ЗАШТО ВУЧИЋ ОД ЕУ ДОБИЈА ВИШЕ ПОХВАЛА НЕГО ШТО ЈЕ ДОБИЈАО ЂИНЂИЋ?

Омер Карабег

У најновијем Мосту Радија Слободна Европа разговарало се о томе какав је однос званичника Европске уније према Александру Вучићу. Саговорници су били два инострана стручњака за Балкан - Ерик Горди, професор на Универзитетском колеџу у Лондону и Бодо Вебер, аналитичар у Већу за демократизацију политике из Берлина. Било је речи о томе зашто се Брисел разочарао у Бориса Тадића и прихватио Александра Вучића као свог савезника, како то да су недавни српски избори у Бриселу протумачени као референдум за и против Европске уније, иако се Европска унија једва помињала у предизборној кампањи, зашто је Европска унија млако реаговала на смене у Радио телевизији Војводине, да ли је за Брисел важнија стабилност земаља кандидата за улазак у Европску унију од развоја демократских институција у тим земљама, да ли Запад верује да би Вучић могао да заустави приближавање Србије Русији, како Европска унија гледа на Вучићев однос према Босни и Херцеговини, као и о томе да ли ће подршка Вучићу трајати све док он буде чврсто контролисао ситуацију у Србији.

Александар Вучић

Омер Карабег: Од тренутка када је пао Милошевићев режим ниједан политичар у Србији није од администрације Европске уније и лидера земаља чланица Уније добио толико похвала као Александар Вучић. Због чега је Вучић миљеник Брисела?

Бодо Вебер

Бодо Вебер: Мислим да је то резултат посебне ситуације у којој се Европска унија нашла у односу на Србију. У пост-милошевићевском периоду партнери Европске уније биле су станке које су деведестих година важиле за демократске и Брисел је био у некој врсти природног савеза са њима. Од њих се очекивало да трансформишу Србију путем демократских и тржишних реформи. Видели смо да на крају од тога није било ништа и да ништа није било урађено ни у погледу решавања косовског проблема, што је довело до прекида подршке тим странкама. Та подршка је сасвим престала након избора 2012. године, када је дошло до успона Александра Вучића као новог, јаког човека Србије. Кад је он кренуо у дијалог са Косовом, за шта се залагала Европска унија, настао је, тако да кажем, нови политички савез који се чини неприродним, али га Брисел сматра потребним. То је тај специфични однос између Европске уније и Александра Вучића.

Ерик Горди: Слажем се да је Вучићев однос према Косову одиграо пресудну улогу у прихватању Вучића од стране Европске уније. Међутим, једно питање све више добија на значају, а то је утицај Русије у региону. Мислим да европски политичари у овом тенутку гледају на Вучића као на неку противтежу председнику (Томиславу) Николићу, који је много више наклоњен Русији. Они верују би Вучић могао смањити проруски ентузијазам. То је сада, вероватно, најважнији разлог што Брисел подржава Вучића. Додао бих још нешто. Мислим да је погрешна претпоставка да Европска унија води рачуна о интересима грађана земаља-кандидата за чланство у Унији. Она, пре свега, гледа своје интересе. За њу је најважнија стабилност, па зато подржава сваку владу за коју процењује да је јака. У Србији је тренутно то ова Вучићева, а у претходном периоду ту исту улогу играо је Тадић. И он је имао безрезервну подршку.

Вучић и Русија

Омер Карабег: Господине Вебер, господин Горди каже да је главни разлог што Запад подржава Вучића зато што верује да једини он има снаге да се одупре руском утицају који је све јачи у Србији. Делите ли и ви то мишљење? 

Бодо Вебер: Нисам баш толико сигуран у то. Господин Горди је споменуо однос Николића и Вучића према Русији. Из мојих разговора са званичницима Европске уније стекао сам утисак да они нису баш сигурни да ли су разлике између Николића и Вучића истинске или су део договорене игре, тако да нисам баш сигуран да се у Европској унији на Вучића гледа као на некога ко ће се одлучно одупрети Русији. Мислим да се јасно види да цело вођство Србије, не само Николић и Вучић, маневрира између Европске уније и Русије, што на дужи рок представља проблем за Европску унију. 

Омер Карабег: Господине Горди, ви сте поменули да је главни фактор подршке Вучићу то што се Брисел нада да би он могао да заустави окретање Србије према Русији. Међутим, видимо да се Вучић о саставу своје владе консултује са Путином, а не са лидерима Европске уније. 

