Албанска квислиншка влада у Тирани није прокламовала геноцидно законодавство, али је спроводила геноцидну политику према Србима и Црногорцима, мотивисана својим експанзионистичким циљевима. Примењиване су три основне методе: индивидуална убиства, масовна убијања становништва и организована политика исељавања.
Терор на Косову и Метохији, слично као и у НД Хрватској, отпочео је још у току краткотрајног априлског рата. Из заседе су убијани војници, нападане регуларне јединице Југословенске војске, као што је, на пример, био напад на 51. пешадијски пук у Приштини од стране наоружаних шиптарских група. Вршени су истовремено и напади на српска села. Терор је бележио узлазну линију, иако су непријатељства формално обустављена капитулацијом југословенске војне силе.
 |
Шиптари на Космету су, слично Хрватима, почели са
злочинима над Србима већ током Априлског рата 1941.
Ове хијене су 1941., као и 90-тих година чекали пропаст
државе да би, на крилима окупатора, кренули у свој
српско. Иронија историје је да су на крају Шиптари, као
и Хрвати, испали "жртве" Срба. "Жртве" оних у чијој су
се крви купали. Поклани су испали насилници, а кољачи
су испали "жртве геноцида"!!! И онда кажу да је
"историја учитељица живота".
|
Из скупине злочина који су почињени на овој територији у току рата, геноцид је био најснажније изражен. За разлику од геноцида у Немачкој или НД Хрватској, који је имао свој „законски“ основ, механизам геноцида на Косову и Метохији био је комплексан и имао је дифузне корене. Италија није завела на окупираним подручјима расистичке законе, нити јој се може ставити на душу геноцидна политика. Артиљеријским јединицама које су наступале из Албаније према Косову издато је наређење да се „сачувају животи и имовина цивилног становништва“. Прокламован је, додуше, Закон о колективном кажњавању, што је у супротности са чланом 50 Хашког правилника, али његова је позадина била војностратегијска, а не геноцидна и односио се подједнако на све „побуњеничке“ структуре. Међутим, и поред свега стоји чињеница да је рат омогућио спровођење геноцидне политике.
СИНХРОНИЗОВАНЕ АКЦИЈЕ
Злочине су отпочели качачки одреди убачени из Албаније, али су им се придружили и припадници шиптарске мањине. Судећи по италијанским извештајима, све то личило је у првом моменту много више на разбојничку пљачку него на осмишљену политику. У српске куће одмах су се усељавали суседи Шиптари, или они који су надолазили из Албаније са италијанским јединицама. На удару су се нашли православно свештенство, манастирска добра и културна баштина Срба. Већ у првим данима априлског рата убијено је 14 свештеника и једна монахиња, оскрнављене су многе цркве и постепено узурпирана манастирска имања. Кроз синхронизоване акције, већ првих месеци окупације, уз подршку коју су тим акцијама пружиле квислиншке власти на Косову, могле су се сагледати контуре геноцидне политике.
 |
| Док су шиптарске "избеглице" сликали за све западне медије, осим можда Плејбоја, српске избеглице су напустиле Космет далеко од ока камера, фотоапарата и "пажње" ткз. међународне јавности. Овај геоцид над Србима "наши западни пријатељи" нису ни приметили, а камо ли осудили, ако већ нису "прозвали" Шиптаре. |
У првим данима рата, 11. априла 1941, Министарство иностраних послова Италије заузело је став да брз развој догађаја „захтева заштиту интереса политичких, стратешких, етнографских и економских, италијанских и албанских“, у региону Јадранског мора, Црне Горе и југословенских територија. „То треба осигурати“, по процени Министарства, „окупацијом целе Далмације и острва, Црне Горе, Косова и једне зоне до Вардара“. Команда италијанских јединица које су прве ушле на територију Косова и Метохије известила је о „одушевљењу“ албанских маса и о њиховој жељи да сарађују са окупационим снагама, како би се онемогућило да у тој зони поново завлада словенски елемент.
Ни албанска квислиншка влада у Тирани није прокламовала геноцидно законодавство, али је спроводила геноцидну политику према Србима и Црногорцима, мотивисана својим експанзионистичким циљевима. Примењиване су три основне методе: 1) индивидуална убиства, у циљу застрашивања и напуштања домова; 2) масовна убијања становништва, и 3) организована политика исељавања, која ће бити настављена и у послератним условима. Геноцид није спровођен на верској линији, него националној. Ислам је био привилегована религија у Албанији, али велики део шиптарског становништва припадао је хришћанству.
Командант артиљерије која је наступала из Албаније према Косову, у свом извештају јавља о стравичним сценама на које су наилазиле његове јединице: „Тридесетак и више масакрираних лешева Југословена (Срба), још непокопаних“. Слике се понављају од села до села где су живели Срби. Указано је и на опасност од ширења епидемије, уз захтев да се предузму „хитне мере“.
