ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VIII)

Пакао монструозне НДХ 

Логор на острву Пагу био је смештен у увалама Сланом и Метајни. Први затвореници, Срби и Јевреји, стигли су јуна 1941. и били су смештени на отвореном простору ограђеном жицом. Жртве су убијане и бацане у јаму или у море. У потресном извештају лекарске екипе констатује се да су жртве претходно стравично мучене.

"КОНЦ–ЛОГОР СЛАНА НА ОТОКУ ПАГУ био је први 
усташки логор у НДХ, у љето 1941. године у њему је 
побијено на тисуће Срба, жидова и антифашиста, а 
локално становништво још увијек га прешућује" 

Логор „Јадовно“ добио је име по истоименом српском селу, а формиран је крајем јуна 1941, пошто су поубијани сви становници овог села. Заточеници овог логора убијани су тупим предметима, и то тако да најпре формирају живи ланац чврсто повезан испред понора, па кад прва жртва у ланцу буде гурнута у понор, она редом повуче и све остале. У Југословенској енциклопедији наводи се да је у „Јадовну“ убијено 35.000 Срба и Јевреја. 

Накнадна истраживања упућују на далеко већи број. 

Почетком јула 1941. формиран је сабирни логор и у Цапрагу, у некадашњем војном магазину, а био је намењен првенствено за српске православне свештенике и њихове породице. Логор је затворен септембра исте године. Августа 1941. формиран је у Сиску „пролазни логор за избјеглице“, са одељењем за децу, које је функционисало све до почетка 1945. Управник логора био је Иван Стиер, а касније Мартин Бркић. О стању логора у Сиску најречитије говори извештај Заповједништва оружничке пуковније из Сиска од 26. јула 1943. у коме пише: „У оба логора нема воде за пиће, нема ни посуда за примање јела“. У логору су примењиване драконске казне. Састојале су се у стајању на једном уском простору „жицом ограђеном и то по неколико сати, на сунцу или киши, без јела и пића и вјешања о дрво. Постојао је један нарочито одређени дрвени стуб, укопан у земљу, за који су везивали осуђенике, тако да нису могли ногама додиривати земљу. Тако би кажњеник висио до изнемоглости“. Кроз овај логор прошло је 7.000 деце. Само у прве две године умрло је 1.600. Последњи логораши, њих око 45, убијени су 4. и 5. маја 1944, непосредно пред ослобођењем овог града. 

Логор „Керестинец“, 25 км далеко од Загреба, формиран је маја 1941, а прва група заточеника стигла је истог месеца, састављена претежно од истакнутих комуниста. Покушај њиховог ослобођења, у ноћи између 13. и 14. јула, завршио се неуспехом, након чега је логор расформиран.

Жртве бацане у јаму или у море 

Као по правилу, кад год се они рукују,
Хрватска улази у "Еуропу", а Срби броје мртве.

Логор на острву Пагу налазио се под командом Ивана Девчића званог Пивац, а био је смештен у увалама Сланом и Метајни. Први затвореници, Срби и Јевреји, стигли су јуна 1941. и били су смештени на отвореном простору ограђеном жицом. Тек накнадно саграђене су бараке. Жртве су и овде убијане тупим предметима и бацане у јаму на локалитету Форначе, или у море, на сличан начин као у Јадовну. Логор је ликвидиран 20. августа 1941, пре но што је острво предато Италијанима. Санитарна секција Б корпуса италијанске армије извршила је вађење лешева из плитких јама и њихову кремацију, како би се избегла епидемија, уз претходно одавање поште мртвима. У потресном извештају лекарске екипе констатује се да су жртва претходно стравично мучене. Извршена је ексхумација 791 особе, од чега 407 мушкараца, 293 жене и 91 детета од 5 до 15 година. 

Лешеви из дубљих јама нису вађени, као ни они бачени у море. 

Логор „Крушчица“, близу Травника у Босни, кратко је постојао, а био је намењен искључиво за жене и децу. Распуштен је крајем септембра 1941, када су преостали затвореници пребачени у Јасеновац и ту поубијани. 

„Лобоград“, близу Златара-Бистрице у Хрватском загорју, основан је септембра 1941, а намењен је такође женама и деци. Први транспорт од 1.450 Јеврејки, 250 Српкиња и неколико десетина деце, стигао је првих дана октобра. На челу логора налазили су се Карло Хегер и његов брат Вилбалд. Жртве су убијане, али велик део умро је од глади. Након епидемије тифуса октобра 1942. логор је затворен. Мали број преосталих затвореница, Јеврејки, транспортован је у Аушвиц, а Српкиња у Стару Градишку.

Јасеновац ‐ логор смрти

Јасеновачки логор званично је квалификован као „сабирни и радни“. Он није био ни једно ни друго. Назив је био само камуфлажа. Речју, био је то логор смрти, место масовне егзекуције. Ту је побијено, према стручном истраживању, 360.000 заточеника. 

