ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (III)

Извештаји о злочинима

„Један усташа је затечен са два килограма људских очију, које је намеравао да као свој поклон да Павелићу“, истиче се у једном извештају. „Девојчице, унакажене копале су своје сопствене гробове“, пише у другом. Фотографије приказују усмрћивање деце ударом о зид, људе са одсеченим ушима, извађеним ноктима, распорену трудну жену.

"Само ти дјете ради свој посао ... НДХ: Усташки наредбодавци плаћали клање Срба по сату!"

Драматичне извештаје о стању на окупираним деловима Југославије примао је председник САД Рузвелт и премијер Велике Британије Черчил, директно од стране својих обавештајних служби и те информације су размењивали. Черчил је за обавештајни канал из Југославије, у преписци са Рузвелтом, употребљавао називе „Ултра“ и „Бонифаце“. „Ултра“ је била ознака за информације које је британска обавештајна служба стицала продором у систем немачке обавештајне службе. Писмо које је Черчил упутио Рузвелту 13. августа 1943. садржи у додатку Ф инвентар злочина почињених у Хрватској. Извештај је сачињен на бази података које је доставио један официр, службеник у Павелићевим снагама. У извештају се описују масовна убиства, бацања у јаме унакажених, полуживих људи. Један усташа је затечен са два килограма људских очију, истиче се у извештају, које је намеравао да као свој поклон да Павелићу. „Фотографије показују усмрћивање деце ударом о зид, људе са одсеченим ушима, извађеним ноктима, трудну жену распорену, децу везану за пласт сена који је потом запаљен. Свештеник је жив запаљен у Брињу.“ Девојчице, унакажене копале су своје сопствене гробове. „Наш официр за везу тврди да је систематско паљење градова и села и целе жетве безначајно, у односу на широко распрострањене бруталности о којима постоји обиље доказа.“

Стизале су на адресу владе и индивидуални извештаји и изјаве. Тако фотограф из Зенице Дервиш Имамовић, као очевидац, описује стање у својој непосредној околини: „Усташки стан је био на обали у Просвјетном конвикту, из тога стана није нико жив излазио. Од 8 до 18 само кроз моју собу продефиловало је 420 особа. Ту су копали очи, парали уши, носеве, обртали прсте, вадили нокте... Нарочито се дојмило када су довели седам Лопатића из села више Сарајева - међу њима два ђечака од око 14 година и старца од 80 година... Боли су их камама, копали очи... навече када почиње отпремање у ‘Рај’ - везали су их жицама и скупа са других ваљда 150 до 200 особа, колико су их одвозили свако вече, негђе у правцу Вијећнице, и бацали их у неку провалију.“ Прве вести о масовним уморствима Јевреја у концентрационом логору Маутхаузену изнео је децембра 1941. немачки књижевник Томас Ман. Следили су затим исцрпни извештаји пољске владе у Лондону о злочинима у концентрационом логору Треблинки. Светски јеврејски конгрес у Берну имао је своју обавештајну мрежу, а и преко врхунских привредника у Швајцарској добијао је информације „из прве руке“ о „фабрикама смрти“. Рихард Лихтенштајн, делегат јеврејске организације у Женеви, у свом извештају о положају Јевреја у Хрватској након успостављања усташке власти, упућеном 27. августа 1941. у Јерусалим, поред осталог наводи: „Ситуација у односу на Јевреје у Хрватској је дешперантна... Италијани се понашају много хуманије у својој окупационој зони, него остали немачки савезници; међутим, Хрвати су извесно међу најгорима.“

Јакоб Розенхајм, представник Светског јеврејског конгреса за Европу, у свом извештају наводи: „Тела уморених жртава се употребљавају за производњу сапуна... Молимо вас учините све да дође до америчке интервенције.“

Хрватски геноцид над Србима током II Светског рата ...

Сви листови у слободном свету објављивали су бројне репортаже о злочинима у Југославији: Независна француска агенција (AFI) из Анкаре, Њујорк Тајмс, Британска уједињена штампа, шведски лист Афтонбладет, Диарио Цариоца из Рио де Жанеира, канадска штампа и штампа низа других земаља. Чак и италијанска штампа доносила је написе и фотографије о зверствима усташа. Фашистички сенатори у Риму скретали су неколико пута пажњу на догађаје у суседству, на цивилизацијски ниво земље, на чији престо треба да ступи један члан италијанске краљевске куће. Новине на свим континентима биле су пуне потресних репортажа о страдању Срба, а влади у Лондону стизали су изрази саосећања од истакнутих личности из света. Вест о стрељању средњошколске омладине у Крагујевцу стигла је и до Бразила, где су 30. децембра професори и ђаци Рио де Жанеира организовали помен, у највећој цркви овог града. Тим поводом директор гимназије Луис Гама Филио упутио је апел својим суграђанима следеће садржине: „Дајући израза осећањима хришћанске солидарности свог професорског збора и ђака, Дирекција гимназије ‘Пиедаде’ има част да вас позове да присуствујете миси која ће се служити 30. о. м. у 10 часова, пред главним олтаром цркве Светог Фране од Паула. Овај религиозни акт представља почаст, коју желимо да укажемо, у име бразилских ђака, својим друговима једне гимназије у Југославији...који су стрељани заједно са професором, као жртве таласа зверстава који се шири светом, уништавајући немилосрдно тековине цивилизације.“

Истребљење Срба

Геноцид над Србима у НДХ спровођен је по неколико паралелних линија: синхронизованим масовним убиствима у кућама и на отвореним просторима, упућивањем у концентрационе логоре, превођењем православног живља у католицизам и исељавањем.

