Наредбом владе НДХ од 7. јуна 1941. заповеђено је пријављивање у року од 10 дана лица која су се доселила у Хрватску после 1. јануара 1.900, као и њихових потомака. Једна група Срба из Загреба, њих око 800, исељена је одмах у Србију, а већи део упућен је у концентрационе логоре и поубијан.
Није се радило само о исељавању Срба са подручја НДХ; усташка политика ишла је много даље. Министар вањских послова др Младен Лорковић у допису дипломатским представницима НДХ 1942. истакао је, поред осталог, и следеће: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба, и ако ми за леђима имадемо снажну српску државу, која би увјек засезала у наша подручја и представљала вјечну опасност за нас. Оба та питања било би немогуће ријешити у нормалним временима, у којима би се морало поступати законито и водити рачуна о грађанским обзирима. Стога је срећа за нас, што је до успоставе НДХ дошло у оваквим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем: ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре; 60 километара дуго и готово исто толико широко подручје које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште... А сад прелазимо на Грмеч, и тамо ће у току грађанског рата бити ријешено најболније питање, а хрватске земље очишћене... Но ми мислимо и на питање српске државе преко Дрине. Ни та не може остати. И стога сам ја још прошле године ступио у службене преговоре с представницима Рајха, код којих сам наишао на пуно разумјевање, па је одлучено да ће, након побједе, Срби бити исељени у Сибирију.“ Карактеристично је Лорковићево виђење грађанског рата као повољне могућности за истребљење Срба, што иде у прилог тези о спрези хрватских комуниста и усташа. Тај исти сценариo поновиће се и 1991.
Конференција о пресељењу Срба из НДХ одржана је у Немачком посланству у Загребу, 4. јуна 1941. Пресељење Срба као део усташке политике, стицајем ратних околности попримало је далеко уже оквире од планираних. Већ на првом кораку реализације плана испречили су се војностратешки интереси. Затим је дошло до сукоба интереса италијансконемачких, као и немачко-хрватских. Посланик Каше затражио је још 13. маја 1941. од Берлина прецизна упутства у том смислу. Према примљеном одговору, после разговора са владом НДХ, Павелићем и војним заповедником за Србију, Каше је дао иницијативу за пресељење Словенаца у Хрватску, а Срба из НДХ у Србију. Постигнут је споразум 4. јуна 1941. да се 179.000 Словенаца из Корушке и Штајерске насели у НДХ, у српске и јеврејске домове, а да се исти број Срба пресели у Србију.
Независно од наведеног споразума, Законском одредбом одузета је целокупна имовина добровољцима из Првог светског рата, и на основу тачке 3 дата „у власништво Хрватима“. Бивши власници већином су поубијани, а мањим делом исељени. Наредбом владе НДХ од 7. јуна 1941. заповеђено је пријављивање у року од 10 дана лица која су се доселила у Хрватску после 1. јануара 1900, као и њихових потомака. Једна група Срба из Загреба, њих око 800, исељена је одмах у Србију, а већи део упућен је у концентрационе логоре и поубијан.
Након споразума постигнутог са Немачком о исељењу, НДХ је цео план ставила у оквире свог „законског система“. Одредбом од 21. јуна 1941. основано је Државно равнатељство за понову, у чију је надлежност улазило: „усељавање, смјештање и исељавање пучанства, преузимање и предаја посједа и оних добара из руке исељених у руке усељених, односно насељених, као и управа над таквим имањима и добрима“. Ова установа била је независна од било ког министарства и налазила се под непосредном контролом Председништва владе, које је издало „Проведбену наредбу“ у циљу спровођења у живот горњих одредаба. На основу тачке 1 Равнатељство за понову „преузимат ће покретну и непосредну имовину исељених особа, па их што прије предати Заводу за колонизацију, у сврху унутрашње колонизације“. Целокупна имовина исељених проглашена је за својину НДХ. Управа над стамбеним зградама исељених Срба поверена је градским поглаварствима, односно котарским предстојништвима. Законском одредбом од 30. децембра укинуто је Државно равнатељство за понову, а надлежност је пренета на Министарство за обрт, велеобрт и трговину, као и на државну ризницу.
