ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (IV)

Минама уклањали гомиле убијених Срба 

Усташки поручник Антун Зликорић, који је узео учешћа у масакру Срба у Мостару, изјавио је италијанском команданту: „Срби и Јевреји морају бити сви убијени, у Хрватској не може остати у животу ни један једини“

Анте Павелић. НД Хрватска је "испинила све
услове" још 1941 и ушла у уједињену "Еуропу".
О којим се условима ради пише овде.

У ноћи 30. маја италијански војници наишли су у Медаку на лешеве 80 масакрираних Срба. Командант ВИ армијског корпуса генерал Ренцо Далмацо у свом извештају од 3. јуна бележи масовна убиства српског становништва, нечувен терор и бекство Срба и Јевреја у италијанску зону. Италијански командант округа известио је више војне инстанце о прогону Срба у Ливну и околини, о тоталној несигурности људи и њихових добара. Он наглашава да је ситуација погоршана доласком у Ливно др Николе Блажевића, делегата Главног усташког стана у Загребу. Одмах по његовом доласку 8. јуна, стрељано је у Ливну 12 Срба на челу са православним свештеником, а следећег дана „убијени су многобројни грађани православне вере“. Извештаји ове јединице и током следећих дана пуни су података о злочинима са именима убијених Срба у Книну, Грачацу, Стоцу; у Грачацу убијено је 15 Срба, а 10. јуна два вода усташа „обилазећи град испљували су све Србе које су срели“. У Гацком, додаје се у извештају, „ухапшено је 145 православаца који су затим спроведени у унутрашњост Хрватске“, где им се губи сваки траг. Командант VI корпуса известио је Команду 2. армије о масакру 35 грађана 6. јуна, који су најпре убијени, а затим бачени у јаму рудника у близини Дрниша, а других 30 одведено је у непознатом правцу.
Карабињери који су потом извршили истрагу констатовали су следеће: затворенике је аутобусом превезао шофер Андрија Маричић. На локалитету Велушић-Промина отворио је врата и наредио да сви изађу, а затим узвикнуо: „Погледајте, ово је ваше вјечно пребивалиште.“ Људи су почели да беже „али без резултата, јер су војници отпочели гађати из митраљеза, а потом су их бацили у провалију... Јама у коју су бачени лешеви има један отвор радијуса од 2 метра и дубину од око 10 метара, а служила је за вађење алуминијума.“ Следе затим имена убијених: Поповић Михаило, свештеник, Цветковић Јован, службеник итд, уз потпис команданта групе карабињера капетана Умберта Бонасисија. Иста војна јединица упутила је извештај о убиству 10 српских ђака-студената на локалитету Брезик, а у дистрикту Госпић италијански војници пронашли су још 30. маја 20 убијених Срба. У шуми покрај села Радук, према Ловинцу, гласи даље извештај, убијена је група Срба из Книна и Грачаца, а „бајонетима је разнет Србин Колумбрија Саво“. На локалитету Врибан убијена су 4 Србина. Извештај завршава констатацијом „да се тренутно у Госпићу налазе 220 заточених Срба, 24 комуниста и 4 жене“. У једном другом извештају стоји. „На стотине је уморених у Огулину, Госпићу и Оточцу, а преостали Срби покушавали су да побегну у Италију, или Србију, и траже нашу заштиту...“
Наши војници, са њиховом природном истанчаном интуицијом, држе се достојанствено у односу на ову деликатну ситуацију.“ Команда VI корпуса извештава 18. јуна о огромним пропорцијама у прогону Срба, посебно о злочинима почињеним у Топуском и Великој Кладуши. Команда карабињера, придодата 2. армији, обавестила је о убиству 30 Срба из Книна, међу којима је било дечака од 14 година, а затим додаје да је 21. јуна група Срба пребегла у њихове касарне и затражила заштиту. Истог дана покупљени су сељаци са својих њива, а српским породицама у граду наређено је да напусте своје куће; сви су се нашли у сабирном центру на периферији града. Провели су ноћ на отвореном пољу, у самртном страху од усташког насиља. Сличне сцене описане су и у месту Радушићу. „Много напора смо уложили, али нисмо успели да власти приведемо на једну линију разума и логике“, завршава свој извештај командант италијанских карабињера 24. јуна 1941.
Легија карабињера обавестила је 25. јуна префектуру у Задру, да су усташе подметнуле мине под гомиле убијених Срба у Кистању, како би „склонили лешеве Срба убијених протеклих дана“. У истом месту „убили су 20 српске деце“. Усташки поручник Антун Зликорић, који је узео учешћа у масакру Срба у Мостару, изјавио је италијанском команданту: „Срби и Јевреји морају бити сви убијени, у Хрватској не може остати у животу ни један једини.“ Извештаји италијанских окупационих снага, упућени вишим војним инстанцама, писани су са дубоким саосећањем са патњама Срба и Јевреја. Често су понављане речи: „La scena pietosa...“

