ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (VII)

Умирање пре смрти 

У логорима НДХ постојале су две групе заточеника: Срби, Јевреји и Роми, који су упућивани у логоре директно, као безвредан људски материјал, чак „штетан и сувишан“, и индивидуални политички заточеници, као што су били комунисти, масони и југословенски оријентисани Хрвати. Пoвремено су у логор довођени заробљени партизани и четници, али ретко, јер су Немци на територији НДХ имали своје засебне логоре. Концентрациони логори, за разлику од масовних погрома о којима је било речи, представљају институционализоване облике масовних уморстава.

Захваљујући Михаилу Пупину и Јовану Дучићу, подаци о масовним убиствима, прогонима и насилном покатоличавању из Меморадума СПЦ угледали су светло дана у САД, у листу „Американски Србобран“. Међутим, одмах је уследио контранапад од стране бана Шубашића, хрватске емигрантске штампе, али и од српских левичарских листова. Њима је координирао Стеван Дедијер, високи функционер Комунистичке партије Америке, брат Титовог биографа Владимира Дедијера.  

У погледу судбине људи који су довођени у логор као групе Срба, Јевреја или Рома - које су чиниле око 99 одсто од укупног броја уморених, неизвесности није било. Њима је предстојала и групна смрт. Заточеници су одвођени у поворкама на одређени локалитет, где су вршена масовна уморства. На челу поворке ишао је одред усташа, обично певајући и носећи маљеве, иза њих су били на смрт осуђени затвореници, а на крају поворке опет усташе. У погледу индивидуалних заточеника повлачена је разлика сходно карактеру и степену противљења усташком режиму; то су били југословенски оријентисани Хрвати, бивши активисти организације „Сокол“, Хрвати осумњичени као инострани шпијуни, масони, а после 22. јуна 1941. и комунисти. Циљ индивидуалног упућивања у логор кретао се у распону од превенције и слања у логор на одређено време, па до физичког уништења, што је зависило од процене Усташке редарствене службе. 

ОРГАНИЗАЦИЈА ЛОГОРА

Систем логора у НДХ грађен је, у принципу, по узору на нацистичке логоре. Планове за изградњу логора, према немачким изворима, сачинио је Макс Лубурић још у емиграцији. Након формирања НДХ Лубурић је упућен у Немачку, како би се боље упознао са организацијом логора. 

Усташе и ОЗНА крили геноцид над Србима!
[фотографија није оригинална, али недело јесте]

Срби, Јевреји и Роми упућивани су у логор, по утврђеном плану, који је сачињаван на локалном, што ће рећи котарском или још ниже сеоском нивоу. О томе сведоче многи документи. Хапшење комуниста, или других политичких непријатеља НДХ, вршено је индивидуално и они су задржавани најпре у затворима, а тек потом, појединачно или по неколико њих отпремани су у логоре. Отуда о њима и постоје најпотпунији подаци, који се најчешће користе у до сада објављеним књигама. И о Јеврејима су сачињавани спискови, не због педантности у вођењу евиденције, него су преко спискова уморених Јевреја усташе доказивале своју оданост нацизму. Роми су убијани на сваком кораку, „у покрету“. Њихова коначна, безимена ликвидација уследила је након наређења Врховног оружаног заповједништва од 20. маја 1942, упућеног свим потчињеним пуковнијама, да се сви преостали Цигани спроведу у концентрациони логор. Срби су убијени по унапред достављеним списковима, а и безимено, како кад. Спискови су, међутим, накнадно уништавани, нарочито након што је у свет продрла вест о злочинима. Некадашњи командант јасеновачког логора Љубо Милош, на саслушању пред органима власти ФНРЈ, изјавио је: „Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац, циглана с околином, како за моје вријеме, а тако и за цјелог опстојања логора Јасеновац, не би могао рећи нити ја нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге или томе слично, а с намјером да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је огроман и управо непојмљив.“ 

Уништењу Срба, Јевреја и Рома у логорима НДХ претходиле су мере физичке и психичке тортуре, која је имала за циљ разарање људског персоналитета. При уласку у логор жртвама је одузимана последња имовина, чак и одело и обућа. Све те мере водиле су тоталном разарању људске личности, и ту се може наћи делимично објашњење зашто су у логорима групе мирно и без отпора одлазиле у смрт. 

Групна уморства, с једне стране, и индивидуална, с друге, диктирала су интензитет и методе насиља. Док су се на групна уморства примењивале свирепе методе, над којима су се чак и Немци зграњавали, у односу на политичке заточенике примењиване су нормалније методе насиља: стрељање или вешање, уколико је била по среди смртна казна. Поставља се питање: да ли се сви злочини почињени у логорима НДХ могу подвести под појам геноцида, и да ли се ти логори могу сврстати под придев геноцидни. 

Смрт ‐ најефикаснији лек за заточенике 

Логори су били државне институције са чврстом организацијом. Надлежност над логорима поверена је Усташкој редарственој служби, на чијем је челу био најпре Мијо Бабић Ђовани, а од јуна 1941. Вјекослав Лубурић Макс. Постојали су сабирни логори, концентрациони логори и логори за таоце. 

