Масовне злочине у Обилићу, Грачаници, Новом Селу, Бресници, Липљану и Батусу починили су, према италијанским изворима, прве комшије и Шиптари из суседних села. Насред улице у Приштини испаљени су хици на др Николу Радојевића, хирурга, а у болници у коју је пренето, његово тело зверски је искасапљено.
 |
У сарадњу са окупатором укључили су се сви Шиптари.
И мали и велики ....
|
За разлику од Немачке, где је геноцид спровођен у концентрационим логорима који су били места извршења злочина, концентрациони логори које су формирале албанске власти били су само допунски методи. На територији Албаније постојали су логори у Клосу, у близини Каваје и Фиори. Услови су посвуда били изузетно лоши, тако да су глад и нехигијенски услови свакодневно односили на десетине људских живота. Треба указати и на неке особености које су, вероватно, произлазиле из културног нивоа локалних власти. Док је, на пример, у логору Бурел био заведен крајње суров режим, логор у Фиори имао је сношљиве услове. Вредно је, такође, забележити да су устаници у јужној Албанији организовали напад на логор Бурел, ослободили део логораша и повели их у шуму, што није забележено у устаничким аналима у Југославији. Албанска бирократија није водила прецизну евиденцију о логорима, као што је то био случај у Немачкој. За време владавине Енвера Хоџе, слично као и у Југославији за време живота Јосипа Броза, то је била табу тема, тако да су систематска истраживања о албанским логорима отпочела тек недавно.
Беспомоћно српско и црногорско становништво пружало је повремено отпор и организовало врсту самопомоћи. Пљачка и убиства Срба и Црногораца вршени су ноћу, па су поједина села претварана у праве фронтове, понекад у живе буктиње. Умилта у својим мемоарима наводи: „У Пећи сам присуствовао једној таквој гадној сцени“. У ноћи између 8. и 9. јуна догодио се сукоб у који су се умешале и оружане италијанске јединице да би спречиле даље крвопролиће. Сукоб је био тако снажан, каже овај италијански дипломата, да се на крају није знало „ко напада, можда Словени или Албанци“.
КУЛМИНАЦИЈА ТЕРОРА
Терор над српским и црногорским становништвом достигао је кулминацију 1943, после капитулације Италије. Пећ је поново била на мети; од средине септембра ту је отпочело систематско истребљење Срба и Црногораца. Пре но што су у овај град ушли Немци, на улицама су лежали измрцварени лешеви. Навешћемо један пример: свог унакаженог сина Вукадина Микелића мајка је препознала по ципелама. У извештају Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, од 3. септембра 1943, наводи се: „Окупаторске снаге систематски настављају над српским живљем терор, пљачку, интернирање и убијање, уз помоћ шиптарске војске, вулнетара и милиције“.
Глас протеста није се чуо
Италијанска полиција похапсила је један број Шиптара. И у ноћи на сам Божић 1942, такође у Приштини, Шиптари су, наводи Умилта, убили „на десетине и десетине Словена, мноштво их је рањено, и само брзом интервенцијом наших карабињера и наших трупа у Пећи спречено је даље насиље. Али, мира није било“. Четнички одреди из зоне Берана и Сјенице, који су до тада мировали, упали су у ову зону; „запалили на десетине (шиптарских) кућа и поубијали око хиљаду људи, жена и деце (Шиптара) са те територије“.
У југословенској мемоарској литератури догађаји у Пећи тумаче се као провокација Италијана, а долазак и акције четника из Црне Горе у целости се негирају. Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију упутио је проглас Албанцима у коме, поред осталог, стоји: „Дан обрачуна поробљених народа са њиховим заклетим непријатељем приближава се. Долази тренутак када ће крвави фашистички окупатори и њихови помоћници платити за сва недела и крвопролића, за све патње поробљених народа, за сваку кап крви невиног народа, освета над фашистичким лоповима и њиховим слугама биће најсвирепија, пошто су и њихова дела била немилосрдна“. У прогласу од септембра исте године позвани су опет Шиптари са Косова и Метохије да ступе у партизанске редове и оперу љагу коју су на њих бациле њихове издајице! „Ти (сваки Шиптар понаособ) треба и мораш да одеш у борбу за своју слободу. Дигни одлучно глас против злочина који се чине у твоје име“. Међутим, глас протеста није се чуо, а масовна убиства су настављена. Село Помазетин близу Приштине спаљено је 1942, а његови становници Срби делом поубијани, а делом прогнани.
Масовни злочини почињени су у Обилићу, Грачаници, Новом Селу, Бресници, Липљану и Батусу. Злочине су, према италијанским изворима, починили прве комшије и Шиптари из суседних села. Насред улице у Приштини испаљени су хици на др Николу Радојевића, хирурга, а у болници у коју је пренето, његово тело зверски је искасапљено. Шиптарске власти из Приштине саопштиле су да је то дело „српских комуниста“.Главни циљеви Лиге
Након уласка немачких трупа на Косово и Метохију, под њиховим патронатом основана је у Призрену од 16. до 19. септембра 1943, Друга призренска лига, на чијем је челу стајао Централни комитет. Друга призренска лига поставила је за свој основни циљ одбрану „свих територија на којима живе Шиптари“.