Ерик Горди: Да, тако је. Слажем се да је у питању некаква игра. Међутим, Русија не може нити, верујем, жели да буде значајан фактор у региону. Балкан, иначе, не спада у подручје за које је Русија суштински заинтересована. Сличан однос према Балкану имају и Европска унија и Америка, али политичари из региона врло добро знају да, ако жела да привуку пажњу на себе, треба само да спомену Русију, па ће нешто добити од Запада. То је нешто што се у региону зове “транге-франге“. 

Омер Карабег: Недавни српски избори су у Бриселу и у европским престоницама протумачени као референдум за и против Европске уније, па је Вучићева победа означена као велика победа проевропских снага. Међутим, истина је да Европска унија уопште није била тема недавних избора, о њој се готово није ни говорило у предизборној кампањи. Откуд тај погрешан утисак у Бриселу? 

Бодо Вебер: Ја нисам сигуран да је то у потпуности погрешан утисак. Постоје два аспекта тих избора. Први је - зашто се уопште одржавају превремени избори које смо у Србији у последње време имали сваке две године, најпе 2014, па потом 2016. године. Ја мислим да је то начин да се покаже да Србија има великог вођу и да Српска напредна странка захваљући њему добија изборе. На неки начин то је наставак политике сталне мобилизације грађана, како је својевремено господин Горди описао ту политику говорећи о режиму Слободана Милошевића. То је једна од главних техника владања - сваке две године избори и стална мобилизација. Према томе, јасно је да евроинтегарција није могла бити главна тема на тим изборима. На другој страни, изборна победа Српске напредне странке и Александра Вучића значи наставак проевропске политике. У том смислу, то јесу били проевропски избори, мада знамо да људи који гласају за Александра Вучића нису толико за европски пут колико је то Александар Вучић. 

Ерик Горди

Ерик Горди: Ако је веровати насловима у главним светским медијима, онда су за Европску унију недавни избори у Србији били велика победа проевропских снага. Али, ако мало ближе погледате, онда се види да Европска унија није била тема у изборној кампањи. Уосталом, које су то странке које су против Европске уније? То су неке минорне странке, као што су Демократска странка Србије и Двери, то су и радикали који су, истина, остварили врло повољан резултат, али мислим да је то последица публицитета који је добио њихов лидер од стране Хашког трибунала. Значи, у изборној кампањи није било дебате о Европској унији, тако да је та прича о победи проевропских снага, која је доминирала у светским медијима, вероватно последица пропаганде Српске напредне странке коју су прихватли медији и страни дипломати. Мислим да је то такође и последица незнања и недостатка интересовања за Србију и регион, па су и Брисел и европски медији без много двоумљења купили причу која им се продавала. Али ту постоји још нешто. Ако Европска унија слави победу Вучића и његове странке на тим изборима, то је само још један знак колико је ослабљена њена позиција - што због економске кризе, што због јачања ауторитарних влада по целој Европи.

"ЕУ није заинтересована за слободу медија у Србији"

Омер Карабег: Ситуација у медијима у Србији се све више погоршава. Недавно је смењено комплетно руководсво Радио телевизије Војводине која је као јавни сервис, не само у домаћој јавности него и у анализама стручњака Европске уније, добијала високе оцене за своју објективност. Међутим, Брисел је затворио очи и поручио да ће наставити да прати ситуацију - што практично ништа не значи, а чини ми се да се слично понашао и Берлин.

Бодо Вебер: Нисам сигуран да ће они у потпуности затворити очи. Европска унија већ неколико година има проблем са владом Александра Вучића због све веће контроле медија, цензуре и аутоцензуре, која је често на нивоу цензуре. С једне стране Европској унији је потребан савез са Вучићем, а на другој страни једна од кључних полуга његовог режима су управо медији као фактор сталне мобилизације грађана. Ту је већ дошло до неких судара између званичника Европске уније и Александра Вучића, рецимо, приликом представљања извештаја Европске комисије о напретку Србије у евроинтеграцијама 2014. године, у коме се негативно говорило о медијској ситуацији у Србији. За Европску унију је проблем како да настави савез са Вучићем, који јој је потребан због решавања неких кључних питања као што је Косово, а да истовремено инсистира на суштинској демократизацији Србије.

Омер Карабег: Рекло би се да Европска уније није превише заинтересована за слободу медија у Србији. 