 |
| Хрватски план исељавања Срба је почео 1941., под заштитом Немачке, а наставио се 1991., под заштитом "Међународне заједнице" тј. целог Запада! |
Након споразума постигнутог са Немачком о исељењу, НДХ је цео план ставила у оквире свог „законског система“. Одредбом од 21. јуна 1941. основано је Државно равнатељство за понову, у чију је надлежност улазило: „усељавање, смјештање и исељавање пучанства, преузимање и предаја посједа и оних добара из руке исељених у руке усељених, односно насељених, као и управа над таквим имањима и добрима“. Ова установа била је независна од било ког министарства и налазила се под непосредном контролом Председништва владе, које је издало „Проведбену наредбу“ у циљу спровођења у живот горњих одредаба. На основу тачке 1 Равнатељство за понову „преузимат ће покретну и непосредну имовину исељених особа, па их што прије предати Заводу за колонизацију, у сврху унутрашње колонизације“. Целокупна имовина исељених проглашена је за својину НДХ. Управа над стамбеним зградама исељених Срба поверена је градским поглаварствима, односно котарским предстојништвима. Законском одредбом од 30. децембра укинуто је Државно равнатељство за понову, а надлежност је пренета на Министарство за обрт, велеобрт и трговину, као и на државну ризницу.
У бекству тражили спас
Да би спасли голи живот, многи Срби и Јевреји неорганизовано су бежали испред терора. У Србији се нашло око 400.000 избеглица из Лике, Босне, Хрватске, Славоније и Словеније, као и 89.000 деце без родитеља.
Иако се рат приближавао крају, а његов исход био очит, Павелић није одустајао од плана да „очисти“ НДХ од Срба. Крајем новембра 1944. обратио се Немцима са захтевом да се по хитном поступку „500.000 православаца пресели из Хрватске у Србију, а 80.000 муслимана из Санџака у Хрватску“. Овај последњи покушај имао је за циљ да се и у промењеним условима, после пораза сила Осовине, очува граница на Дрини. Будући да Хрватска за ту границу није имала ни историјске ни правне основе, желела је да у ратним условима, кроз геноцид над Србима, обезбеди етничку превласт и етнички основ за њу.
Иако се рат приближавао крају, а његов исход био очит, Павелић није одустајао од плана да „очисти“ НДХ од Срба. Крајем новембра 1944. обратио се Немцима са захтевом да се по хитном поступку „500.000 православаца пресели из Хрватске у Србију, а 80.000 муслимана из Санџака у Хрватску“. Овај последњи покушај имао је за циљ да се и у промењеним условима, после пораза сила Осовине, очува граница на Дрини. Будући да Хрватска за ту границу није имала ни историјске ни правне основе, желела је да у ратним условима, кроз геноцид над Србима, обезбеди етничку превласт и етнички основ за њу.
НЕСИГУРНО УТОЧИШТЕ
Средином јула 1941. у италијанској окупационој зони, у околини Шибеника, нашло је уточиште више од 10.000 Срба и Јевреја, а у Сплиту 8.000. Италијански гувернер за Далмацију, у распису префектима далматинских градова од 17. јуна, указао је на тешкоће и осетљивост овог проблема, уз констатацију да су елементи који траже уточиште „непожељни“. Изузетно се може дозволити улазак оних Јевреја „који на граници покажу довољно материјалних средстава“, а затим би их требало, како је упутио генерал, пребацити „у невојне локалитете“.
Да би спасли голи живот, многи Срби и Јевреји неорганизовано су бежали испред терора у Србију, или у зону окупирану од италијанских трупа. У Србији се нашло око 400.000 избеглица из Лике, Босне, Хрватске, Славоније и Словеније, као и 89.000 деце без родитеља. Били су прихватани од стране Комесаријата за избеглице, који је ефикасно деловао под окриљем владе генерала Недића. Све бање у Србији - Врњачка, Матарушка, Ковиљача итд. - биле су претворене у избегличка склоништа, а хотели у домове и школе за децу. Финансирани су од стране владе Србије, али је велику помоћ пружило и локално становништво. Влада у Лондону упућивала је такође помоћ преко Међународног црвеног крста. Краљица Марија организовала је многобројне хуманитарне акције ради прикупљања средстава за помоћ деци без родитеља. Та средства су такође пребацивана посредством Међународног црвеног крста у земљу. Многи манастири у Србији, на пример Студеница, претворени су у домове и школе за избегличку децу.
Треба забележити да су италијански војници испољили далеко већи степен хуманости, од гувернера. Спонтано су пружали помоћ хиљадама Срба, организовали су цивилне логоре, а посебну помоћ указали су женама са малом децом и старијим особама. Влада Италије донела је посебне прописе о третирању: а) ратних заробљеника, б) побуњеника и в) цивилних лица, тј. избеглица. Што се тиче побуњеника који подижу оружје на италијанску војску, њих треба третирати, како стоји у наредби, „са оштрином“ (цон северита), ратне заробљенике по правилима међународног права, а цивилна лица, тј. избеглице, треба изједначити са грађанима Италије. Влада Италије предвидела је, дакле, репресивне мере за устанике, а заштитне за избеглице. У погледу „исхране цивила старијих од 19 година примењиваће се идентичан третман предвиђен картама за снабдевање цивилног становништва... Деца до 18 година, у погледу исхране, имаће исти третман као њихови вршњаци“, наводи се у овом документу.
