Прве дипломатске акције краљевске владе у циљу заштите угроженог становништва
усмерене су ка Ватикану. Већ 17. маја 1941. посланство Краљевине Југославије
обавестило је Свету столицу о масовном убијању Срба, покољу православног свештенства.
Краљевска влада Југославије пошла је од претпоставке да је у тако трагичној ситуацији
поглавар Католичке цркве, папа, као духовни представник католичанства у свету, први
позван да подигне свој глас против варварских метода. Ово утолико пре, што је усташки
покрет у идејном и организационом виду био најтешње повезан са Католичком црквом у
Хрватској. Поједини високи католички достојанственици су и лично учествовали у прогонима. С
друге стране, Ватикан је одржавао директне везе са поглавником Павелићем, преко
папског изасланика у Загребу. Прве дипломатске акције краљевске владе у циљу заштите
угроженог становништва усмерене су ка Ватикану.
Већ 17. маја 1941. посланство Краљевине Југославије обавестило је Свету столицу о
масовном убијању Срба, покољу православног свештенства, с молбом да папа
интервенише и спречи погоршање ситуације.
Краљ Петар ИИ упутио је 6. јуна 1941. папи Пију ЏИИ телеграм следеће садржине: „Ја чиним
апел на Вашу светост да својим великим ауторитетом узмете у заштиту мој народ који
невино страда.“
Апел Папи упутила је 31. октобра 1941. и влада Краљевине Југославије, наглашавајући да извештаји о зверствима у НДХ непрекидно стижу. Над Србима „врше се такви масакри, на тако широком плану, да је и сама њихова егзистенција већ у опасности“. Расистички закони примењени су у односу на Јевреје и на Србе, додаје се у телеграму, а ти закони, према мишљењу владе, представљају криминалан акт, монструозан „утолико пре што долази од владе која претендује да проповеда католичанство, да влада на основу те исте религијеÖ Страшни масакри, организовани и извршени над Србима од стране режима Павелића могу имати изузетно тешке последице у односу на будућу верску политику и црквене организације на Балкану Влада Краљевине Југославије подноси Вама, Свети оче, извештаје о злочинима с молбом да Ваша светост, као највиши морални ауторитет, у име вечне правде, у име хришћанских врлина које су јединствене и недељиве, осудите злочине који прете да истребе наш народ и да учините све што Ваша светост налази за потребно како би се спречиле и онемогућиле тегобе народа Југославије.“
Девет европских окупираних земаља, односно њихови дипломатски представници акредитовани при Светој столици, затражили су и колективно од папе да црква јавно и формално осуди зверства над цивилним становништвом.
Министар иностраних послова Краљевине Југославије упутио је папи Пију XII ноту 6. новембра 1942, са конкретним подацима и снимцима о зверствима, уз енергични захтев да Света столица „својим моралним ауторитетом спречи даље покоље“.
Отправник послова Краљевине Југославије при Ватикану информисао је готово свакодневно Римску курију о трагичним догађајима у НДХ. „Писмо једног поштеног Хрвата“ упућено надбискупу Степинцу 8. фебруара 1942. у препису је упућено и влади у Лондону. Оно гласи: „Пуних 10 месеци кољу се у Хрватској на најзверскији начин Срби и уништавају се милијарде њихове имовине, а црвенило облива лица поштених Хрвата Није сва страхота у самом убијању. Она је у убијању свега одреда стараца, жена и деце и убијају се у страшним и дивљачким мучењима. Те невине Србе набијали су на коље, ложили ватру на голе им груди, пекли их живе на ватри, спаљивали у кућама и црквама живе, поливали врелом водом и кидали месо, и ране солили. Копали су живима очи, секли носеве, уши, језике, свећеницима секли удове и стављали им у уста, везивали их за камионе и с њима јурили; пребијали ноге и руке, забијали им ексере у главу, великим ексером закивали их за под кроз слепо око, бацали живе у бунаре и поноре, а на њих бацали бомбе, разбијали гвозденим ћускијама главу; децу бацали у ватру, врелу воду, у кречане, кидали деци ноге, разбијали главе о зид, ломили кичме о камење и још многа ужасна мучења вршили, каква нормални људи не могу ни замислити. Хиљаде и хиљаде српских лешева носе Сава, Драва и Дунав, као и њихове притоке. Било је лешева са натписом: „Правац Београд - путуј краљу Петру.“
Папа „није обавештен“
Сви апели упућени папи остали су без ођека. Официјелни кругови Ватикана правдали су пасиван став Свете столице одсуством поузданих информација.
Краљ Петар је упутио 6. јуна 1941. телеграм председнику САД Рузвелту, с молбом да интервенише како би се учинио крај вандализму; у НДХ, истиче се у телеграму, два милиона Срба, који вековима ту живе, „лишени су свих права и средстава за живот. Никад још један хришћански народ није био у толикој мери унижен и злостављан од једне власти, која се такође назива хришћанском.“ (Пов. бр. 828) Краљевска влада упутила је 21. октобра и 6. новембра 1941. председнику САД Рузвелту извештај који садржи детаљан опис покоља Срба у Босни, Херцеговини, Славонији и Хрватској (К. Пов. бр. 7240).
Представник Светског јеврејског конгреса Герхарт Ригнер (Герхард Риегнер) изнео је још 1942. године свој став да је илузорно очекивати позитивне кораке од стране Ватикана, с обзиром на подршку коју је Хитлеру пружило немачко католичко свештенство, као и „на помиритељску улогу Ватикана у односу на Хитлера“.
Апел за помоћ упућен је савезничким владама. Речи похвале и величања српског народа од стране премијера Велике Британије Черчила, поводом државног удара у Југославији 27. марта 1941, који је званично оцењен као историјски, за коначну победу савезника, уливале су наду краљевској влади да ће речи бити пропраћене адекватном политиком, у тренутку када је и сама егзистенција српског народа доведена у питање. Нажалост, догодио се обрт у политици Велике Британије. Од величања прешло се на бескрупулозно ниподаштавање и краља и владе, па и саме земље. У једној безизлазној ситуацији, у којој се нашла влада, није јој ништа друго преостало сем да дипломатским нотама покуша да пробуди код својих савезника осећај моралне обавезе, ако већ не и правне. Сви ови извештаји само су карике у ланцу обавештавања од стране краљевске владе у Лондону. О немачким зверствима у окупираној Србији влада је упутила ноту свим савезничким и свим неутралним земљама 21. марта 1942. о зверствима мађарских трупа 4. маја 1942. (Пов. бр. 4850), а италијанских 23. октобра 1942. (Пов. бр. 5691). Покољ Срба у Срему од стране усташа драматично је описан у писму упућеном министру иностраних послова Идну 24. октобра 1942. (Пов. бр. 4483), са именима масакрираних Срба у Земуну, Вуковару и другим градовима Срема и Славоније.
Сутра наставак: Извештаји о злочинима
Аутор:
No comments:
Post a Comment