 |
| Иако су посали "извештаје" о злочинима Шиптара над Србима и "Црногорцима" на Космету, комунисти су наставили политику демографског геноцида над Србима на Косову и Метохији. Тито није успео да до краја испуни обећање Енвер Хоџи, али су тај посао завршили НАТО, "запад" и "међународна заједница". Бар за сада. На слици Енвер Хоџа и ЈБ Тито. |
Терор над српским и црногорским становништвом достигао је кулминацију 1943, после капитулације Италије. Пећ је поново била на мети; од средине септембра ту је отпочело систематско истребљење Срба и Црногораца. Пре но што су у овај град ушли Немци, на улицама су лежали измрцварени лешеви. Навешћемо један пример: свог унакаженог сина Вукадина Микелића мајка је препознала по ципелама. У извештају Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, од 3. септембра 1943, наводи се: „Окупаторске снаге систематски настављају над српским живљем терор, пљачку, интернирање и убијање, уз помоћ шиптарске војске, вулнетара и милиције.“ А у писму секретара Окружног комитета КПЈ за Метохију од 15. октобра 1943. стоји: „У Пећи се. погоршава ситуација.“ Због нестанка једног Немца и 14 Руса „стрељан је 51 Србин од стране Немаца. Пре четири дана, у селу Брестовику, стрељано је ноћу 25 људи; 19 их је убијено и 6 рањено од стране Шиптара (петоколонаша). У граду се скоро сваке ноћи дешавају убиства и пљачке над Србима.“
Богата документација о геноциду на Косову, са списковима имена убијених, попаљених цркава и опљачкане манастирске имовине похрањена је у архиви Св. синода Српске православне цркве у Београду. У краћим изводима објављена је у књизи епископа г. Атанасија Јевтића: Од Косова до Јадовна.
Као и у НД Хрватској, и овде су сви Срби проглашени најпре четницима, а потом комунистима, што је шиптарској власти послужило као покриће, а омогућило је и ангажовање окупационих снага у спровођењу геноцидне политике. Нема никакве сумње да су окупационе власти и овде предузимале казнене походе и колективни терор. Но, будући да је устанички покрет био слаб, што је заједничка оцена Италијана и Немаца, а што потврђују и извештаји КПЈ, поводи за такве акције били су ретки. Њих је захтевала локална власт на Косову, како би олакшала остварење свога циља - тотално истребљење словенског живља на том подручју.
ХИТЛЕРОВ ТЕЛЕГРАМ
Хитлер је 5. марта 1944. упутио телеграм Специјалној мисији за Југоисток у Тирани, и у Београду, са налогом да се на Косову, поред већ формираног жандармеријског пука, формира „добровољачка СС дивизија“. Албанска влада ће, додаје се у телеграму, „кроз ову могућност моћи да оствари своје већ познате политичке циљеве“. Шиптари су и до тада били укључени у оружане СС формације, сачињавали су део 13 СС дивизије која је починила неописиве злочине над Србима у Босни и Херцеговини. Немачка мисија у Тирани известила је Берлин 3. априла 1944, да је Лига на челу са Џафером Девом и потпредседником Мусом Шехуом „спремна да уложи све снаге и средства у борби против Србије и Црне Горе, при чему је безусловно потребна немачка помоћ.“
 |
| Шећерана у Сивцу, која је демонтирана 1947. и, као поклон владе ФНРЈ, послана у Албанију. Ово није једини поклон ФНРЈ Албанији. Задружни млин из Кањиже је демонтиран и завршио је у Албанији. Српске пруге су растављане Србији, индустријска постројења, радио станице, телефонске централе и све је то слано у Албанију, као поклон. Како су нам Шиптари одговорили на ове поклоне сви Срби добро знају. Тито је лепо и богато наградио Шиптаре добрима Срба које су убијали, отимали им земљу и протеривали. |
У извештају Покрајинског комитета КПЈ за Косово и Метохију од 12. јануара 1944. о ситуацији у овој области, упућеном Централном комитету, истакнуто је да би овде најважнији задатак био „стварање солидних војних јединица Космета... али ситуација, која је код нас из дана у дан све гора, то нам не омогућава. Немамо ниједне базе.“ А у извештају од 31. јануара 1944, такође упућеном Централном комитету, стоји: „Шиптарске масе фашистичке окупаторе, а нарочито Немце, сматрају ослободиоцима и највећим пријатељима, јер су им дали: право школа на матерњем језику и администрацију, вратили им одузету земљу, дали им заставу и право ношења оружја, пљачку, исељавање и убијање свих оних који нису Шиптари.
Данас шиптарске масе увиђају, али и жале што ће Немачка изгубити рат. Њих хвата велики страх од освете за недјела разбојничких банди, а понекад и читавог народа појединих крајева. Гестапо, увиђајући такво расположење шиптарских маса, изналази разне начине да их завара и на тај начин користи... За Шиптаре на овом дијелу Космета главни је и једини непријатељ Србин.“
Након уласка немачких трупа на Косово и Метохију, под њиховим патронатом основана је у Призрену од 16. до 19. септембра 1943, Друга призренска лига, на чијем је челу стајао Централни комитет. Није на одмет подсетити да је Прва призренска лига, формирана 1878, била под патронатом Аустроугарске, како би се отпор Албаније окренуо против Србије и Црне Горе. Друга призренска лига поставила је за свој основни циљ одбрану „свих територија на којима живе Шиптари“, а у ту сврху била је предвиђена војна обавеза свих Шиптара до 60 година старости. Лига је у ствари представљала коалицију свих националистичких организација, а њихова делатност подударала се са плановима Немачке.
No comments:
Post a Comment