ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VI)

Зверства каква свет није видео 

У Херцеговини, масовна убиства отпочела су 1. јуна 1941. Малу децу, њих око 50, одвојили су од мајки, и поубијали на очиглед њих. Милеви Медан, која је била пред порођајем, расекли су стомак, извадили дете, а затим га сасекли на комаде. Силовали су девојке на зверски начин пред пренераженом масом грађана.

Генерал НДХ Михајло Лукић.
Православно крштени Србин.
После рата осуђен на 10 год.,
затвора, од чега је одлежао 5.
Даља судбина непозната. 

Команда јединица које су биле лоциране на острву Пагу известила је талијанског гувернера за Далмацију да је: „Велик део од 5.000 православаца интернираних у концентрациони логор Слано (острво Паг) масакрирано од стране усташа и бачено у заједничку јаму... Вођа усташа овог локалитета је др Зубовић.“ Генерал НДХ Лукић известио је своје претпостављене да је 2. септембра 1941. талијански лекар из састава Друге армије отпутовао за Трибањ, Оштарије и Паг с циљем „утврђивања и прегледа воде тј. да не би вода у овом крају, гдје има њихових посада, била заражена од заразних бакцила, а који би потицали од љешина које су...усташе убијале и бацале у различите јаме“. 

У Херцеговини, где су усташе имале снажну потпору католичког свештенства, масовна убиства отпочела су 1. јуна 1941. Случај села Пребиловци заслужује посебну пажњу. Први покољ становништва извршен је на Видовдан 28. јуна. Привремено су поштеђени само они становници који су прешли у католичку веру, али њих је ускоро задесила још гора судбина. У ноћи између 3. и 4. августа, усташе из суседних села, са којима су до тада живели у добросуседским односима, стегли су обруч око села, похапсили мештане и затворили их у основну школу. Малу децу, њих око 50, одвојили су од мајки, и поубијали наочиглед њих. Милеви Медан, која је била пред порођајем, расекли су стомак, извадили дете, а затим га сасекли на комаде. Уследило је потом силовање, силовали су девојке на зверски начин пред пренераженом масом грађана. Следећег дана 830 заточеника пребачено је у село Шурманце, а 6. августа, под руководством усташког главара Ивана Јовановића Црног, бачени су у јаму Голубинка. Уз последњу жртву бачено је у јаму неколико бомби. 

Трагедија је да је највећи број Хрвата
Херцег-Босне, српског порекла и да су
се све до претпрошлог века изјашња-
вали као "Срби католици". Ово може
лако да се види из спискова војних
обвезника Аустрије са тог подручја.

„Ови људи“, започиње свој извештај Заповједништво Војне крајине, „осим тога што су грчко-источне вјере, тучени су немилосрдно кундацима, по прсима, леђима и крстима до несвјести; заповјеђено им је да се скину, вучени су затим за мошње по читавој соби у којој су се налазили, ударани оштрим гвозденим предметима у главу, све дотле док лубања не би прсла и тако даље... Један Херцеговац послије оваквог огавног посла, појављује се на запрепашћење присутних, сав крвав, у локалу јајачког гостионичара Аугуста, пијан вади крвави нож, лиже га на очиглед запрепашћених погледа гостију... Ови се догађаји понављају.“ Следи затим извештај о догађајима у Језеру. „Похватали све жене, дјецу и старце грчко-источне вјере који нису успјели и могли да утекну... Ова сиротиња поклана је на најгрознији начин.“ У извештају се затим додаје „да ово клање није имало никакве везе са борбама против четника, јер ту четника није ни било“. По оцени Заповједништва, поклано је 165 лица, „колико се на брзину могло установити. Међутим, није искључено да је овај број већи, када би се рачунала сва она трупла, која је тих дана кроз Јајце носила ријека Врбас, ради чега је морало бити обустављено купање на јајачким плажама.“ Према овом извештају, домобрани су покушали да спрече даље крвопролиће, па су преостале Србе сместили у цркву и синагогу, али је 100 усташа савладало домобранску стражу и извукло их из цркве. „Неиспаване и изгладнеле старце, жене и дјецу, вежу жицом двоје и двоје, трпају у камион и возе у правцу католичког села Подмилочја на удаљености од 4 километра. Овдје ови несретни људи излазе на заповјед из камиона, да би могло отпочети једно од незапамћених најстрашнијих и најкрволочнијих звјерстава... Пресјецају крвнички вратове из којих шиба крв. Оно што није на овај призор изгубило свјест, надчовјечанским криковима и јауком који се промаљају кроз ноћ, буде добре сељаке католичког села Подмилочја, који беспомоћно доживљавају исто толико тешке тренутке... Већ свиће, а клање још траје... Бацају се полуживи људи у раке... Из земље чује се још по који глас полуживог очајника.“ Сељаци села Подмилочја копали су раке и после свега са „гнушањем“ говоре о овом догађају, наводи се у извештају. 

