Колико је наша историја чудна, неиспричана глобално и у детаљима, најбоље сведочи пример историјског догађаја познатог под називом Битка на Неретви, о којем је, својевремено, снимљен и партизански филм.
 |
| Фото: Албум Ђенерала Драже / Милослав Самарџић |
У филму нисмо видели, рецимо, да се на Неретви десила ситуација где су четници масовно одбијали да пуцају на измучене партизане – јер су им на тој страни били рођаци. Нити смо видели да су партизани ослободили чету заробљених четника, који су кажњени укором, односно тако што их је Пеко Дапчевић само критиковао због избора војске у којој су се обрели. Све су прилике да политичари и историчари нису желели да причају о позитивним случајевима током бесмисленог сукоба партизана и четника, јер те истине и ти примери нису одговарали њиховој визији и потреби за бесконачном конфронтацијом. Нема сумње да се у овом случају ради о озбиљном моралном пропусту, који је имао за циљ да продуби јаз у друштву, и вештачки га пројектује га у даљу будућност!
Уосталом, ево шта у вези сведочанстава пише у “Зборнику докумената и података у Народнослободилачком рату народа Југославије, које је издао Војноисторијски институт у Београду”. Петар Баћовић 13. марта извештава Михаиловића: „Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обе дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста исте су поздрављали са песницом са узвиком: “Смрт фашизму”!
Пет дана касније, 18. марта Петар Баћовић извештава Михаиловића: „Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу… Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали. Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога.”
Наравно, ово није једино изненађење тога времена, а оно што ћу даље предочити углавном је из књиге “Битке на Неретви и Сутјесци 1943.г.- контроверзе и отворена питања” коју је написала др. Мирјана Зорић, професор историје на Војној академији у Београду.
Операција Вајс- уништити партизане и четнике!
У продужетку те акције, италијанско-немачке снаге би заробиле и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а, на крају, требало је уништити и мање партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Дакле, циљ операције је био потпуно сатирање устаника, независно да ли припадају комунистичкој или монархистичкој идеологији и војном покрету.
Елем, док су се четници борили у овој операцији на страни Италијана, у жељи да ликвидирају комунистички покрет, у то вријеме је Броз остварио контакте са Вермахтом, и у жељи да ликвидира четнички покрет послао у сред Битке на Неретви своју делегацију на преговоре са Немцима! Ради боље временска оријентације, рецимо, депеше Петра Баћовића које сам предочио на почетку овог текста су послате 13. и 18. марта 1943. Дражи Михаиловићу, а састанак Титове делегације са Немцима се десио 11. марта у Горњем Вакуфу, продужен 14. марта у Сарајеву, а приведен крају крајем марта састанком у главном граду НДХ! Врховни штаб је, преко својих овлашћених представника (партизанске делегације коју су чинили Владимир Велебит, Милован Ђилас и Коча Поповић), немачкој страни у Горњем Вакуфу (команданту 717. пешадијске дивизије) 11. марта 1943. предложио: „1) У датој ситуацији не постоји никакав разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ с обзиром на ситуацију, противника и интересе и једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези с тим, немачка команда и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге о евентуалној зони и правцима економских и других интереса; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“.
 |
Што се тиче друге тачке, о прецизирању предлога о евентуалној зони и правцима економских и других интереса Врховног штаба и нациста, битно је напоменути о немачкој понуди за Санџак као „будућој партизанској територији“ коју Мишо Лековић, у књизи “Мартовски преговори”, доводи у везу са понудом коју је наводно генерал Хорстенау преко Маријана Стилиновића упутио партизанима још у августу 1942. године. Наиме, немачки генерал је том приликом понудио партизанима једну територију „да се они као најјача војна снага на Балкану примире, да ће их Немци толерисати и да ће на тој територији партизани бити суверени“, а заузврат, партизани би дозволили Немцима несметано коришћење сировина и њихов извоз у Рајх.
Док се Тито на Неретви војнички и пропагандно борио против сарадника окупатора, његови представници Милован Ђилас и Владимир Велебит су се у Загребу срели са тим истим окупаторима и предложили им сарадњу. Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила да партизани немају разлога да се боре против немачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији!”