У систему усташких логора Јасеновац је заузимао примарно место. Био је смештен у мочварном пределу на обали реке Саве, у близини истоименог места, настањеног српским живљем које је убрзо поубијано. Католички свештеник Јуретић известио је др Крњевића у Лондону 10. јуна 1942. да логор Јасеновац представља право губилиште. „Нигдје нисте чули ни читали за такве грозоте под ГПУ, или Гестапоом, какве чине усташе. То прелази сваку фантазију. Људи се муче на најгрознији начин“. 

Вјекослав "Макс" Лубурић, је типичан пример да
народ који не прође катарзу, понавља злочине. 

Оснивач и први командант логора Вјекослав Лубурић и сам је учествовао у покољима заточеника. Логор се састојао од пет јединица обједињених заједничком командом: логор I Брочице, логор II Крапје, логор III Циглана, логор IV Кожара, и женски логор Стара Градишка. 

Јасеновачки логор званично је квалификован као „сабирни и радни“. Он, заправо, није био ни једно ни друго. Назив је био само камуфлажа да би се прикрила стварна природа логора. Био је то, у буквалном смислу речи, логор смрти, место масовне егзекуције. Рад у логору, уколико га је било, сводио се на његово одржавање, односно на припремне радње за уморства људи. Као што је забележио очевидац логораш, радећи на насипу реке Саве која је представљала природну ограду логора, „ко год би посрнуо убијан је. Врло често су људи тако убијани и једноставно бацани у насип, који је саграђен на стотинама заточеничких лешева“. Заточеници су смештани у бараке, без елементарних хигијенских услова. Храна се састојала од једног оброка дневно, и то чорбе од репе или пасуља, без икакве масноће и без хлеба. Капацитет логора износио је у просеку 3.000-4.000, а сав вишак заточених био би ликвидиран одмах као сувишан.

УБИЈАНИ НА 50 НАЧИНА

Бивши заточеник јасеновачког логора навео је у својој књизи 50 начина убијања затвореника, од ватреног оружја које је било резервисано за „важније“ личности, преко вешања, па до убијања дрвеним маљем, гвозденом шипком или клања ножевима, специјално произведеним за ту сврху. Нису изостала ни уморства батинањем и лишавањем воде и хране. 

Стратишта су се простирала на широком простору на десној обали Саве, од Дубичких кречана до села Градина. Ту је побијено, према стручном истраживању, на том локалитету, 360.000 заточеника. Убијање је вршено и по околним шумама. Уштица, на левој обали Саве, низводно од Јасеновца, убраја се међу највећа стратишта. 

Ученици су превазишли учитеље. Ако не по квантитету, оно по
"инвентивности"

Начин убијања описао је у својој књизи бивши логораш Цилига. Заточеници су довођени до једног јарка, наређено им је да клекну на једно колено и да се окрену према јарку: „... Сви су клекнули мирно, без ријечи, без геста протеста као да се ради о молитви или лијегању на починак. Сви хитци у потиљак, сва падања на земљу слиједила су без крика, тише него падање пресјечених стабала у шуми. Само код посљедњег био је мали инцидент, ако се то тако може назвати. Он је након хица у затиљак остао чврсто на кољену. Након другог хица он се мало стресао, али није пао. Усташком заставнику то је већ било превише. Извади нож и забије га несретнику равно у срце... Тако је и посљедњи осуђеник пао на земљу, док је заставник подизао окрвављени нож к своме лицу. Све се то одигравало у присуству других заточеника, којима је после наређено да се разиђу и врате у бараке. 

Термичка средства убијања уследила су нешто касније, када се због масовног довођења нових заточеника није могао другачије обавити „радни“ задатак. Спаљивани су лешеви, али и живи људи у омањим просторијама или у „специјалним тунелима“. О томе говори запис др Самуела Пинта, који је игром случаја остао жив: „Убијали су их на тај начин да су жртвама ножем распарали трбух и ударали их маљевима у главу, а понекад још живе бацали у воду. Понекад су опет мртве спаљивали у великим пећима циглане или керамике. У ове пећи су често бацани живи људи јер усташе нису стигле да их поубијају - а дешавало се да су усташе хтјеле установити капацитет тих пећи ако их ложе људима, уместо обичним горивом, па су стога спалили више само маљем омамљених заточеника“. Изградњу ових пећи пројектовао је и њима руководио инж. Хинко Пићили (Hinko Piccilli). Према казивању др Зеца, иначе заточеника логора, један полупијани усташа се хвалио „да је прошле ноћи постигао свој рекорд и убио 1.152 жртве“, а онда је „тражио од љекара ињекцију морфија, јер су га прогонила лица побијених“. 

Сутра наставак: Специјализовани логори за децу

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com