажњива вишегодишњим затвором, по Закону о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита. Исто је било, разлика је само у нијансама, са Резолуцијом Информбироа. Вишегодишњи боравак на Голом отоку добијао је онај ко је макар и посумњао у безгрешност става КПЈ наспрам Резолуције.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XIV)

Живим људима копали су очи

Синан Хасани наводи да су, поред СС дивизије „Скендербег“, у чијим је редовима било 11 хиљада Шиптара, терор над Србима спроводили и балисти, њих око пет хиљада. 

Шиптари су се придружили нацистима у прогону Срба
на Космету. Пећ, 1944. То им се, за сада, исплатило, јер
наследници нациста нису заборавили своје савезнике.
Поново су се нашли са њима на истом послу крајем
прошлог и почетком овог века.

По утврђеном плану уследиле су акције. СС дивизија „Скендербег“ је формирана и свој први „успех“ забележила је у хапшењу и лову на Јевреје, који су под италијанском окупацијом ипак могли некако да преживе. А затим је уследила хајка на Србе у Приштини и околини, Пећи као и другим местима. 28. августа 1944. дивизија је поклала 428 српске деце и стараца који су се задесили по кућама у селу Велика, недалеко од Чакора. И док су се Немци повлачили, шиптарске јединице спроводиле су све већи терор уз незамислив садизам; копали су очи живим људима, одсецали делове тела и слично. 

Спонтано се намеће питање шта је нагнало шиптарске масе да, у тренуцима очите пропасти система на који су се ослањали, огрезну тако дубоко у злочинима. Секретар Среског комитета за Гњилане навео је у свом извештају Обласном комитету за Косово, 31. марта 1944, један интересантан податак у извештају: „Чујем да је у Гњилану одржано саветовање виђених Шиптара где се говорило о положају Срба у граду и срезу. Изгледа да постоје две струје: једни кажу да су претерали са терором над Србима, као и да се кају; други пак кажу: истина је да смо терорисали Србе и то толико да немамо где и да се не можемо више да оправдамо, зато морамо до краја, па шта му драго.“

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XIII)

Логори ‐ допунски метод геноцида

Масовне злочине у Обилићу, Грачаници, Новом Селу, Бресници, Липљану и Батусу починили су, према италијанским изворима, прве комшије и Шиптари из суседних села. Насред улице у Приштини испаљени су хици на др Николу Радојевића, хирурга, а у болници у коју је пренето, његово тело зверски је искасапљено. 

У сарадњу са окупатором укључили су се сви Шиптари.

И мали и велики ....

За разлику од Немачке, где је геноцид спровођен у концентрационим логорима који су били места извршења злочина, концентрациони логори које су формирале албанске власти били су само допунски методи. На територији Албаније постојали су логори у Клосу, у близини Каваје и Фиори. Услови су посвуда били изузетно лоши, тако да су глад и нехигијенски услови свакодневно односили на десетине људских живота. Треба указати и на неке особености које су, вероватно, произлазиле из културног нивоа локалних власти. Док је, на пример, у логору Бурел био заведен крајње суров режим, логор у Фиори имао је сношљиве услове. Вредно је, такође, забележити да су устаници у јужној Албанији организовали напад на логор Бурел, ослободили део логораша и повели их у шуму, што није забележено у устаничким аналима у Југославији. Албанска бирократија није водила прецизну евиденцију о логорима, као што је то био случај у Немачкој. За време владавине Енвера Хоџе, слично као и у Југославији за време живота Јосипа Броза, то је била табу тема, тако да су систематска истраживања о албанским логорима отпочела тек недавно.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XII)

Геноцидна политика на Косову и Метохији 

Албанска квислиншка влада у Тирани није прокламовала геноцидно законодавство, али је спроводила геноцидну политику према Србима и Црногорцима, мотивисана својим експанзионистичким циљевима. Примењиване су три основне методе: индивидуална убиства, масовна убијања становништва и организована политика исељавања. Терор на Косову и Метохији, слично као и у НД Хрватској, отпочео је још у току краткотрајног априлског рата. Из заседе су убијани војници, нападане регуларне јединице Југословенске војске, као што је, на пример, био напад на 51. пешадијски пук у Приштини од стране наоружаних шиптарских група. Вршени су истовремено и напади на српска села. Терор је бележио узлазну линију, иако су непријатељства формално обустављена капитулацијом југословенске војне силе.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XI)

Насилно покрштавање део геноцидног процеса

Ватикан изједначио верско и национално на Балкану.

