ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (V)

Како је папа примио Павелића 

Та свијест доводи нас данас пред вас, да вас као легитимни представници Цркве Божје у Независној Држави Хрватској од срца поздравимо као њезина државног поглавара с обећањем искрене и лојалне сурадње за бољу будућност наше домовине. 

Павелић и Степинац

... И док вас, ево, од срца поздрављамо као главара Независне Државе Хрватске, молимо „Оца звијезда, од кога долази сваки добри дар“ не само појединцу него и народној, односно државној заједници, да вас обдари оним духом, који је главару државе потребан, да својим радом управља „in iustitia et veritate - у правди и истини“, као најчвршћем темељу Богом благословљене будућности!“ 

У књизи Бенигара, чији се садржај у католичким круговима сматра крунским доказом да је Степинац светац, између осталога стоји нешто што је заправо запањујуће, али, нажалост, истинито: 

„Од времена до времена Степинац је посредовао код хрватске владе за неке прогоњене и поубијане у логору, што некима на власти због тадашњих политичких прилика и разлога није ни најмање погодовало, те је долазило до напетости“... 

Запањујуће, најблаже речено, за време и простор на којем је за тако мало времена извршено толико много, на стотине хиљада, грозоморних убистава. Он и даље подржава усташку власт, те разуларене убице које су биле у стању да убијају и сопствене мајке, попут Дида Кватерника, и насупрот чињеницама које су му биле познате, ако је хтео за њих да чује из писама честитог бискупа мостарског Мишића, Гризигонова, Ритига... 

И поред свих чињеница, поред мора зла и ужаса, Бенигар пише „да он у свом срцу ипак није носио никакве одвратности према Павелићу“. То и сам Степинац потврђује записом из Крашића, из дана после пуштања из Лепоглаве, где је до њега дошла вест о атентату на Павелића у Аргентини. 

У запису лепо стоји: 

Жао би ми било да му се зло догоди, макар се нисмо у многоме слагали, макар ми је задавао много брига. Бог сам може га просудити. Ја га више пута нисам могао разумјети. Кад сам му приговорио што, знао је рећи: ‘Моја савјест је чиста пред хисторијом’“. 

Настојања Степинца да Павелић буде примљен код папе уродила су плодом. Није битно што папа Пио XII није примио Анту Павелића као државника, него како је у службеним ватиканским круговима забележено, као „обичног католичког вјерника“. Тиме је морална одговорност папе за ратне злочине у Југославији постала још већа, јер се из те чињенице може закључити да је ватиканским круговима било веома добро познато све оно што се у такозваној Хрватској догађало. Чињеница да је по налогу Анте Павелића у Другом светском рату побијено не само на стотине хиљада Срба, него и најмање 40.000 хиљада Јевреја, као и 80.000 Рома, као и хиљаде Хрвата антифашиста, створило је подозрење извесних кругова у Ватикану у односу на надбискупа Степинца и Анту Павелића. Са друге стране, многи документи утврђују учешће Ватикана у превођењу преко 200.000 православних становника у католичку веру, које је извршено у доба Павелићевог масовног убијања Срба. Такође, постоји више извештаја немачког посланства из Загреба Министарству спољних послова Трећег рајха о злочинима усташа у Хрватској, као и у Босни и Херцеговини. 

Непрекидан ланац крвопролића 

У селу Граховцу, у близини Петриње, у једном дану, и једној ноћи 24/25. јула убијено је 1.200 људи, међу којима велики број деце, два дана касније у Слуњу је масакрирано 80 људи, а у Војнићу 180. Била је то само предигра за оно што ће се догодити 29. јула у српској православној цркви у Глини. 

Усташе онда ....

„Талас насиља захватио је Далматинску загору, и у селима око Сиња, Дрниша и Книна дошло је до масовних убистава на лицу места; многи лешеви остављени су незакопани, а неки су бачени у крашке јаме. У Госпићу је ухапшено и подвргнуто мучењу више од 1.000 Срба, међу којима велик број жена и деце“, извештавао је командант V корпуса. У околини Лапца, и на суседним локалитетима, „злостављања од стране усташа српског елемента узело је такве размере да су многа села потпуно напуштена. Испред терора, становништво је одбегло у околне шуме. Бруталности су исте према женама и деци“.“ У непрекидном ланцу крвопролића“, извештава командант легије карабињера 9. јула, не искључује се могућност „скорог револта српског елемента против хрватског“. Ништа боља ситуација није била у Славонији, на Кордуну и Банији, Лици и Босанској крајини. У селу Граховцу, у близини Петриње, у једном дану, и једној ноћи 24/25. јула убијено је 1.200 људи, међу којима велики број деце, два дана касније у Слуњу је масакрирано 80 људи, а у Војнићу 180. Била је то само предигра за оно што ће се догодити 29. јула у српској православној цркви у Глини. 

Усташе сада .... 