Влада НДХ планирала је усељавање у земљу хрватске националне мањине из суседних земаља у напуштене српске и јеврејске куће. Тако је децембра 1941. министар вањских послова НДХ закључио споразум са Грађанском управом Доње Штајерске о пресељавању хрватских државних припадника или хрватских сународника из Доње Штајерске на подручје НДХ. Била је предвиђена такође и колонизација Хрвата са Косова. Ови и слични планирани подухвати нису реализовани. Међутим, непланирана пресељења попримила су велике размере. О томе говори извештај немачког генерала Бадера, у коме стоји: „Оштри сукоби у источној Босни између Хрвата, муслимана и Срба чине ову земљу највећим жариштем немира... Хрвати несумњиво теже да униште целокупно српско становништво. Опште је познато у ком се облику то дешава. Неборачко српско становништво, жене и деца, као и људи који су неспособни за борбу, а да их не би задесила зла судбина, спасавају се бекством преко Дрине у српске области. То се не да спречити. Опљачкани до голе коже, испребијани и намучени, ови бегунци уносе непрекидно немир у српске области. Они морају постати плен комуниста. У овом моменту се најмање 40.000 оваквих бегунаца налази у околини Косовске Митровице. Они скапавају од глади, смрзавају се или подлежу заразним болестима, међу којима су најтеже пегави и трбушни тифус. Јужно од Зворника у истој се ситуацији налази око 4.000 избеглица. Хиљаде и хиљаде, број им се не да утврдити, налазе се у покрету ка српској територији, да би се спасли од зверстава Хрвата.“
Да би спасли голи живот, многи Срби и Јевреји неорганизовано су бежали испред терора у Србију, или у зону окупирану од италијанских трупа. У Србији се нашло око 400.000 избеглица из Лике, Босне, Хрватске, Славоније и Словеније, као и 89.000 деце без родитеља. Били су прихватани од стране Комесаријата за избеглице, који је ефикасно деловао под окриљем владе генерала Недића. Све бање у Србији - Врњачка, Матарушка, Ковиљача итд. - биле су претворене у избегличка склоништа, а хотели у домове и школе за децу. Финансирани су од стране владе Србије, али је велику помоћ пружило и локално становништво. Влада у Лондону упућивала је такође помоћ преко Међународног црвеног крста. Краљица Марија организовала је многобројне хуманитарне акције ради прикупљања средстава за помоћ деци без родитеља. Та средства су такође пребацивана посредством Међународног црвеног крста у земљу. Многи манастири у Србији, на пример Студеница, претворени су у домове и школе за избегличку децу.
 |
| Италијански војници су испољили висок степен хуманости, помажући Србима избеглим од Хрвата |
Влада НДХ планирала је усељавање у земљу хрватске националне мањине из суседних земаља у напуштене српске и јеврејске куће. Тако је децембра 1941. министар вањских послова НДХ закључио споразум са Грађанском управом Доње Штајерске о пресељавању хрватских државних припадника или хрватских сународника из Доње Штајерске на подручје НДХ. Била је предвиђена такође и колонизација Хрвата са Косова. Ови и слични планирани подухвати нису реализовани. Међутим, непланирана пресељења попримила су велике размере. О томе говори извештај немачког генерала Бадера, у коме стоји: „Оштри сукоби у источној Босни између Хрвата, муслимана и Срба чине ову земљу највећим жариштем немира... Хрвати несумњиво теже да униште целокупно српско становништво. Опште је познато у ком се облику то дешава. Неборачко српско становништво, жене и деца, као и људи који су неспособни за борбу, а да их не би задесила зла судбина, спасавају се бекством преко Дрине у српске области. То се не да спречити. Опљачкани до голе коже, испребијани и намучени, ови бегунци уносе непрекидно немир у српске области. Они морају постати плен комуниста. У овом моменту се најмање 40.000 оваквих бегунаца налази у околини Косовске Митровице. Они скапавају од глади, смрзавају се или подлежу заразним болестима, међу којима су најтеже пегави и трбушни тифус. Јужно од Зворника у истој се ситуацији налази око 4.000 избеглица. Хиљаде и хиљаде, број им се не да утврдити, налазе се у покрету ка српској територији, да би се спасли од зверстава Хрвата.“
Сутра наставак: Насилно покрштавање део геноцидног процеса
No comments:
Post a Comment