ГЕНОЦИД У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941‐1945, 1991... (XI)

Насилно покрштавање део геноцидног процеса

Ватикан изједначио верско и национално на Балкану.

Крајем априла 1941. укинуте су „све српске конфесионалне пучке школе и забавишта“. Само неколико дана касније, забрањено је ћирилично писмо, на коме су биле штампане све црквене књиге. Употреба ћирилице сматрана је кривичним делом. Организовано, насилно превођење православног становништва у католичанство било је саставни део геноцидног процеса; спровођено је кроз спрегу клера и усташа. „Законско“ покриће ове акције обезбеђивала је усташка власт, а морални вид самог чина није представљао оптерећење за Ватикан, по коме greca fides, nula fides (грчка вера није вера). Ватикан је остварио у Хрватској оно што није успео да оствари у западном свету: да национално идентификује са вером. У тој конструкцији покрштавање се појавило као саставни део борбе за „етничку чистоту хрватске државе“. Степинац је записао у свом дневнику 17. јануара 1940: „Најидеалније би било да се Срби врате вјери својих отаца, тј. да пригну главу пред намјесником Христовим светим оцем (папом). Онда би и ми коначно могли одахнути у овом дјелу Европе.“

Забранили ћирилицу у НДХ и онда и сада.

Доношење „законских“ прописа о превођењу у католичанство, што је било у надлежности поглавника, било је до детаља усклађено са акцијом Загребачке надбискупије. Крајем априла 1941. укинуте су „све српске конфесионалне пучке школе и забавишта“. Само неколико дана касније, забрањено је ћирилично писмо, на коме су биле штампане све црквене књиге. Употреба ћирилице сматрана је кривичним делом. Отпочело се одмах и са рушењем српских православних цркава, а понегде су оне претворене у католичке. Манастир Ораховица у Славонији уступљен је „трапистима“, које је Хитлер протерао из Рајхенбурга. На захтев надбискупа др Степинца, манастир Лепавина дат је крижевачком бискупу др Јанку Шимраку. Епископски двор у Пакрацу, са саборном црквом и културноисторијским споменицима од непроцењиве вредности, додељен је фрањевачком реду светих Ћирила и Методија у Загребу, док је црква Светог Илије у истом месту срушена. Слична судбина задесила је и остале православне сакралне објекте у Хрватској. За време четворогодишње усташке владавине срушено је или спаљено близу 500 православних цркава, што је имало за циљ лишавање становништва духовног ослонца. У акту бискупског ординаријата ђаковачке бискупије бр. 848/42, од 14. фебруара 1942, дата су прецизна упутства о претварању православних цркава у католичке. Готово исти метод примењен је у другом геноцидном походу 1991, након отцепљења Хрватске од Југославије и проглашења „Независне Републике Хрватске“. Према подацима Завода за заштиту споменика културе, до краја октобра 1991. на подручју Хрватске „уништена је или теже оштећена 71 православна црква“, и то у епархији славонској 27, загребачко-љубљанској 18, сремској 14, горњокарловачкој 6 и далматинској 6. Ови подаци, нажалост, нису дефинитивни, јер се уништење цркава наставља. Паљене су српске библиотеке исто као и 1941. Драстичан пример представља епископско седиште у Пакрацу, где је „Хрватска гарда“ спалила средином октобра ризницу, библиотеку и галерију; културно благо које потиче из XVI, XVII и XVIII века. Законску одредбу о преласку с једне вере на другу, од 3. маја 1941, сва штампа у НДХ поздравила је као „повјесни чин“. Министар богоштовља и наставе др Миле Будак издао је „Упут“ о прелазу с једне вере на другу, како би се убрзао поступак превођења. Наредбом министра правосуђа др Мирка Пука назив „српско-православна вјера“ промењен је у „грчко-источна вјера“. Законска регулатива била је допуњавана црквеним прописима.
Надбискупска канцеларија својом Окружницом бр. 4104/41, од 15. маја, полазећи од тезе да многе особе „желе пријећи у католичку цркву“, утврдила је услове пријема „отпадника“. Приступ у католичку цркву, гласи т. 1 Окружнице, „може се допустити само оним особама, за које постоји освједочење наше свете вјере, и о њеној потреби за спас душе“. А затим се у т. 6 упозорава „душебрижно свећенство, да у овим деликатним питањима људске душе поступа строго, по начелима католичке цркве, чувајући њено достојанство и углед, те а лимине одбија оне, који би у цркву хтјели ући без исправних мотива, тражећи у њој само заштиту својих материјалних и егоистичних циљева“. Професор Теолошког факултета у Загребу др Стјепан Бакшић израдио је Прописе за пријем у католичку цркву.

Оштри апели Ватикану

Процес превођења православаца у католичку веру и став Ватикана наишли су на оштру осуду у редовима савезничких сила. Влада Југославије упутила је Ватикану оштар протест, захтевајући од папе да енергично иступи и јавно осуди покрштавање.

