ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991...

Последњи грађански рат који је довео да распада државе Јужних Словена довео је до ужасних ратних злочина. Сецесионистичке тежње Словеније, Хрватске, муслимана и Хрвата у Босни и Херцеговини, праћени оружаним побунама у Социјалистичкој републици Словенији, СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини, као домино ефекат су условили распад последње свеобухватне јужнословенске државе - Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. За СФРЈ се обично наводи да се "лако распала", ипак биле су потребне озбиљне обавештајне припреме Запада, примена специјалног рата, па и отворене агресије Северноатлантског пакта на Србе и СР Југославију, те пуних 15 година да би се СФРЈ рашила по шавовима које су зацртали "Тита" и његови комунисти. Братоубилачки рат је потпирен и гажењем свих међународних правних норми, које су до тада важиле. Пре свих, признавање "суверенитета" побуњеним социјалистичким републикама, већ по почетку побуне, од стране западних сила, првенствено Немачке. Овим актом противним међународном праву, које забрањује управо такве поступке током грађанског рата у међународно признатим државама, посебно оснивачима и чланицама Уједињених нација, је Југословенска народна армија, оружана сила СФРЈ, доведена у позицију "окупатора" на сопственој територији.

Запад је "отворио" распад државе Јужних Словена оружаном побуном у Словенији. За разлику од каснијих злочина у побуњеној Хрватској и Босни и Херцеговини, који су били такви да нису могли да се сакрију, злочини које су чинили словеначки сепаратисти и побуњеници су остали сакривени, па и заборављени. Или можда нису ...., а не би требали ни да буду.

Насилни акти сецесиониста су довели до самоорганзовања Срба на побуњеним територијама СФРЈ. Ово самоорганизовање, у побуњеној СР Хрватској и СР БиХ, где су Срби били конститутивни народ, је последица искустава које је српски народ имао са Хрватима и муслиманима током Првог и Другог светског рата, када је над Србима учињен прави геноцид. О овом геноциду није смело да се говори у СФРЈ, да се не би "нарушило братство и јединство народа Југославије". Чак се у име тог "братства и јединства" вршило и изједначавање злочина да би сви били "задовољни". Овај манир, наметнут од комуниста, је довео до бруталног фалсификовања историје, чије се последице осећају и данас. Посебно зато, што су у сличном комунистичком маниру наставиле да се понашају и силе Запада, сатанизујући Србе, окривљујући их за туђе сецесије, измишљајући и фалсификујући историју, опет а штету жртве - Срба, који су једини били за очување заједничке државе. Тежња Срба за очувањем државе Јужних Словена није само заснована на територијалној раширености Срба на Балкану, већ и чињеницом да су Срби једини, поред своје крви, жртвовали две своје независне државе - Краљевину Србију и Краљевину Црну гору и ставили их на олтар Југославије. Остали су донели само своје ропске ланце, почињене злочине над Србима и схватање Југославије као привремене творевине за остварење својих националних тежњи ка самосталности. Ти исти, који су чинили геноцид над Србима кад год им се пружила прилика, сада "не могу да нам опросте" шта смо им учинили. Зато никада није касно да се генерације младих Срба, којима се са свих страна намеће осећај некакве кривице, као уосталом и њиховим очевима и дедовима, упознају са злочинима који су чињени над њиховим прецима, да се не би поновили и њима, по четврти пут у 100 година.

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com

Скривање истине ‐ злочин против човечности

Све до објављивања капиталног дела Аронс (Mark Aarons) и Лофтуса (John Loftus), и делимичне декласификације архивске грађе из Другог светског рата, разлози за прећуткивање геноцида над Србима тражени су искључиво у идеолошком опредељењу СФРЈ.
У светској литератури двадесети век назван је веком „мегасмрти“. Међу мноштвом облика масовних уморстава у двадесетом веку, централно место припало је геноциду. Само у Другом светском рату, од 55 милиона људских живота страдалих у директној борби, или од бомбардовања, епидемије и глади, 10 милиона биле су жртве геноцида: Јевреји, Јермени, Роми, Руси, Украјинци и око милион Срба.
Када је 1951. ступила на снагу Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, мало пажње посвећено је научној обради овог феномена. У склопу хладноратовске стратегије запада против истока, разрађена је стратегија „заборава и превазилажења прошлости“ као њен саставни део. Идеја је потекла од папе Пија XII, који је у помирењу католичких земаља, победника и поражених, пре свега Немачке и Француске, видео моћну брану против комунизма и источног блока. Уз активну улогу Ватикана постигнут је консензус западних земаља, и отворен процес преобликовања истакнутих нациста, окорелих ратних злочинаца, у „борце за демократију“, у нове крсташке ратнике у обрачуну са Истоком.
Преживели логораши и потомци жртава геноцида над Јеврејима подигли су глас протеста; доживели су „стратегију заборава“ као најтежу увреду. „Ћутање је злочин против човечности“ узвикнула је Сара Берковиц.