Крајем априла 1941. укинуте су „све српске конфесионалне пучке школе и забавишта“. Само неколико дана касније, забрањено је ћирилично писмо, на коме су биле штампане све црквене књиге. Употреба ћирилице сматрана је кривичним делом. Организовано, насилно превођење православног становништва у католичанство било је саставни део геноцидног процеса; спровођено је кроз спрегу клера и усташа. „Законско“ покриће ове акције обезбеђивала је усташка власт, а морални вид самог чина није представљао оптерећење за Ватикан, по коме greca fides, nula fides (грчка вера није вера). Ватикан је остварио у Хрватској оно што није успео да оствари у западном свету: да национално идентификује са вером. У тој конструкцији покрштавање се појавило као саставни део борбе за „етничку чистоту хрватске државе“. Степинац је записао у свом дневнику 17. јануара 1940: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Христовим светим оцем (папом). Онда би и ми коначно могли одахнути у овом дјелу Европе.“

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (X)

Насилно исељавање Срба

Наредбом владе НДХ од 7. јуна 1941. заповеђено је пријављивање у року од 10 дана лица која су се доселила у Хрватску после 1. јануара 1.900, као и њихових потомака. Једна група Срба из Загреба, њих око 800, исељена је одмах у Србију, а већи део упућен је у концентрационе логоре и поубијан.

Хрватски план исељавања Срба је почео 1941., под
заштитом Немачке, а наставио се 1991., под заштитом
"Међународне заједнице" тј. целог Запада!

Није се радило само о исељавању Срба са подручја НДХ; усташка политика ишла је много даље. Министар вањских послова др Младен Лорковић у допису дипломатским представницима НДХ 1942. истакао је, поред осталог, и следеће: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба, и ако ми за леђима имадемо снажну српску државу, која би увјек засезала у наша подручја и представљала вјечну опасност за нас. Оба та питања било би немогуће ријешити у нормалним временима, у којима би се морало поступати законито и водити рачуна о грађанским обзирима. Стога је срећа за нас, што је до успоставе НДХ дошло у оваквим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем: ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре; 60 километара дуго и готово исто толико широко подручје које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште... А сад прелазимо на Грмеч, и тамо ће у току грађанског рата бити ријешено најболније питање, а хрватске земље очишћене... Но ми мислимо и на питање српске државе преко Дрине. Ни та не може остати. И стога сам ја још прошле године ступио у службене преговоре с представницима Рајха, код којих сам наишао на пуно разумјевање, па је одлучено да ће, након побједе, Срби бити исељени у Сибирију.“ Карактеристично је Лорковићево виђење грађанског рата као повољне могућности за истребљење Срба, што иде у прилог тези о спрези хрватских комуниста и усташа. Тај исти сценариo поновиће се и 1991.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (IX)

Специјализовани логори за децу

"Ein Serbishe Kind"

Формирање посебних концентрационих логора за малишане, представља јединствен пример у историји, а тај бестијални чин карактерише НД Хрватску. 