Хрватска "политика" трећину Срба побити, трећину
иселити, трећину покрстити, почела 1941., настављена
1991. А овамо Срби праве "Велику Србију"!

У лето 1941. отпочело је покрштавање у масама. Ову акцију најбоље осветљава допис ђаковачког бискупа др Акшамовића, упућен вуковарском бискупу, у коме, поред осталог, стоји: „Скупни пријелази врше се на темељу одлуке надлежне котарске области, која обичаје прикупити од подручних опћинских управа велик број пријелазника, више пута цијело село, пак све те особе попише у једном исказу и за све издаје једну одлуку којом се даје дозвола пријелаза и свједоџба честитости.“ Скупне прелазе обезбеђивале су наоружане усташке страже. То је био метод јединствен за целу НДХ. Посланик у НДХ у Риму др Перић известио је папског нунција 17. септембра 1941. да је преведено 350.000 православаца у католичанство. На сумњичаво питање и примедбу нунција да је за прелаз потребно „осјећање“, Перић је одговорио: „Осјећања ће доћи накнадно.“ Прелазници су били подвргнути духовној тортури и строгој контроли. Месни свештеници издавали су им сваке недеље писмене потврде са датумом „да су обавили вјерске дужности“.
Поставка Ватикана о превођењу католика у православље, за време турске доминације, лишена је историјског основа, али је то претворено у вешту пропаганду којом се правдала духовна тортура над тотално обесправљеним српским народом. Неколико хиљада Срба из Славоније изразило је жељу да пређе у протестантску веру. Сви су, по том истом списку, одведени у концентрациони логор Јасеновац и ту погубљени. Један мали број Срба у Босни прешао је у ислам, што је НДХ толерисала, истина невољно. Прелаз у протестантизам био је апсолутно искључен.

Присилно покрштавање Срба у Славонији

Процес превођења православаца у католичку веру и став Ватикана наишли су на оштру осуду у редовима савезничких сила. Влада Југославије упутила је Ватикану оштар протест, захтевајући од папе да енергично иступи против закључака Бискупске конференције, и да јавно осуди покрштавање. Ако Св. столица, гласи нота, „не забрани, или бар не осуди јавно овакав рад представника католичке цркве у Хрватској, тешко ће бити доцније отклонити последице које могу бити непријатне по државу, која се увек стара да обезбеди верски мир. У свом одговору Св. столица није оспорила чињенице, него околности које су пратиле те чињенице, стављајући у први план принципе католичке доктрине на основу којих је прелаз „резултат, не спољњег притиска, него придружење душе истинитом учењу католичке цркве“, а затим додаје да се ради само о „враћању дисидената матици цркви и то у пуној слободи“.
Протест је уложио и Свети архијерејски Синод Српске православне цркве немачким окупационим снагама у Србији, а затим 15. јануара 1942. немачком генералу фон Шредеру, указујући да се „терором преводе у католицизам“ многобројни Срби. Католички свештеници „долазе са наоружаним усташама, затварају православне цркве и одузимају црквене матице, пошто претходно опљачкају све црквене драгоцености.“ Надбискуп београдски др Ујчић упутио је писмо папи Пију XII 24. јула 1941. постављајући питање: „Поједини православци, да би избегли непријатности, прелазе у католичанство... Али чему то служи, када недостаје религиозно убеђење.“ Одговорио му је кардинал Маљоне 1. маја 1942. на уобичајено језуитски начин: „У питању су дисиденти који се враћају католичкој цркви у Хрватској... То је плод интимног уверења, а не принуде било са које стране.“
Протестовали су и словеначки католички свештеници, који су протерани из Словеније и нашли уточиште у окупираној Србији. Предали су 1. марта 1942. промеморију надбискупу београдском др Ујчићу, с молбом да је достави папи. Ту се, поред осталог, констатује: „Вашој преузвишености је добро познато да православни у Хрватској прелазе данас у масама у католичку цркву. На први поглед изгледа, да је то по природи чисто вјерско и црквено питање, али тко познаје стварне прилике у Хрватској, морао се баш о противном увјерити: тај зна да данашње преобраћање православних у католичку вјеру у НДХ у својој суштини нема никакве везе са вјером“. Какве планове има Загреб са овим преобраћањем православних казао је управо са савршеном искреношћу један од најутицајнијих људи у Хрватској, министар мр Миле Будак. Он је у Госпићу службено изјавио: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“ 

Сутра наставак: Геноцидна политика на Косову и Метохији

Проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право, која је цео свој радни век посветила утемељењу принципа истине и правде, недавно је објавила студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој нам открива један свет у коме смо живели, а који нисмо познавали. Текст је преузет са www.krajinaforce.com