Познати геноцид - јеврејска деца у немачком концентрационом  логору Аушвиц

Протести Јевреја широм света уродили су плодом. После скромних дела крајем педесетих, која су се бавила техничком страном убијања, без улажења у суштину проблема, постепено се ширио круг аналитичара који су свестрано, из различитих углова проучавали геноцид. Одлучујућу улогу у томе имала су дела Теодора Адорна и Хане Арент. Ова два филозофа поставила су геноцид у односу на структуру и логику модерног живота. Одбацили су разматрање геноцида као неки бизарни догађај, или успутну грешку у модерној историји. Уместо тога поставили су геноцид као део историје, чије је вишедимензионално проучавање неопходно да бисмо шватили у којој врсти друштва живимо. Као резултат тих настојања, у последње четири деценије прошлог века, објављено је неколико хиљада књига, формирани су бројни институти који се и данас баве геноцидом.

Заташкани геноцид о коме се не зна - српска деца у хрватском концентрационом логору Јастребарско код Загреба. Једином концентрационом логору за децу у нацистички "уједињеној" Европи.

Проучавање је у том периоду сведено готово искључиво на страдање Јевреја у Немачкој и сателитским државама Трећег рајха. Геноцид је постао кључни елеменат јеврејског колективног идентитета, и основ на коме почива држава Израел. Геноцид над Србима, извршен током Другог светског рата у НД Хрватској, који по методама уморстава и мотивима спада у ред најмонструознијих догађаја у новијој историји, избрисан је из светске историје. Све до објављивања капиталног дела Аронс (Mark Aarons) и Лофтуса (John Loftus), и делимичне декласификације архивске грађе из Другог светског рата, разлози за прећуткивање геноцида над Србима тражени су искључиво у идеолошком опредељењу СФРЈ. Лофтус, који је за време и после рата, у својству нашао на листи ратних злочинаца коју су сачиниле Уједињене нације. Високи функционер у влади Велике Британије, који је радио на проблематици ратних злочина и имао приступ тајним документима НАТО, открио је недавно праве мотиве. Према његовим речима: „Британска обавештајна служба одржавала је пре рата тесне везе са усташком подземном терористичком мрежом, чак и после убиства југословенског краља Александра у Марсеју 1934... користила је Павелића, упркос његовој репутацији терористе и убице... била је то хипокризија најнеобузданије врсте“, закључују писци. Било је покушаја оспоравања геноцида почињеног и над Јеврејима. Одржани су у том циљу чак и научни скупови. Покренути су посебни часописи и објављене многобројне књиге. Артур Бутс (Arthur R. Butz) оспорава истребљење Јевреја у Немачкој; по њему, они су само „изгнани“ из Европе. Логори су, истина, постојали у овој земљи, али то су били „радни логори“, „извор радне снаге тако потребне немачкој економији“. Као резултат ратних услова у њима је, по Бутсу, умрло између 350.000 и 400.000 људи разних националности, од чега је сасвим „незнатан“ број отпадао на Јевреје. Гасне коморе су за њега „измишљотина“, или чиста фикција. Постојали су крематоријуми, али су служили за спаљивање тела људи који су умирали. Употребљаван је повремено инсектицид, као што је на пример „Циклон Б“, али само за „дезинфекцију“, јер су услед ратних прилика харале епидемије. И за Форисона (Robert Faurisson) употреба гаса била је превентивне природе; по њему и по Штајну (Honjard F. Stein) холокауст је само „групна фантазија“, па је отуда потребна историјска ревизија догађаја из Другог светског рата.