У дневном извештају домобранске јединице са подручја Госпића наведено је следеће: „У ноћи 2/3. коловоза пострељано је од стране војника-усташа 700 особа грчко-источне вјере“. У селу Тројврху „7. коловоза усташке постројбе вршећи чишћење... оставиле су на терену 80 љешина. Талијанска комисија је ово обишла и фотографисала“. У извештају се потом додаје да су масакрирани били старци и неспособни „који су остали у кућама, док су способни сељаци одбјегли из страха у шуме“. 

Домобрански потпуковник Ределштајн, у извештају од 10. августа, јавља „да је један усташки вод напао село Вребац. Убио око 400 људи, од тога преко 300 жена и дјеце“. На подручју Јосип Дола „пронађено је много љешина. Ово су љешине од људи које су поубијале усташе и оставиле у пољу“, садржина је наредног извештаја. И тако из дана у дан, из месеца у месец, све до краја свог постојања исписивала је своју историју млада „хрватска држава“. 

Домобрански потпуковник Хојбергер известио је 28. августа 1941. вишу команду да „од пре неколико дана, муслимани из муслиманских села нападају она сјеверно од Отока, узимају православном пучанству ствари, стоку, храну и т. сл.“. Извештај бојника Стегера је прецизнији и гласи: „Наоружани муслимани под вођством оружничког наредника Пилингер Мартина - њих око 200 извршили су паљење, пљачкање и убијање грко-источњака из села око Жировца. У бројним извештајима италијанских јединица наглашава се да су се усташе толико осилиле да се уопште не обазиру на присуство италијанских трупа, угрожавајући својим поступцима „достојанство и част италијанске војске и италијанске заставе“. Често је долазило до отворених конфликата између усташа и Италијана који су штитили српски живаљ. О томе говоре и бројни документи НДХ. У извештају Министарства хрватског домобранства од 20. августа 1941. констатује се да „талијански часници и војници заштићују живаљ грко-источне вјере и наговарају га на непослух према нашим властима... Осим тога, Талијани јако критизирају поступак наших власти и говоре да су Хрвати барбари“. У истом извештају наводи се и следеће: „1. коловоза је на подручју оружничке постаје Бужим убијено око 1.000 до 1.300 Срба.“ „У вријеме од 31. српња до 3. коловоза је на подручју оружничке постаје Бравско, котар Кључ, убијено 139 Срба, сумњивих да помажу четнике.“ „Због побуне сељака грчко-источне вјере, на подручју котарева Босански Петровац, Кључ, Босанска Крупа и Сански Мост је у селу Хрустову од стране усташа стријељано око 500 сељака грчко-источне вјере од 31. српња до 8. коловоза, а на подручју постаје Илиџа љешеви покопани на лицу мјеста“. 

Домобрански генерал Марић пожалио се Министарству хрватског домобранства да је „талијански генерал Луцано саопћио нашем оружничком воднику да мора присуствовати ексхумацији љешина Срба из Хума, коју мисли извршити за пар дана... Исто тако да има присуствовати истрази поводом тих погибија, иако су оне извршене прије 2 до 3 мјесеца“.

Сутра наставак: Зверства каква свет није видео 

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com

ДОДАТАК - RAZGOVOR U ZAGREBAČKOM TRAMVAJU
(намерно је остављено у оригиналнном писму - латиници)

Razgovor u zagrebačkom tramvaju (august 1994) 

Jasna Šamić 

Kužiš, stari moj… Kak bi rekel… ja sam ti skroz na skroz lud. Nemrem više spavat. Srušen čovjek. Gotovo je sa mnom. Idem kod liječnika. U Vrapče. Redovito. Pijem razne tabletice, zelene, crvene, žute. Al ništa. Kužiš ove mišiće? Vidiš ove šake. S njima sam sve to počinio. Sad sam u stanju svakog ubit. Prvi put je najteže. Nisam štel pucat. Zapovjednik me natjero. Pito sam se kog ćeš kurca ti ovde? Što ne brisneš? Dezertiraš ! Al kužiš, stari moj, nije se moglo izvest… Liknuli bi me. Naši, da, naši. Ne njihovi. Buš begal, kugla međ oči. Pa spavaj u grabi…Ne buš li štel, već moraš. Moraš, stari moj. 

Трамвај у Загребу

Oni su prvi počeli. Morali smo se branit. Bili smo za dom. Al nije se moralo zaglibit ko oni. Eto što mislim. Gadim se sebe. Kužiš … Uopće mi se više ne živi. 

Uf, što je vruće…, furt je vruće… I kad je hladno, ne trpim niš na sebi. Sve me svrbi. Uvjek sam u ovoj majici. Imam potrebu da se šepirim s mišićima, da ih pokazujem svijetu. Presto sam se prat. Dobro, smrdim, al se ne želim prat. Čekam orden i rješenje o mirovini, pa ću sve zajebat…. Ne bi mogo živjet ovde… Briga me za grad. 