Војничка писма ‐ сведоци усташког зверства 

Војник Форнези Доменико у писму свом брату војнику Форнези Кристијану 26. јуна 1941. каже: „...Драги брате, италијанска влада је предала Србе у руке Хрватима, а Хрвати убијају Србе, жене, људе и децу... Овај варваризам никад није виђен, штавише, драги брате, узимају девојчице и секу им дојке...“

О стању у НДХ и расположењу италијанских војника сведоче најбоље њихова писма упућена најближим у Италију. Тако, на пример, на адресу Иде Пецоли, (Via Rizorgimento 24, Bologna) 17. јуна 1941. са пуно топлине „драгој Идини“ пише Клементо, уз „покушај“, како сам каже, да опише догађаје и средину у којој се нашао. „Расна борба се свакодневно све више распаљује, попримајући вид људске трагедије.“

Српкиња из Двосела, коју су усташе мучиле. Италијани
 је спашавају и односе у своју пољску болницу н.823
у Оточцу, где је настао овај снимак

Количина телеса из масе мртвих се покреће, најпре један, затим два, три. Само су рањени. Након енормних напора ризикују да изађу из јаме и ноћу пребегну овамо у оближњу италијанску зону. Огроман број чињеница увек у истом стилу, увек са истом бруталношћу. Наставља се гужва локалног становништва, у највећем делу српског, који траже нашу помоћ.
Наш командант не може интервенисати. Ми смо гости. Понеки официр се жртвује и транспортује камион избеглица у зону Задра. Истине ради, нисам учествовао ниједанпут у оваквој акцији, јер ми није пружена прилика... Не знам за сада ни једну реч њиховог језика, али видим жене у плачу, једну страшну мизерију. Они што су успели побећи о којима сам ти писао у мом прошлом писму, транспортовани су прошле ноћи нашим камионом преко границе. Вечерас је ситуација следећа: Код нас се налазе 84 Срба у очекивању да их транспортујемо преко границе. Највећим делом мушкарци, понека жена, осморо деце којима сам поклонио шећер. Усташе знају да је овде пуно Срба. Ситуација је затегнута. Имам огромну жељу да нешто учиним...Ти си далеко, верна у ишчекивању... Клементо.“

УБИЈЕНИ БАЦАНИ У ЈАМЕ

Од локалних усташа сви се осећају угроженим. „Хапсе се људи ноћу и апсолутна је мистерија њихова даља судбина. Затим приче из прве руке или реалност. Натерају 10 људи да ископају јаму и затим их убијају. Других 10 их закопавају, а затим себи праве јаме.
Транспорт од отприлике 40, сви везани, бачени у један мајдан, удаљен одавде 15 километара. Руку за руку, митраљезом гађани и бацани у главну јаму.
Војник Форнези Доменико, (Sesto Big 79 Compagnia P.M.10), у писму свом брату војнику Форнези Кристијану, (18 Regg, Fanteria 3 Big. 10 Comagnia P.M.2A) 26. јуна 1941. каже: „После 14 месеци проведених у Верони... нашао сам се овде у средини међу Хрватима и Србима и у овој револуцији, која је јадна ствар да уистину својски заплачеш. Јер, драги брате, италијанска влада је предала Србе у руке Хрватима, а Хрвати хоће да убијају Србе, жене, људе и децу од 7 до 8 година и нас брине да ноћу будемо изван службе због опасности да не оставиш кожу. Овај варваризам никад није виђен, штавише, драги брате, узимају девојчице и секу им дојке...“
У писму госпођи Вентурели Терезини, (Viale Roma No 10, Bergamo) њен Силвио пише 20. јуна о киши и страшним ветровима у овој страшној земљи, настањеној „са толико рђавим светом... Хрвати су грозни посвуда... Треба бити далеко од мајке домовине да би био свестан снаге њене велике цивилизације. Овде се дешавају ствари да не поверујеш, видео сам људе друге земље, како од срца љубе руке италијанским војницима који су из великодушности ризиковали да их спасу од сигурне смрти. Јадни Срби који су морали претрпети толико дивљаштва.“
Војник Фернандо Батиста, (4-B.M.S.I Comp. Intendeza 2 Armata P.M.10) у писму свом оцу Доменику, (Via Pin Cit. Forno Canavesi-Torino) дубоко потресен, описује шта чине „окрутни Хрвати јадним Србима који ништа не могу. Једном, кога сам познавао, исекли су главу.“ А у другом писму, упућеном из Книна 22. јуна 1941. Алиси Константино, (Pietro Via Cit. Casa Darvium. Forno Canavesti, Torino), каже: „није за веровати, фратри и свештеници убијају људе, јадне људе чија је кривица само у томе... што нису католичке вере. Наш пуковник је себи узео једно јадно дете, јер би до сада већ било убијено од стране Хрвата.“
Војник Бертони Ђузепе (6. Battaglionne Presidiario 79, Camp. Scalo Knin P.M.10) упутио је писмо поручнику Доменику Спинели, (79 Reg. Fanteria - Roma C.P.A.I, tg. P.M.83) у коме га извештава да је у свом слободном времену одлазио до сада у цркву, проводио по неки сат са фратрима. „Сада то више не могу; посматрао сам, и ствари стоје овако. Овде управљају фратри, имају своју партију усташа, свете се Србима, убијају их и чине толика друга варварства. Италијански војници су против тога... Све ћу ти појаснити када се вратим и када будемо цивили.“

