 |
| "Ein Serbishe Kind" |
Међу убицама у јасеновачком логору било је људи без елементарне културе, робова најнижих страсти, али и људи са академским образовањем. Два његова управника били су католички свештеници. По богатству варварских метода логор Јасеновац заузима јединствено место у свету. Немачки капетан обавештајац Артур Хефнер описао је 18. новембра 1942. овај логор следећим речима: „Ради се о логору најгоре врсте који се може упоредити са Дантеовим инферном.“ Колико је та констатација тачна може да потврди запис др Самуела Пинта. Говорећи о нади заточеника да ће бар о божићним празницима у логору завладати мир, он пише: „На сам Божић 1941. доведена је група Срба из Пакраца и пакрачког котара. Ту су се одмах састали најкрвавији сарадници Лубурића: Ивица Матковић из Шибеника, Љубо Милош из Херцеговине, Јозо Матијевић из Госпића, Мујо Мусић из Бихаћа или Цазина и још неки помагачи. Почело је клање. Управо су се усташе натјецале тко ће бити крволочнији. Вађење срца, гркљана и очију са усташким бодежима и клање трајало је цијели дан.“
По још једној особености издваја се овај логор - по несразмери између стварне моћи НДХ, и броја убијених у Јасеновцу. То питање захтева социјалнопсихолошку анализу, а његово истраживање допринело би разумевању колективног понашања како самих жртава, тако и извршилаца злочина, а и великог броја хрватских грађана који су остали пасивни.
ЗАРАЖЕНЕ ИЊЕКЦИЈЕ
О стању у одељењу за децу концентрационог логора у Сиску, функционер Црвеног крста Хрватске изјавио је пред Комисијом за утврђивање ратних злочина у Југославији, 3. децембра 1945, следеће: „Силом одвојену дјецу од родитеља усташе су затвориле у просторије заражене пјегавцем. Сем тога, Антун Нојжер, лијечник и једно вријеме управник логора за православну дјецу, масовно је ликвидирао затрованим ињекцијама. Знали смо да је помор дјеце катастрофалан, али све наше интервенције биле су узалудне.
 |
| Усташки злочинци полажу заклетву |
Међутим, масовна убиства Срба вршена су широм НДХ, спаљивана су читава села заједно са становништвом, тако да се укупан број жртава геноцида не може свести само на убиства у логорима.
Последњих дана рата, када су се ослободилачке снаге већ приближавале Јасеновцу, преживели логораши покушали су 2. априла 1945. бекство из логора, али се подухват завршио неуспехом. Последњи логораши погубљени су тих дана у групама од по 50 лица. Јасеновац је симбол геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, симбол најстравичнијег злочина који се икад одиграо на овим просторима. Али треба нагласити да Јасеновац није ослобођен. Партизани су ушли у логор, након што су се усташе плански повукле, остављајући иза себе попаљене зграде и гомиле лешева. Партизанске снаге у Славонији и Босанској крајини располагале су већ од 1942. године добро наоружаним јединицама и имале су могућност да нападну и ослободе јасеновачке логоре, које су обезбеђивале релативно малобројне усташке јединице. Како наводи истакнути партизански генерал Павле Јакшић, „за нашу тадашњу војску била би то права шала“. Иницијатива у том правцу је постојала, па и спремност да се таква акција спроведе. Међутим, како наводе Славко Комарица и Славко Одић, предлогу се супротставило руководство КП Хрватске, у првом реду Бакарић. Главни штаб Хрватске у свом одговору нагласио је: „Не слажемо се, никако нападати, ми вам не можемо помоћи.“
Формирање посебних концентрационих логора за децу, представља јединствен пример у историји, а тај бестијални чин карактерише НД Хрватску. У Јастребарском и у Горњој Ријеци, у близини Крижеваца постојали су такви „специјализовани“ логори, или како су их већ звали: „Сабиралишта за дјецу избјеглица“. У појединим логорима постојала су специјална одељења за децу, као на пример у Сиску. Дечији логор у Јастребарском био је под надзором часних сестара конгрегације св. Винка, а у Горњој Ријеци под управом Усташке надзорне службе.
Немачки логори у НДХ
На територији НДХ постојали су логори под искључивом немачком војном управом: Јанкомир код Загреба, логори у Славонском Броду, Винковцима, у Ријеци; највећи је био „Сајмиште“ у Земуну.
Управница логора у Јастребарском била је „часна сестра“ Пулхерија. Услови у логору били су стравични и смрт је свакодневно односила по неколико младих живота. Према налазу врсног истраживача из ове области Драгоја Лукића, само из 210 козарачких села за четири године уморено је 11.149 деце, у доби од неколико месеци до 14 година. На иницијативу Аустријанке Дијане Будисављевић, преко Црвеног крста покренута је акција спасавања деце из логора, па је уз помоћ хуманих људи један број српске деце спасен, а другима су олакшани последњи дани њиховог трагичног живота.
 |
| Поглавник Павелић одликухе хрватске "драговољце", који су се борили уз Немце на Источном фронту. Немци су значајно утицали на положај НДХ тада, али и сада, после 75 година. Сада им, уз Немце, помажу и Американци. |
Несумњиво да је за успешно функционисање логора био важан институционални фактор, тј. организација и овлашћења добијена од највишег ауторитета у земљи. Потом, следе не мање значајни фактори - политички и верски фанатизам. У тој клими израстао је прототип „хероја“, који је свој идентитет и оданост поглавнику, хрватском народу и Католичкој цркви потврђивао кроз злочине. Али даљи живот злочинца у заједници, као грађанина, чак и хероја, без осећања кривице, упућује на закључак да извориште тог зла треба тражити у моралном посртању једног знатног дела шире друштвене заједнице.
СМРТОНОСНИ ГАС
 |
| Колона Срба са Козаре на уласку у логор Сајмиште у лето 1942. |
Сутра наставак: Насилно исељавање Срба
No comments:
Post a Comment