Генерална проба пакла 

Многобројни су немачки извештаји о злочинима којима су исписиване последње странице историје НДХ. Србофобија је имала примат над идеолошким опредељењима. У Сиску је 4. маја 1945, само неколико часова пре но што је град ослобођен, поубијано и бачено у Саву око 500 Срба.  

"Данке Дојчланд". Једном савезници, увек
савезници. Немци нису заборавили Хрвате
своју браћу по оружју. Првом приликом су
разбили Југославију и помогли да се створи
нова Независна држава Хрватска. Ова НДХ
је сада чланица ЕУ и заједно са Немачком
учи Србију о "праву мањина" и о "ратном
злочину". Бивши српски "савезници" им у
том послу помажу, а наш премијер Вучић
каже да "све што не знамо, питамо Немце"!

Капитулација Италије и успех савезничких снага на свим фронтовима довели су до превирања у свим друштвеним слојевима у НДХ, али то није поколебало усташку власт у остварењу свог основног задатка, уништења српског народа. Октобра 1944. у селу Храстовац убијено је 1.256 Срба, а у Двору на Уни 1.556. Масакри су тих дана проширени на Лику, страдала су села Брлог код Оточца, Добро Село код Доњег Лапца, Смиљан итд. Интересантан је извештај који је тих дана доставио Стјепан Гажи, иначе службеник Југословенског краљевског конзулата у Женеви, свом страначком лидеру у Лондону др Крњевићу. Он говори о потиштености Хрвата у земљи: „И они који су испрва пришли усташама и то из увјерења или због шпекулације, данас су највећим дијелом разочарани, повлаче се, осуђују све то и одричу се учињеног“ (Подвукла С. А.). 

Година 1944. била је за НДХ година најтежих искушења и оптерећења - завладала је општа несигурност у земљи, хаос у саобраћају и недостатак основних прехрамбених производа. Невероватно, али је истинито да су погроми и тад настављени. Берлин је енергично захтевао од посланика Кашеа да интервенише код хрватских власти да се спречи дивљање остатака 13. СС „Ханџар“ дивизије, али је све било узалудно. У логорима су масовно ликвидирани затвореници и спаљивањем брисани трагови злочина. Организоване су заседе које су сачекивале групе Недићеве страже, четника или присталица Љотића, који су се повлачили на запад пред наступом партизанских јединица. Сви су убијани без милости и поред споразума који је постигнут са немачким окупационим снагама и Павелићевог обећања да ће им бити омогућен слободан пролаз. Ови последњи злочиначки трзаји изазвали су буру протеста и огорчења и самог Берлина. Рибентроп је лично наложио посланику у Загребу да одмах преда Павелићу протестну ноту. У строго поверљивом Рибентроповом телеграму наводи се следеће: 

ЉОТИЋЕВО РАЗОЧАРЕЊЕ 

У другом телеграму упућеном лично Рибентропу Нојбахер је јавио да је Лубурић поубијао у Загребу Љотићеве присталице, које су се пребацивале на запад. Љотић је тако, наводи се у телеграму, изгубио „своје прве сараднике и елиту официра који су годинама стајали уз нас у борби... То је просто несхватљиво“. 

- 23. и 24. новембра 1944. усташке бригаде код Јасеновца зауставиле су транспорт (Feldlazeretts 615) рањеника, из вагона, под претњом оружјем, извукли рањене српске добровољце и затим их поубијали. 

- 7. децембра 1944, 36 официра - српских добровољаца, који су се борили на страни немачких снага, насилно су извукли из немачког транспорта на загребачкој железничкој станици и, поред протеста немачког војног представника који их је службено пратио за Ријеку, одмах у близини саме станице поубијали. 

13. СС брдска дивизија "Ханџар" (1. Хрватска)

У телеграму се наводе и други злочини уз категоричан Рибентропов захтев да се одговорна лица егземпларно казне и да Поглавник предузме хитне мере да се слични поступци не понове. Рибентропов протест није уродио плодом. 

Нојбахер је са огорчењем известио Врховну команду за Југоисток и министра иностраних послова да је усташка бригада из Копривнице, и поред жестоког противљења тамошњих немачких власти, 18. децембра 1944. мучки поубијала транспорт од 140 рањених Ђујићевих четника. Нојбахер описује и велико Љотићево разочарање у Немце, уз констатацију да је Љотић дубоко депримиран и да више не може погледати у очи својим присталицама, а затим додаје: „И Недић је под тешким утиском. Ако ми дозвољавамо да хрватска влада убија добровољце и третира их као псеће лешине, то је ударац за саме Немце и наша настојања да мобилишемо српске националисте, то је рушење ауторитета Рајха и немачког Вермахта“. 

Многобројни су немачки извештаји о злочинима којима су исписиване последње странице историје НДХ. Србофобија је имала примат над идеолошким опредељењима. У Сиску је 4. маја 1945. поубијано и бачено у Саву око 500 Срба, само неколико часова пре но што је град ослобођен.

Сутра наставак: Умирање пре смрти

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com