Синан Хасани наводи да су, поред СС дивизије „Скендербег“, у чијим је редовима било 11 хиљада Шиптара, терор над Србима спроводили и балисти, њих око пет хиљада.
 |
| Шиптари су се придружили нацистима у прогону Срба на Космету. Пећ, 1944. То им се, за сада, исплатило, јер наследници нациста нису заборавили своје савезнике. Поново су се нашли са њима на истом послу крајем прошлог и почетком овог века. |
По утврђеном плану уследиле су акције. СС дивизија „Скендербег“ је формирана и свој први „успех“ забележила је у хапшењу и лову на Јевреје, који су под италијанском окупацијом ипак могли некако да преживе. А затим је уследила хајка на Србе у Приштини и околини, Пећи као и другим местима. 28. августа 1944. дивизија је поклала 428 српске деце и стараца који су се задесили по кућама у селу Велика, недалеко од Чакора. И док су се Немци повлачили, шиптарске јединице спроводиле су све већи терор уз незамислив садизам; копали су очи живим људима, одсецали делове тела и слично.
Спонтано се намеће питање шта је нагнало шиптарске масе да, у тренуцима очите пропасти система на који су се ослањали, огрезну тако дубоко у злочинима. Секретар Среског комитета за Гњилане навео је у свом извештају Обласном комитету за Косово, 31. марта 1944, један интересантан податак у извештају: „Чујем да је у Гњилану одржано саветовање виђених Шиптара где се говорило о положају Срба у граду и срезу. Изгледа да постоје две струје: једни кажу да су претерали са терором над Србима, као и да се кају; други пак кажу: истина је да смо терорисали Србе и то толико да немамо где и да се не можемо више да оправдамо, зато морамо до краја, па шта му драго.“
Многи психоаналитичари, који су проучавали ментално стање криминалних типова, долазили су до сазнања да поновљени злочини произлазе из немоћи разрешавања сопствених унутрашњих сукоба; само, у овом случају не ради се о појединцима него о масама. Синан Хасани наводи да су поред СС дивизије „Скендербег“ која је бројала 11 хиљада Шиптара, терор над Србима спроводили и балисти, њих око пет хиљада. Са готово истом мером садизма односили су се и према оним малобројним Шиптарима који су се прикључили партизанском или четничком покрету (било је и таквих), или онима који су у својим кућама пружили уточиште неком преосталом Србину. У неким срезовима, као на пример неродимском у коме је живело мешовито становништво, био је забрањен контакт између Шиптара и Срба.
СПАСАВАЛИ СУ ИХ СРБИ
Неки су се надали да ће их спасити Енглеска јер „она је велика држава, те нам неће учинити зла“. Међутим, никаква спољна интервенција није била потребна за спасавање Шиптара; спасао их је остатак народа над којим су извршили геноцид, онај исти народ против кога су отворили нови круг геноцида, српски народ.
Два партизана Шиптара Ћамил Бровина-Бујку и М. Тахири упутили су 7. априла 1944. писмо Обласном комитету КП за Метохију у којем стоји: „Иако је народ ту и тамо почео да схвата пораз Немачке, још увек није склон да схвати нашу ствар: прво, из страха од Словена и друго, из страха од терора. Овај заостали народ постаје послушан свакој сили чије машине пролазе друмовима. Штавише, овде стрепе један од другога. Нема двојице комшија који добро говоре и мисле један о другоме.“
Наводећи даље да их нису примили у кућу ни најближи пријатељи, и да им није могуће било шта учинити, закључују: „према томе, не остаје нам ништа друго до да се кријемо. Нас чуди садржај ваших писама. Као да не познајете уопште заосталост овог народа. Ви пишете као да се ми налазимо међу сељацима Тосканије, или оних крајева Југославије где је покрет прихваћен од стране народа. И сада када схвата пораз фашизма, народ измишља легенде око Турске, која ће се заинтересовати за нас.“
Страх је захватио шиптарске масе. О томе Исмет Шаћири-Стопи извештава Покрајински комитет за Космет: „Наше масе... чекају као збуњене да се нешто догоди, неке са стрепњом од освете Срба и Црногораца, јер знају шта су починили над њима... Ми смо много пута дискутовали о нашем народу и дошли до закључка да он неће приче, већ дела, да се покорава искључиво сили.“ И секретар Среског комитета КПЈ за Урошевац, Танкосава Симић, дошла је до сличног закључка па, у свом извештају од 28. септембра 1944. Обласном комитету за Космет, наводи: „Неописив је страх шиптарских маса од сутрашњице. Док се онај део шиптарских крвника сада каје што раније нису завршили са покољем свих Срба, да сада не би имали главобоље, дотле се доста велики део оних пасивних Шиптара каје зашто је допустио да ти „изроди“ учине такве злочине, да се одговорност са њих проширује на све Шиптаре... Но мали део верује да ће их из читавог овог хаоса спасити Турска својим посредовањем код савезника.“
Масовно бежање у Србију
Комесаријат за избеглице у Београду регистровао је до априла 1942. нешто више од 70.000 избеглица са Косова и Метохије. Тај број је, међутим, далеко већи. Комесаријат је регистровао незбринуте избеглице, а не и оне који су се сами снашли код рођака.