Затирање истине о Србима
Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавно био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло места ни у фуснотама.
Један број ревизиониста признавао је извршење геноцида, али су кроз минимизирање броја жртава покушали да нацизам, са свим његовим изданцима: усташтвом, балистима, гвозденом гардом, итд. поставе у исту раван са осталим политичким режимима, демократским и недемократским. Нису, по њима, Хитлер или Павелић били ни бољи ни гори од Черчила, који је наредио беспоштедно бомбардовање немачких градова у којима је страдало на хиљаде недужних цивила; ни од Трумана који је донео одлуку о бацању атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, ни од Стаљина који носи на души милионске жртве, ни од Израела под чијом је заштитом извршен масакр над Палестинцима у логорима Сабри и Шатили јуна 1982. и бројни злочини против човечности.
Израел и јеврејска дијаспора широм света истрајали су у својој борби. Сећање на геноцид институционализовани су кроз ритуално обележавање „Дана сећања“ и масовне посете логору Аушвиц. Тог дана на стотине младих Израелаца маршира у строју кроз логор, са заставама Израела.

Аушвиц данас - музеј и меморијални центар, који потсећа да се геноцид над Јеврејима догодио и да никада не понови

У САД, Европи и Израелу изграђени су монументални меморијални центри. Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавна био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло места ни у фуснотама. Међутим, треба рећи да је недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у једном вешто изрежираном револуционарном времену. Евидентно је, да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о „братству и јединству свих наших народа“ није било места за опис злочина, стравичних и нешватљивих обичном човеку. Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу или обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми. Није се то уклапало у један виртуелни брозовскокардељевски свет. Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције, индивидуалне и колективне. Деликатност ситуације произлазила је и из околности да се један број Хрвата, истина веома мали, солидарисао са жртвама геноцида, било као ратни заробљеници који су одбили да се врате кућама, иако им је то нуђено, било као герилци који су се нашли у истим редовима са Србима и Јеврејима. Није у овом случају битан број; моралне вредности не могу бити предмет математичких калкулација.

Јасеновац данас - гола ливада са некаквим каменим цветом, који не подсећа да се геноцид над Србима десио, па су Хрвати "учврстили градиво" током 90-тих. Опет некажњено, а жртва је испала и зликовац и кривац и "ћетник". Мало даље у Дубици се налазе две улице, од којих је једна названа "Бљесак", а друга "Олуја"!

ЕРА ОКРУТНОСТИ

Додатну тешкоћу у проучавању и идентификацији геноцида у Југославији представљала је околност да ера окрутности и групних прогонстава није окончана ратом. На израњављеном телу Југославије вршени су експерименти од којих је сваки плаћен данком у крви. Резултати су били поражавајући на егзистенцијалном, економском и моралном плану. 

Хрват, како се декларисао, "Тита" и Словенац Едвард
Кардељ, његова десна рука. По навици и Хрвати и Сло-
венци су били "угњетени" у "великосрпској" СФРЈ, иако су
увек већину највишег комунистичког руководства чинили
баш Хрвати и Словенци. Што рече Дучић ".... нису храбри,
јер се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде".

У име „чистог“ марксизма у стаљинистичкој визури на мети колективног прогона, и масовних погубљења без суђења, нашли су се најпре „буржуји и кулаци“, потом „националисти“, а нешто касније уследио је најсуровији обрачун са „непријатељима“ различитих боја, у име „антистаљинистичке“ оријентације, а у процесу борбе за социјализам са „људским ликом“. Револуционарни подвизи померени су са улице у кабинете политичара, који су већ тада располагали организованом репресијом. У питању је била једна политика заснована на „научном“ приступу, артикулисана путем снажног бирократског апарата. Носиоци тог курса, Јосип Броз и Едвард Кардељ, стекли су своја знања на „универзитетима“ Коминтерне. Разлике, али и заједнички елементи у групним прогонима, у ратним и поратним годинама, несумњиво постоје; ради се о истребљењу људских група помоћу државног апарата, при чему није била битна лична, индивидуална кривица, него припадност групи и идентификација личности кроз одређену групу. 

Разлике, ипак, постоје у мотивацији. 

Логиком ратних збивања могуће је осветлити само завршни чин. Геноцид почињен над Србима има своје оригинално порекло и за његово разумевање морају бити узети у обзир многобројни чиниоци. Злочини који су почињени током насилног разарања Југославије 1991- 1995. историјски се надовезују на оне из 1941-1945. Али и у овом случају злочини морају бити лоцирани у контекст догађања у Европи, који су различити од оних 1941.

Сутра наставак: Апел Ватикану да спречи зверски покољ Срба