Ерик Горди: Ја бих то поставио овако. На основу тога колико је Брисел заинтересован за слободу медија у Србији можемо извести закључак колико су реалне шансе да Србија уђе у Европску унију. Јер, очигледно постоји могућност да се изврши озбиљан притисак на власт у Србији с обзиром на то да су медији тема о којој се преговора приликом пријема у Европску унију, али Брисел то не чини. Ако Брисел настави да игнорише ситуацију у српским медијима - значи да Србија неће бити примљена у Европску унију. Али, оно што видимо у Србији, кад је реч о медијима, није изузетак у Европи. Постоји генерални тренд ауторитаризма у земљама Европске уније. Слични потези су прошли у Пољској без великог отпора Брисела. Друго, приоритет Европске уније је нормализација односа између Србије и Косова. Мислим да су званичници Европске уније у више наврата јасно дали сигнал Вучићу и његовој влади да се неће много мешати у унутрашње ствари Србије, ако Вучић настави да буде кооперативан у погледу Косова.

Омер Карабег: Међу демократски опредељеним грађанима Србије све више расте незадовољство због тога што Европска унија није заинтересована ни за слободу штампе, ни за владавину права, ни за људска права у Србији. Ти грађани често кажу - Европска унија нас третира као заосталу, корумпирану земљу која не заслужује демократију. Има ли истине у томе? 

Ерик Горди: Мислим да има. Знам да је тема овог разговора Србија, али погледајмо како су европски званичници реаговали на масовне демократске протесте у Македонији и Босни и Херцеговини. Уместо да их подрже, њихове реакције су биле врло млаке, да не кажем непостојеће. И на том примеру се види да, као што сам рекао, Европска унија не мисли на интересе грађана тих земаља, него на своје интересе. Она жели да има партнере у свим државама региона, али ти партнери нису грађани, нису демократски покрети, него људи који држе полуге власти.

Бодо Вебер: У Србији имамо режим и премијера који долазе из идеолошке породице која Европској унији није баш блиска, али који се бескрајно прагматично трансформишу у проевропску снагу, или се макар тако приказују. На другој страни имамо опозицију која је практично колабирала. Откад је Демократска странка изгубила власт, остатак демократске Србије води рат између себе. Та ситуација заиста није лака за Европску унију. Она сада као партнера има Вучића и његову странку, док се њени стари природни партнери све више баве неком врстом аутодеструкције. Све то ствара ситуацију у којој се демократске и проевропски оријентисане снаге налазе у неком међупростору, стварно депресивном.

Омер Карабег: Зашто, рецимо, Берлин више цени Вучића него што је својевремено ценио (Зорана) Ђинђића, који је био немачки ђак? Недавно је један аналитичар рекао да је убијени премијер Ђинђић, који је био изразито преоевропски оријентисан, могао само сањати о похвалама које Вучић добија из Брисела и Берлина. 

Бодо Вебер: Не треба мешати оно што се о Вучићу каже јавно и оно што се о њему мисли. И политичари у Немачкој су свесни која је база и која је техника владања режима у Србији. Ђинђић из разних разлога није могао имати јасну позицију према Косову, јер је против себе имао веома важне политичке факторе који су му то онемогућавали. Свега тога господин Вучић нема. Према томе, те похвале одговарају изузетно јакој политичкој позицији господина Вучића. Омер Карабег: Мислите ли да је један од разлога што Брисел не критикује ауторитарни начин Вучићевог владања и то што у неким земљама Европске уније имамо ауторитарне лидере и сужавања демократских права, као на пример у Мађарској и Пољској?

Ерик Горди: Рекао бих да је то тако, да Европска унија сада има велики проблем са својим демократским идентитетом и одбраном својих декларисаних вредности. Ја мислим да је на делу претпоставка која је потпуно погрешна, а то је да су ауторитарни и једнопартијски режими стабилнији од демократских. Наравно да споља то тако изгледа, али оно што смо видели у више наврата је да се ти режими лако руше. То је само привидна стабилност. Бодо Wебер: Европска унија баш нема добре инструменте да изврши притисак на ауторитарне режиме земаља које су већ постале чланице Европске уније. Она се практично већ предала у борби против режима Виктора Орбана у Мађарској, мада је покушала да се супродстави ауторитарним тенденцијама владе у Пољској.

Вучићева подршка Додику

Омер Карабег: Брисел на Вучића гледа као на личност која може да допринесе стабилности региона. Он заиста јесте завршио значајан посао око Косова. Међутим, може ли Вучић помоћи да се стабилизује Босна и Херцеговина? Не треба заборавити да он још увек подржава Милорада Додика. Недавно је стао на Додикову страну када је опозиција у Републици Српској организовала протесте против њега. Поједини српски медији, који су под директном Вучићевом контролом, ширили су лажне вести да протесте опозиције финансира Сорош.