Међу убицама у јасеновачком логору било је људи без елементарне културе, робова најнижих страсти, али и људи са академским образовањем. Два његова управника били су католички свештеници. По богатству варварских метода логор Јасеновац заузима јединствено место у свету. Немачки капетан обавештајац Артур Хефнер описао је 18. новембра 1942. овај логор следећим речима: „Ради се о логору најгоре врсте који се може упоредити са Дантеовим инферном.“ Колико је та констатација тачна може да потврди запис др Самуела Пинта. Говорећи о нади заточеника да ће бар о божићним празницима у логору завладати мир, он пише: „На сам Божић 1941. доведена је група Срба из Пакраца и пакрачког котара. Ту су се одмах састали најкрвавији сарадници Лубурића: Ивица Матковић из Шибеника, Љубо Милош из Херцеговине, Јозо Матијевић из Госпића, Мујо Мусић из Бихаћа или Цазина и још неки помагачи. Почело је клање. Управо су се усташе натјецале тко ће бити крволочнији. Вађење срца, гркљана и очију са усташким бодежима и клање трајало је цијели дан.“

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VIII)

Пакао монструозне НДХ 

Логор на острву Пагу био је смештен у увалама Сланом и Метајни. Први затвореници, Срби и Јевреји, стигли су јуна 1941. и били су смештени на отвореном простору ограђеном жицом. Жртве су убијане и бацане у јаму или у море. У потресном извештају лекарске екипе констатује се да су жртве претходно стравично мучене.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VII)

Умирање пре смрти 

У логорима НДХ постојале су две групе заточеника: Срби, Јевреји и Роми, који су упућивани у логоре директно, као безвредан људски материјал, чак „штетан и сувишан“, и индивидуални политички заточеници, као што су били комунисти, масони и југословенски оријентисани Хрвати. Пoвремено су у логор довођени заробљени партизани и четници, али ретко, јер су Немци на територији НДХ имали своје засебне логоре. Концентрациони логори, за разлику од масовних погрома о којима је било речи, представљају институционализоване облике масовних уморстава.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VI)

Зверства каква свет није видео 

У Херцеговини, масовна убиства отпочела су 1. јуна 1941. Малу децу, њих око 50, одвојили су од мајки, и поубијали на очиглед њих. Милеви Медан, која је била пред порођајем, расекли су стомак, извадили дете, а затим га сасекли на комаде. Силовали су девојке на зверски начин пред пренераженом масом грађана.

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (V)

Како је папа примио Павелића 

Та свијест доводи нас данас пред вас, да вас као легитимни представници Цркве Божје у Независној Држави Хрватској од срца поздравимо као њезина државног поглавара с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине. 

Павелић и Степинац

... И док вас, ево, од срца поздрављамо као главара Независне Државе Хрватске, молимо „Оца звијезда, од кога долази сваки добри дар“ не само појединцу него и народној, односно државној заједници, да вас обдари оним духом, који је главару државе потребан, да својим радом управља „in iustitia et veritate - у правди и истини“, као најчвршћем темељу Богом благословљене будућности!“ 

У књизи Бенигара, чији се садржај у католичким круговима сматра крунским доказом да је Степинац светац, између осталога стоји нешто што је заправо запањујуће, али, нажалост, истинито: 

„Од времена до времена Степинац је посредовао код хрватске владе за неке прогоњене и поубијане у логору, што некима на власти због тадашњих политичких прилика и разлога није ни најмање погодовало, те је долазило до напетости“... 

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (IV)

Минама уклањали гомиле убијених Срба 

Усташки поручник Антун Зликорић, који је узео учешћа у масакру Срба у Мостару, изјавио је италијанском команданту: „Срби и Јевреји морају бити сви убијени, у Хрватској не може остати у животу ни један једини“

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (III)

Извештаји о злочинима

„Један усташа је затечен са два килограма људских очију, које је намеравао да као свој поклон да Павелићу“, истиче се у једном извештају. „Девојчице, унакажене копале су своје сопствене гробове“, пише у другом. Фотографије приказују усмрћивање деце ударом о зид, људе са одсеченим ушима, извађеним ноктима, распорену трудну жену.

"Само ти дјете ради свој посао ... НДХ: Усташки наредбодавци плаћали клање Срба по сату!"