Kaj, slažeš se sa mnom? Znam da se vako ne vole nosit. Mislim ova garderoba. Htjeo bi se vratit doma. Dole, al tog više nema… A nemaju ni oni kuća. Sve je leglo… Znam, drugi se vako ne oblače... Htjeo bi doma… A nemaju ni oni gdje. I ne tiče me se. Nije mi ni drago… Ne osjećam se ko heroj. To ti je moj problem. 

Čim ugledam žensku, jebo bi je. Prije nije tako bilo. Prije se nisam vako oblačio. Nekad bi se i opro. To hoćeš da kažeš? Smrdim? … I kad je hladno, vako se oblačim. Ti si uvjek bio gospon. Gospon purger. Ja nisam. … Volim baš ove traperice i majicu… Ja sam ti stari moj srušen čovjek. Nije mi ni do čeg. Sav sam sjeban… Znaš, nisam štel ubijat. Ni silovat. Kasnije je išlo lakše. ... Više ne spavam. Sastavim pol ure, pa otvorim oči. Čim otvorim oči, kužiš, mislim na sve što je bilo. Kak je to grozno! Te slike me ubiše. Zaljepile mi se u mozak. Navale noću. I…, velim ti, stari moj, prvi put je bilo najteže. Poslje je sve OK… Sad mogu sve. Nema ubojstva što ne bi uradil. Čak mi i treba. Treba mi da ubijam. Fali mi. Zaspim koji tren, pa se trznem usred noći, i mislim, mislim…, a kad opet nakratko zaspim, sanjam crveno …, samo crveno. Sve pliva u krvi. I moje čizme u usirenoj krvi. Znaš …, znaš kakva ti je usirena krv! Kad staneš u nju, zaljepi te, ko jesenji glib…. Onda skočim, u goloj vodi. Dignem se. Hodam po sobi. Potegnem konjaka, onog smradnog mirogojčeka, pa vode… pa mirogojčeka… pa vode… Gorim. Pa opet špartam, od zida do zida, i sve tak, stari moj, isti film, do zore. A nikad da svane. Znam, ako bum ponovo zaspal, sanjaću kak koljem… Ljude, žene, djecu. To me probudi. Posebice djeca. I ne mrem ti više zaspat. Jeza! Život mi je furt sjeban. Ja sam fertik stari moj ... Prevarili su nas. Sad to kužim... Al kasno. Jebem im... 

Stalno plačem. I sad mi se plače. Odjednom briznem u plač. I na ulici, i u tramvaju...Najviše kad sam sam. Kak tako živjet? U ovoj koži. Kak dalje? 

Gdje izlaziš? A, da.... Na Maksimiru... Kod pumpe? Ja ću produžit... 

Ti si uvjek bio drukčiji. Tebi je išlo lakše. Ti nisi ubio tolko ljudi. Ja sam ih više pobio. Najgore je što mi to fali, što bi sve iznova. Fali mi ko droga. Sad sam ti, stari moj, u stanju svakog ubiti, nije važno kako. Što ćeš … Čim vidim žensku, jebal bi je. I babu kad vidim, jebo bi. Da. Kaj me tak kužiš? I babu. Najteže je prvi put. Poslje je lakše. 

Bila je mlada, jadnica. Nisam štel jebavat. Svi su se izredali, pa sam moral i ja. Tek su joj se bruce pojavile. Znaš, bilo me je malo sram, nisam imo sve zube. Tek sad na to mislim. Davno su mi poispadali. Štel sam napravit zlatni gebis, pa nisam. Ne znam što nisam… Jadnica, mlada je bila. I ljepa. Djete. Najmlađa od ženskica u kući u koju smo banuli. Nas je ta mala zapala. U noći. Najljepša. Moš mi vjerovat. Prvi put je bilo teško. Poslje je išlo lakše. Sad mogu sve. Kužiš, sve ! Silovat, ubijat, klat, zgulit kožu s leđa, ako treba skalpirat ... Ko Mijo. On je bio majstor za skalpiranje... Uvjek je govorio: dečki, pravilo je: četnike skalpirat, pa poklat, a ženske prvo pojebat, pa poklat! 

Prvi put je najteže. Poslje sve ide samo od sebe. Kužiš ? Sad bi sve iz početka. To mi fali. Nemrem noću spavat. A kad zaspim, odmah se probudim. Mislim. Redaju mi se slike pred očima. Vrte se. U glavi. Poslje me boli glava. Da. Puno. 

Gdje ti ono izlaziš? Na Maksimiru? Kod pumpe? Ja ću produžit. … 

Kužiš, stari moj, više vako nemrem. Nemrem spavat. A kad zaspim, sanjam crveno. Odmah se probudim. Sjetim se svega. Dignem se, špartam po sobi. Do zore. Nikad da svane. Da. Gdje izlaziš? Na Maksimiru? Kod pumpe ? Ja ću produžit … Kužiš, stari moj, vako se nemre. 

Baš je bila ljepa, jadnica. 

Gdje ono reče da izlaziš?

(Književna sehara)