Обрачун са цивилима и предлог о исељавању Срба из НДХ
Сво време операције Вајс трајао је свирепи обрачун окупатора са цивилним становништвом. Геноцидно понашање према српском становништву, по чему су нарочито остале упамћене хрватска 369. Пешадијска дивизија (позната као „Вражја“ дивизија или „Црна легија“) и немачка 7. СС дивизија „Принц Еуген“, ослањало се прије свега на Хитлерово наређење из децембра 1942. године: „Јединице су овлашћене и дужне да у овој борби, без ограничења, такође према женама и деци, употребе свако средство само ако оно води успеху.
Имати обзира, ма које било врсте, представља злочин према немачком народу и војницима на фронту, који сносе последице бандитских удара и који не могу имати никаквог разумевања за било какву поштеду банди или њихових помагача. Ниједан немачки војник који је употребљен у борби против банди, не сме да буде узиман на одговорност било дисциплински било војносудски због свог поступка у борби против бандита и њихових помагача!”
 |
| Тешки митраљез Вражије дивизије на положају код Врбнице, 10. јуна 1943. године. Вражјом дивизијом (нем. Teufels-Division) је називана 369. легионарска дивизија, односно 369. хрватска пешадијска дивизија (нем. 369. Kroatische Infanterie-Division) |
Занимљиво је да је Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, предлагао да се, по разбијању „партизанске државе“, цела територија коју је она покривала „испразни“ од Срба и да се они не насељавају више на територији НДХ, јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире.“ Сматрао је да српско становништво треба да буде исељено или у Немачку, или негде на Исток, а на њихова имања да се населе фолксдојчери и „чисти Хрвати“.
У току ратне операције на Неретви, немачке снаге су слиједиле изричита Хитлерова наређења: 1) наставити са нападима према подручју боксита док се „не разбију све банде, без обзира да ли су комунисти или четници“ и не изврши спајање са италијанским трупама око Мостара. Немачке јединице треба да остану у том подручју све „док четници не буду разоружани, а рудници боксита не буду опет радили, пуним капацитетом и неометано“. После тога, треба „напасти и разбити језгро Михаиловићевог покрета и да ову акцију, ако за то не буду стајале на расположењу италијанске трупе, изврше само немачке јединице, евентуално са бугарским и хрватским појачањима“.
Дража Михаиловић је добијао информације о намерама Немаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 дa знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтијевима за њиховим комплетним разоружањем.
Дража Михаиловић је добијао информације о намерама Немаца „да прво ликвидирају партизане, затим и четнике у Црној Гори, а потом и окупирају Далмацију из које би се повукли Италијани, и написао:”Они намерно пуштају да се ми међу собом тучемо и слабимо, да би после можда размахнули и по нама.“ Остојић му је писао већ 8. марта 1943 дa знатне проблеме ствара недефинисан однос са Италијанима који су одбили да снабдевају четничке јединице потребним ратним материјалом, што је био уступак немачким захтијевима за њиховим комплетним разоружањем.
Енглези и Немци о “ликвидацији бандита”
Уочи операције на Неретви, вођа Рајха Адолф Хитлер је 16. фебруара 1943 послао италијанском Дучеу писмо следеће садржине: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осјећању бескрајне мржње према Немцима и Италијанима. Ја видим нарочиту опасност у правцу у којем се развија Михаиловићев покрет. Велики број веродостојних докумената јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас.
Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић само хоће да се дочепа оружја како би могао остварити своје намјере. У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређење у том смислу.” О овоме писму је говорио и генерал Лер, 1945. године, током саслушања пред југословенским истражним органима.
О игри Енглеза у тим смутним временима, и њиховој жељи да се униште партизани, најбоље је говорио сам Дража Михаиловић који је у вријеме судског процеса који је против њега организован после рата, 12. јуна 1946. године, изјавио како је британски пуковник Бејли, који је у његов штаб дошао 26. децембра 1942, од четника категорички захтевао уништење партизана. Занимљив је податак који је 1994. године у својој докторској дисертацији изнијела и британска историчарка Хедер Вилијамс. Она наводи да је Бејли очекивао четничку победу на Неретви, како би се потом кренуло у одлучни обрачун са Осовином. “Да је Михаиловић поразио партизанску армију, његова позиција била би знатно ојачана, јер се у Форин Офису сматрало да је тотално уништење партизана увод у стварање јединственог фронта отпора у Југославији”, тврдила је Хедер Вилијамс .
Злочин према свом народу
Нема сумње, међусобни сукоб партизана и четника у Другом светском рату може да се оправдано третира као злочин према сопственом народу. Све пропагандне тираде о потреби борбе против окупатора падају у воду када се погледа њихово понашање у току операције Вајс. Комично је да су се четници са Италијанима борили против партизана, а Броз молио Немце да склопе примирје да би се он борио само против четника. То се зове борба против окупатора!?