Сутра наставак: Како је Папа примио Павелића

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com

ДОДАТАК - ИСТОРИЈА СЕ ПОНОВИЛА И 90-ТИХ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

ИСПОВЕСТ ГЕНЕРАЛА КФОР-а: Свако јутро смо проналазили убијене Србе

Мауро Дел Векио, бивши генерал италијанске војске који је предводио јединицу од 7.000 војника који су ушли на Косово у јуну 1999, након завршетка НАТО бомбардовања на Србију, рекао је за италијански лист ‘Панорама’ да су током прве три недеље мандата „извештаји о телима убијених Срба и Рома стизала на његов стол сваког јутра „, али да је то била табу тема, и да му није било дозвољено да о томе говори са новинарима.

Као и 1941 у НД Хрватској, тако су и 1999 италијански војници налазили поклане Србе на Косову и Метохији. Сви ти злочини над Србима су, по правилу, заташкавани и зликовци нису осуђивани за недела. Независна држава Хрватска је "испунила све услове" и члан је "Еуропске уније", у којој - као и 1941.- главну реч води Немачка. Шиптари су формирали парадржаву под заштитом НАТО окупатора на Косову и Метохији. Србија је све мања, члан је окупаторовог "Партнерства за мир" (каква иронија од стране "Милосрдог анђела") и још увек "испуњава услове за пуноправно чланство у Еуропској унији". Шта мислите, да ли ће икада да их испуни? Наравно, Срби су главни кривци за све и свашта. Терају нас да се извињавамо коме стигнемо. Сатанизовани смо као геноцидни и злочиначки народ. Не постоји у новијој историји пример да је народ који је жртва геноцида, обележен као геноцидан, али како каже академска изрека - "Није важно да ли ти је тема докторске дисертације добра, ако ти је лав ментор". 

– Убиства су се наставила и касније, али не тако често. Они који нису побегли са Косова били под сталним ризиком да буду убијени или силовани. Напуштене српске куће су сравњене са земљом или запаљена. Албанци су нападали и цркве и манастире. Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову , рекао је Дел Векио. Данас он представља Демократску странку у италијанском Сенату. 

Мауро Дел Векио, италијански генерал, проговорио
о злочинима над Србима на Космету.

– Нико није склањао српске лешеве који су налажени на свим могућим местима. Мајке и супруге отетих Срба су преклињали званичнике да им се најдражи пронађу, али већина од њих никада нису пронађени, чак ни они који су били мртви , рекао је Дел Векио. 

Италијански недељни извештаји као „застрашујуће“ називају чињеницу да је 70 одсто од укупног броја отетих косовских Срба који су нестали после јуна 1999, нестали када је рат званично завршен. 

Часопис је такође дошао у посед фотографија које су војници УНМИК нашли у Дечанима 2003. године, али их није објавио јер су били ‘ужасни’. Оне показују да су припадници ОВК насмејани са одсеченом главом српског резервисте. Друга фотографија показује како стављају у торбу најмање две одсечене главе. У време када су настале фотографије та зона је била зона под командом Рамуша Харадинаја. 

Харадинаја у априлу 2013. године, Хаг ослобађа оптужби. Сведоци који су га оптуживали умрли су у чудним несрећама или им је озбиљно прећено.

Извор| СрбинИнфо