Овлашћење за оснивање логора дато је генерално Усташкој надзорној служби, а доношење одлуке о упућивању лица у логоре поверено је усташком редарству, као грани Усташке надзорне службе. Против ових одлука није било правног лека. Павелић је 20. јула 1942. донео нову прецизнију законску одредбу о упућивању лица у концентрационе логоре као и појединих чланова „обитељи особа, које саме или у заједници с оружаним скупинама нарушавају јавни ред и сигурност, или које угрожавају мир и спокојство хрватског народа“. Логори су, дакле, били државне институције са чврстом организацијом. 

Надлежност у односу на логоре поверена је Усташкој редарственој служби, односно њеном трећем уреду, на чијем је челу био најпре Мијо Бабић Ђовани, а од јуна 1941. Вјекослав Лубурић Макс. Након укидања УНС, организација и уређење логора поверено је Државном равнатељству за понову. 

Логори у НДХ званично су класификовани у три категорије: 1) сабирни логори, 2) концентрациони логори и 3) логори за таоце. Сабирни логори били су намењени за први прихват заточеника, одакле су ови упућивани у концентрационе логоре, на рад у Немачку или на исељење. 

Свирепа убиства 

Нису били ретки случајеви да су неки логори укидани на веома прост начин - убијањем свих заточених лица. Командант карабињера капетан Умберто Бонасиси известио је италијанског гувернера за Далмацију 28. јула 1941. да је „у Смиљану у близини Госпића формиран концентрациони логор, где се налази око 5.000 Срба православаца. Услови су толико лоши да ће несумњиво изазвати лагану смрт“. По усташкој класификацији то је био сабирни логор, али су сва заточена лица уморена на свиреп начин. 

Сабирни логори формирани су широм НДХ, с краћим или дужим временским трајањем. Постојали су у Доњем Михољцу, Дубици, Костајници, Вировитици, Бјеловару, Славонској Пожеги, Земуну, Винковцима итд. Као сабирна места служиле су и школе, православне цркве и синагоге. Неретко ту су вршена мучења и масовна убиства. Посебни логори за таоце формирани су у Руми, Осијеку, Броду на Сави. 

ИЗЛОЖБА У ЕВРОПСКОМ ПАРЛАМЕНТУ
Брисел се клања злочинцу Степинцу!

Први концентрациони логор формиран је 29. априла 1941. у Копривници, у просторијама фабрике хемијских производа „Даница“, а први заточеници били су Срби и Јевреји из Пакраца, Грубишног Поља и Крижеваца. Први заповједник логора би је Мартин Немец, а наследио га је Никола Херман. Директиве за организацију логора и поступање са заточеницима примали су од Еугена Кватерника, Мије Бабића и Мије Бзика. Кроз логор је прошло 5.000 заточеника. 

Логор је расформиран фебруара, а затвореници, који нису до тада поубијани, премештени су у друге логоре. Равнатељство за јавни ред и сигурност упутило је распис 8. јула 1941. свим жупским редарственим равнатељствима да „грчко-источњаке и Жидове не шаљу у Даницу него у Госпић“. 

У згради бивше казнионе формиран је маја 1941. логор у Госпићу, а основао га је Јозо Рукавина. У наређењу усташког редарства из Загреба од 19. јула 1941. прецизирано је да се „постепено сваког дана почне са упућивањем у концентрациони логор Госпић Срба, финанцијално и интелектуално јачих у групама од 20 до 30 људи“. Из свих крајева стизали су транспорти у Госпић, који су распоређивани у самом месту, или у логору Јадовно, смештеном у једној крашкој ували у близини једног понора. Капацитети логора износила су 3.500 затвореника, али су затвореници сукцесивно убијани и бацани у јаме на Велебиту (Григин бријег, Шаранова јама итд.). Наређење усташког редарства у Загребу извршавано је дисциплиновано и без поговора. „Упућују Вам се доле наведени Жидови и Србикомунисти“, гласи допис усташког редарства из Бања Луке од 24. јула, упућен на руке равнатеља логора. А његов тајник Антун Вребац ће истим хладним бирократским стилом потврдити пријем Срба и Жидова, спроведених по усташи Љубомиру Ћорку. 

Исти поступак, исти стил и језик о пријему Срба и Јевреја из многих места Славоније! Велики жупан из Дубровника суочио се, међутим, са проблемима, па је од подмаршала Лаксе тражио додатна упутства. Известио га је 5. августа да је по налогу „Усташког повјереништва за Босну и Херцеговину господина Францетића... ухићено 235 лица православних. Од тог, до сад упућено у логориште Госпић 145 лица, а остало је још ухићено 80. Међу ухићеним лицима било је 80 посто жена и дјеце, а тако исто и међу оним који су остали. Морало се је исељавати и жене и дјеца, јер су старјешине биле ухићене, а за њих се ко није имао старати. Молим налог шта да радим са осталим ухићеним лицима.“ Лек је убрзо пронађен, сви су поубијани по кратком поступку. 

Сутра наставак: Пакао монструозне НДХ

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com