Шиптарски злочини под окупацијом
 |
| Слично као и Хрвати, показало се да су -дугорочно гледано- Шиптари били на правој страни! Док су Србе крајем ХХ века издали сви њени "западни савезници" и то у два рата, Хрвате и Шиптаре њихови немачки савезници (у два рата) нису заборавили. Сатанизација жртве и афирмација насилника као жртве је, у многоме, дело управо немачке пропаганде, коју су прихватили САД, "Велика" Британија, Француска, наши вајни "савезници" и "пријатељи". Немачка је добила Други светски рат, али пола века касније. |
У Топличанима код Суве Реке, Арсенија Илића масакрирали, одсекли му главу, набили је на колац и носили кроз село ради застрашивања и вршења притиска на Србе да се иселе. Браћу Ђајић из села Грболе ножевима живе исекли у присуству породице.
У прогласу Комунистичке партије за Космет од 1. октобра 1941. описани су „најцрњи терор, пљачка, хапшења и убијања“ српског живља и паљење читавих села. Масовни терор захватио је најпре ђаковички срез где је, током априла и маја 1941. убијено више од 200 Срба и Црногораца. Они који су успели да побегну из Ђаковице кренули су у правцу Црне Горе. Пролазећи кроз албанско село Црнобрег доживели су трагичну судбину - на жене и децу Шиптари из овог села отворили су ватру. Село Бардонићи, недалеко од Дечана, настањено Србима, спалили су Шиптари из суседног села. Исту судбину првих дана окупације доживела су села у Метохији: Дубрава, Суви Лукавац, Белица, Осојане, Верић, Добруша и низ других.
ИТАЛИЈАНСКИ ИЗВЕШТАЈ
На сам Бајрам 1941, у последњем часу, онемогућен је општи покољ у Приштини и околини захваљујући енергичној интервенцији италијанског пуковника Марика (Марицо). Метод геноцида у том граду састојао се претежно од упада у српске куће, одвођења мушкараца и потајног убијања. „Власти не врше у таквим случајевима истрагу и одбијају да пруже заштиту“, наводи се у италијанском извештају.
У месецу јуну масакри попримају организованији карактер, захваљујући наоружавању и формирању шиптарских добровољачких чета (тзв. вулнетари). Чета на челу са Рам Алијом, као и она под Цољом Бајрактаром починиле су масовна зверства током септембра и октобра 1941, остављајући иза себе гомиле лешева и спаљене домове. Једна од често примењиваних метода била је индивидуално убиство домаћина на њиви, док је овај обављао пољопривредне радове, а затим пљачка имовине, прогон породице и усељавање у кућу. Тако су окончали живот Владимир Велинчић и његов син, под ножем Бајрама Реџеп-Гашија из села Пригоде. Убиства су често праћена садистичким иживљавањем: силовањима малолетних девојчица у присуству мајки или масакрирањем лешева.
 |
| Шиптари су нарочито били брутални према православном свештенству. Убиство српског свештеника у Девичу. |
У селу Топличани код Суве Реке, несрећног Арсенија Илића масакрирали су, одсекли му главу, набили је на колац и носили кроз село у циљу застрашивања и вршења притиска на Србе да се иселе. Браћу Ђајић из села Грболе „вулнетари“ су најпре ножевима живе исекли у присуству породице, а Јагоша Милића из истог села сасекли су секирама. Италијански дипломата Карло Умилта (Carlo Umilta) који је у својству цивилног комесара био додељен генералу Биролију (Pilzio Biroli), команданту свих окупационих снага Албаније, као и дивизија у Призрену и Дебру, боравио је тих дана на Косову.
У својим мемоарима описао је страдање српског народа, нарочито по „селима где контрола италијанских снага није још увек била могућа“. Био је шокиран мржњом која влада у том подручју. „Албанци желе да истребе Словене“, пише он и додаје: „На улицама народ чека да прођу камиони и возила наше војске, молећи да их повезу према Старој Србији и Црној Гори, где су очекивали спасење“. После Приштине Умилта је посетио Ђаковицу и Пећ, наилазећи на страхоте. Пролазећи кроз села запазио је да „ни једна једина кућа није имала крова, све је спаљено... људи и жене лежали су на ледини без глава“, а живи су тражили склониште.
Шиптарски терор захватио је делове Косова и под немачком окупацијом. „У насељима Старог Колашина код Косовске Митровице од 51 српског села спаљено је 31. Од 10.000 Срба у том крају убијено је или растерано пет хиљада“. У извештајима Команде окупационог подручја описани су „ужасни злочини“ шиптарских добровољаца који су изазвали поремећаје у редовној производњи у околним рудницима, тако да су чак и Немци предузели мере у правцу „смиривања“ ситуације. Шиптарски добровољци и полицијске снаге продирали су повремено и у Србију починивши и ту бројне злочине. Косовска жандармерија, на чијем је челу био Бајазит Бољетини, учествовала је повремено у казненим експедицијама у Србији. Поступак према српској и црногорској националној мањини у Албанији није био на нивоу обавеза које је Албанија преузела ступајући у чланство Друштва народа. Био је, додуше, далеко блажи и за време рата него према Србима и Црногорцима на Косову. Док се у Албанији спроводила тиха асимилација, центар терористичког механизма против Срба био је у Приштини.
Сутра наставак: Логори ‐ допунски метод геноцида
No comments:
Post a Comment