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (II)

Апел Ватикану да спречи зверски покољ  Срба 

Прве дипломатске акције краљевске владе у циљу заштите угроженог становништва усмерене су ка Ватикану. Већ 17. маја 1941. посланство Краљевине Југославије обавестило је Свету столицу о масовном убијању Срба, покољу православног свештенства.

Краљевска влада Југославије пошла је од претпоставке да је у тако трагичној ситуацији поглавар Католичке цркве, папа, као духовни представник католичанства у свету, први позван да подигне свој глас против варварских метода. Ово утолико пре, што је усташки покрет у идејном и организационом виду био најтешње повезан са Католичком црквом у Хрватској. Поједини високи католички достојанственици су и лично учествовали у прогонима. С друге стране, Ватикан је одржавао директне везе са поглавником Павелићем, преко папског изасланика у Загребу. Прве дипломатске акције краљевске владе у циљу заштите угроженог становништва усмерене су ка Ватикану. 

Већ 17. маја 1941. посланство Краљевине Југославије обавестило је Свету столицу о масовном убијању Срба, покољу православног свештенства, с молбом да папа интервенише и спречи погоршање ситуације. Краљ Петар ИИ упутио је 6. јуна 1941. папи Пију ЏИИ телеграм следеће садржине: „Ја чиним апел на Вашу светост да својим великим ауторитетом узмете у заштиту мој народ који невино страда.“ 

ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991...

Последњи грађански рат који је довео да распада државе Јужних Словена довео је до ужасних ратних злочина. Сецесионистичке тежње Словеније, Хрватске, муслимана и Хрвата у Босни и Херцеговини, праћени оружаним побунама у Социјалистичкој републици Словенији, СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини, као домино ефекат су условили распад последње свеобухватне јужнословенске државе - Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. За СФРЈ се обично наводи да се "лако распала", ипак биле су потребне озбиљне обавештајне припреме Запада, примена специјалног рата, па и отворене агресије Северноатлантског пакта на Србе и СР Југославију, те пуних 15 година да би се СФРЈ рашила по шавовима које су зацртали "Тита" и његови комунисти. Братоубилачки рат је потпирен и гажењем свих међународних правних норми, које су до тада важиле. Пре свих, признавање "суверенитета" побуњеним социјалистичким републикама, већ по почетку побуне, од стране западних сила, првенствено Немачке. Овим актом противним међународном праву, које забрањује управо такве поступке током грађанског рата у међународно признатим државама, посебно оснивачима и чланицама Уједињених нација, је Југословенска народна армија, оружана сила СФРЈ, доведена у позицију "окупатора" на сопственој територији.

Запад је "отворио" распад државе Јужних Словена оружаном побуном у Словенији. За разлику од каснијих злочина у побуњеној Хрватској и Босни и Херцеговини, који су били такви да нису могли да се сакрију, злочини које су чинили словеначки сепаратисти и побуњеници су остали сакривени, па и заборављени. Или можда нису ...., а не би требали ни да буду.

ТАЈНИЦА, СЕКРЕТАР, НЕМЦИ, ТУРЦИ ... И ... ГЕНОЦИД

Некако је навика да када човек устане, „на сабајле“, одмах буди и свог верног пријатеља, учитеља, забављача – телевизор. Пријатељ који нам формира свест, контаминише је, од тренутка када прогледамо. Дилему да ли нас више формирају родитељи, или телевизија, не желим ни да разматрам. Бојим се одговора, да су нам „чике и тете“ из кутије и тате и маме. Мада, маме и тате остају неприкосновени. Они нас воле. Телевизија нас не воли. Она нас генетички инжењерује. Мења нам свест и усмерава сазнање. Колико смо инжењеровани, можемо да видимо само ако упоредимо нашу свест и понашање, са онима којима је ТВ кутија непозната – рецимо неким друштвима Подсахарске Африке. На срећу, редак је онај који је у прилици да то учини. На срећу ТВ генетичких инжењера, а и нашу, јер нам се можда не би свидело оно што би сазнали о себи.