Разрађеном стратегијом кроз четири напред наведена облика, НДХ је планирала интегрални геноцид над српским народом. Убијање Јевреја и Рома вршено је у оквиру планиране нацистичке политике, истребљење Срба био је оригинални подухват усташтва.

КРВОПРОЛИЋЕ

Међу прве акте НДХ спада наредба да се одмах саставе спискови „најугледнијих и најбогатијих Срба“. Спроведено је то на терену „по најхитнијем поступку“. И док се за „виђеније и богате“ припремао један квазирегуларни процес, на терену је отпочела хајка на српски живаљ. Крвопролиће на подручју Старог Петровог Села догодило се већ 17. априла 1941. На ливади је остало „25 поубијаних и ножевима унакажених лешева у добу између 35 и 40 година“.

Синхронизована масовна убиства Срба отпочела су у Срему, Славонији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Далматинској загори, одмах након проглашења НДХ. И пре но што је почела да функционише усташка власт, талас терора и геноцидни менталитет ширио се Хрватском. Акције су отпочеле групе усташа, потпомогнуте Хрватском сељачком стражом, а тек потом су уследили организовани облици терора.

Италијанска војска помаже Србима избеглим од усташа.

Команда Друге италијанске армије известила је Рим да је хрватско становништво подељено у две политичке странке: Павелићеву и Мачекову. Али, додаје се у извештају, „у акцији одмазде према СрбимаЦ две фракције делују договорно“. Учешће Мачекове Хрватске сељачке страже у масакрима над Србима потврђује и шеф немачке обавештајне службе за југоисточну Европу.

Талас терора захватио је најпре Славонију, да би се одмах затим проширио на Кордун, Банију и Лику. У Грубишино Поље стигле су из Загреба усташе 24. априла, предвођене Еугеном Дидом Кватерником. План погрома над Србима сачињен је на састанку у стану католичког свештеника Пере Сиљаковића. За хапшење Срба и извођење акције позвани су у помоћ мештани Хрвати. Неколико дана касније, 27/28. априла, Дидо Кватерник са групом усташа извршио је масакр у околини Бјеловара, у селима Гудовац, Брезовац, Клокочевац, Бале и Туе убијено је том приликом 250 Срба. Исте ноћи бачено је у Дунав, недалеко од Вуковара, 180 Срба. Усташе из Петриње поубијале су 3. маја Србе из околине „а лешеве оставили на путу“, како то извештава Оружничка пуковнија НДХ. Следио је затим током маја 1941. масовни покољ српског становништва у Благају на Кордуну, у Војнићу и околини, у Вргин Мосту и околини.

Командант 4/XI корпуса италијанских окупационих снага извештавао је тих дана своју команду о прогону Срба у Славонији, образлажући да НДХ тиме жели „да тотално прогна из државе православну религију“. По његовом мишљењу, „овај проблем није лако решив, јер у најплоднијем делу територије која је припојена Хрватској живи око 500.000 православаца“. Италијански официр који се првих дана постојања НДХ нашао на терену, известио је своје претпостављене, поред осталог, и о томе да Драва носи многа тела Срба, понаособ обележена натписима: „Путује бесплатно за Београд“.

Заповедник Стожера хрватске легије, потпуковник Најбергер, поднео је из Босанског Новог извештај заповеднику хрватске копнене војске о збивањима на терену који су контролисале јединице под његовом командом. У извештају наводи да „чланови разних организација, од војске дотјеране сељаке, и предане политичким властима ради одвођења у концентрационе логоре, живе сијеку у комаде, ваде им очи ножем, одсијецају разне удове, бацају их у воду, па гађају пушком са по сто набоја“. У селима, стоји даље у извештају, „пожњето жито пропада, љешеви леже незакопани, ријеке су пуне љешева, који се хватају на жбуње и трују околину, иако за то нема никаквог разлога“. Потпуковник сматра да се све то може „цивилизовано“ извести у концентрационим логорима.

Веома прецизне извештаје о стању у НДХ и прогону Срба достављале су све италијанске окупационе јединице својој Врховној команди. Тако, на пример, Команда дивизије „Ломбардија“ извештава о страдању Срба у Плашком, Огулину, Дрежници и другим местима, о паници која је завладала међу српским становништвом које тражи заштиту од Италијана. „Наше трупе“, наглашава командант, „доведене су у једну деликатну ситуацију“.

Сутра наставак: Минама уклањали гомиле убијених Срба 

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com