Уместо да се удруже и крену у борбу против злочиначке НДХ, покушавајући да заједничким силама сатру ту криминалну творевину, они су се борили за власт у временима док су у НДХ радили пуном снагом концентрациони логори. И не само то, док су заробљени партизански и четнички симпатизери као таоци у логору Бањица чекали да буду стрељани, уколико се деси убиство немачких војника, они су се чак и у тамници пред смрт међусобно свађали и убијали надојени међусобном мржњом.
 |
| Прањани, 6. септембар 1944. г. У левом углу, у првом плану, је капетан Никола Лалић. У средини је ђенерал Михаиловић. До њега је пуковник Мекдауел. Звоник у позадини фотографије постоји и данас. |
Пуцати на немачке војнике и знати да ће то донети одмазду над цивилима, а уједно преговарати са тим истим Немцима о сарадњи, прекиду непријатељстава, економским интересима, заједничкој борби против Енглеза, представља врхунац цинизма. А тек Енглези, који траже од Драже Михаловића уништење партизана, затим га одбацују, па на крају сравњују са земљом градове по Црној Гори и Србији да би нанели економску штету областима које неће бити под њиховом контролом, већ у совјетској зони интереса договорених на Јалти!?
Средином новембра 1942. године, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у северној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилезе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!
Средином новембра 1942. године, пред почетком операције Вајс, немачки опуномоћени генерал у Загребу Глез фон Хорстенау је писао генералу Леру да партизани и четници заједно имају у северној Босни (НДХ ) на располагању између 85 и 105 хиљада војника, и да те силе превазилезе армију НДХ. Умјесто да сатру НДХ, сатирали су се међусобно и са собом у смрт одвели на стотине хиљада несрећних цивила!
 |
| Чланови Главног штаба Србије са представницима страних мисија на Радан планини 1944. На слици: 2) Мома Марковић, начелник Персоналног одељења Главног штаба за Србију, 3) Фицрој Маклејн, шеф британске војне мисије, 4) Коча Поповић, командант Главног штаба НОВ и ПО Србије, 5) Сретен Жујовић, члан Врховног штаба НОВ и ПОЈ, 7) Рудолф Приморац, начелник Главног штаба НОВ и ПО Србије. |
Зато у том хаосу и нечасним играма тог времена, ипак дајем предност људском понашању наведеном на самом почетку текста. Не четама и батаљонима, већ бригадама четника који нису хтјели да пуцају на Неретви у своје рођаке који су били у партизанској војсци, као и партизанском команданту који је заробљене четнике укорио и пустио на слободу- која је и за једне и за друге имала у високом степену претпостављени смртоносни исход, на пројектованом крају приче.
Пише: Војин Грубач| Извор: ИН4С| Оригинал објављен: 21. марта 2016.
Коментар ЛГ: Пре много година имао сам прилику да у више наврата разговарам са човеком који је учествовао у Другом светском рату од 1941 до 1945. Током рата је био политички руководилац (комесар) у партизанској "ударној бригади", а касније и у "пролетерској дивизији" (наводници су, јер су партизанске "бригаде" и "дивизије" биле далеко испод правог формацијског бројног стања јединица овог ранга, а у "пролетерским" дивизијама је углавном било сеоско становништво и то скоро у потпуности српско становништво, до краја 1943, почетка 1944). Као комесар бригаде, мој саговорник је учествовао и у сукобима на Неретви и Сутјесци. Демобилисан је 1946., у чину пуковника (што је у то време био изузетно висок чин у партизанским јединицама). Што се тиче односа ЈВуО и партизана, током борби на Неретви, а и уопште, рекао је да је ЈВуО углавном избегавала оружане сукобе са партизанима и оружано је дејствовала, искључиво када није било другог избора. Он сам је то тумачио тежњом да се избегне братоубилачка борба. Према његовом сведочењу, занимљиво је и да је комунистима у партизанској војсци, ако се добро сећам све до средине 1943., било забрањено да се јавно декларишу као комунисти. Састанке су одржавали тајно и углавном ноћу, на неком месту ван јединице. Ово је објашњавано жељом да се прикрије права политичка природа партизанског покрета и да се створи слика "општенародног отпора" без политичке боје. Ово се односило и на ознаке, а на капи се најчешће носила тробојка.
No comments:
Post a Comment