Ерик Горди: То је део чудне нарави Вучићевог режима - свуда око себе види завере. Вучић је нешто слично изјавио за протесте у Београду око Савамале. Сличне оптужбе је лансирао на рачун новинара БИРН-а и на рачун КРИК-а, организације која истражује корупцију. Мислим да је то можда нешто што је Вучићу остало од времена кад је био министар информисања у влади Слободана Милошевића. Што се тиче Босне и Херцеговине, нарочито Републике Српске, мислим да људи из владе Србије нису једини који имају неповерење према тамошњој опозицији. То је стварно био чудан дан кад је опозиција одржала свој митинг, а Додик свој контрамитинг и обе стране су мање-више говориле исте ствари. Вучић је добио јасан задатак шта треба да уради у вези са Косовом, а нисам убеђен да је такав задатак добио у вези са Босном и Херцеговином, јер европски политичари немају јасну идеју какав би то био задатак. Влада општа конфузија око тога шта треба да се ради са Босном и Херцеговином. Мислим да европски политичари нити много разумеју ту ситуацију, нити их она много занима.

Бодо Вебер: Када би се господин Вучић, као премијер Србије, јасно дистанцирао од провокативне политике Милорада Додика, која подрива уставни поредак Босне и Херцеговине, кад би јасно осудио његове претње сецесијом, онда би то сигурно био крај политике Милорада Додика која траје већ једну деценију. Истина, када је дошао на власт, прве две-три године Вучић је држао извесну дистанцу према Додику, за разлику од свог претходника Бориса Тадића. То се доста променило последњих годину, годину и по - и сада, када се Александар Вучић јасно ставља на страну председника Додика и његовог режима, не видимо баш неке одлучне реакције из Европске уније. Последње упозорење те врсте било је када је прошле године, у врема када је Додик претио референдумом, немачка канцеларка (Ангела) Меркел приликом посете Београду иза затворених врата затражила од Вучића да мало притисне Додика, али то је све испод нивоа неких одлучних политичких корака. Власт у Србији ће се дистанцирати од политике Милорада Додика само ако Запад, поготово Немачка, на њу изврши јак притисак, а то се до сада није десило.

Омер Карабег: Докле ће званичници Европске уније стајати иза Александра Вучића? 

Ерик Горди: Приоритет Европске уније је Косово и ја мислим да они неће одустати од подршке Вучићу док се не заврши процес нормализације односа Београда и Приштине или сам Вучић не одустане од те нормализације. Уосталом, пример Вучићевог претходника Тадића показује како се Европска унија односи према политичарима у региону. Борис Тадић је имо сличан пројект као и Вучић - хтео да држи монопол над свим полугама власти у Србији и зато је добио безрезервну подршку од Европске уније, али је Брисел од ње одустао када је постало очигледно да је његова позиција ослабљена. То ће се десити и Вучићу ако не успе у свом пројекту уништавања целокупне опозиције у земљи, мада бих рекао да сада у томе више успева од Тадића.

Бодо Вебер: Досадашњи процес приступања Србије Европској унији одвијао се уз делимично гледања кроз прсте ауторитарним тенденцијама Александра Вучића. Међутим, када се отворе најважнија поглавља тог процеса видећемо да ли је Вучићев режим спреман на суштинске реформе на плану демократије, што у овом тренутку заиста не видимо.

Омер Карабег: Да ли ће подршка Европске уније Вучићу трајати све дотле док он буде спроводио оно што је договорено са Бриселом?

Бодо Вебер: Не, ја мислим да ћемо, чим се отвори неко суштинско поглавље у процесу придруживања Србије Европској унији, видети колико је та декларативна спремност на реформе и стварна. Ако не буде истинске спремности да се спроведу демократске реформе, предвиђам два сценарија - један је да ће Европска унија, као што је већ до сада много пута урадила, снизити своје критерије да бисмо имали привид да је Србија испунила услове, а други је да ће инсистирати на испуњењу својих реформских услова. Ако се деси овај други сценарио, онда ће и подршка Вучићу бити у кризи, као што ће и цео евроинтеграцијски процес Србије бити у кризи.

Извор: Радио Слободна Европа| Интервју водио: Омер Карабег, новинар РСЕ| Оригинал објављен: 5. јуна 2016.