Други метод спровођења геноцидне политике било је принудно исељавање српског и црногорског живља. Исељавање је имало двоструку позадину. С једне стране било је последица колонизације Албаније од стране Италије, а са друге политика квислиншке владе да се обезбеди „етнички чисто Косово“.
Мусолинијев план економске реформе Албаније отпочео је 1940, колонизацијом приобалног појаса Албаније и потискивањем домородачког становништва ка северу. На десетине хиљада италијанских техничара, фармера, учитеља итд. пресељено је са породицама у Албанију. О томе постоје прецизни подаци. Иза италијанских трупа, које су извршиле инвазију Косова и Метохије, кренула је без плана и евиденције река албанске сиротиње, али и припадника средњих слојева.
Крајем 1941. отпочела је организована колонизација Косова и Метохије и Македоније. Након пада Мусолинија Италијани су враћени у Италију, али су грађани Албаније остали на Косову и Метохији и у Македонији. Тачан број колониста до данас није утврђен, будући да на Косову и Метохији није вођена уредна евиденција, а осим тога легалне архиве су намерно спаљене, како се не би могао утврдити идентитет дошљака. Судећи по италијанским документима, у којима се то питање само узгред помиње, поуздано се може тврдити да се тај број креће између 150 и 200 хиљада у прве две године рата.
 |
| Ђенерал Милан Недић је током рата примио српске и не само српске избеглице из свих крајева одакле су прогоњени. Избеглице су збрињаване у окупираној Србији у веома тешким условима. Тужна је истина да је Отац Недић то чинио далеко одговорније и организова- није него што је то радила Србија у последњим ратовима на Балкану. Као награду за све то, Недића су комунисти бацили кроз прозор не имајући храбрости да му суде. |
Прави термин за исељавање Срба и Црногораца са Косова је протеривање, а оно је отпочело априла 1941. На удару су се нашли најпре они који су стекли домицил на Косову после 1918. године. У нашој литератури уврежена је појмовна и терминолошка конфузија у погледу речи „дошљак“. У једној уставној, парламентарној земљи, у којој је била загарантована слобода кретања, не може се говорити о „дошљацима“ ма где се они нашли, осим ако су у питању странци. Ово нарочито важи за Косово, одакле су Срби прогоњени уназад три века. Они се могу третирати само као повратници, а не као дошљаци.
Комесаријат за избеглице у Београду регистровао је до априла 1942. нешто више од 70 хиљада избеглица са Косова и Метохије. Тај број је, међутим, далеко већи.
Комесаријат је регистровао незбринуте избеглице, а не и оне који су се сами снашли преко рођака и пријатеља. Осим тога, на хиљаде протераних Срба и Црногораца кренуло је ка Црној Гори.
Италијанске власти покушале су да спрече исељавање, страхујући од отпора становништва, али и због економских разлога, како би се омогућила нормална производња аграрних производа. Међутим, у томе су само делимично успевали. Након капитулације Италије, пред новим налетом терора, Срби и Црногорци покушали су да бекством у Србију спасу животе. Последњи организовани транспорт кренуо је из Урошевца 5. и 6. августа 1944, са око 75 породица из тог града и околине.
Постојала је нескривена намера да се истреби српски народ. Саит Бакали-Јакупи то је изванредно описао. Шиптари, каже он, „неће никакву сарадњу са Словенима, нити хоће да их виде овде. Када чују да се њима догоди неко зло - били они четници или партизани - много се радују. Њихов је циљ да се Влах оштећује, а да Турчин остане слободан на овој земљи. Колико имају душе и самилости, они би истребили све Словене који се налазе на Косову и Дукађину, не остављајући ни једног јединог за заклетву... Из разговора које сам имао сада или раније, схватио сам да овако мисле скоро сви.“
No comments:
Post a Comment