Благоје Крушић
четник песмом опеван
Отац ми је ову књигу донео када сам био сасвим мали. Нашао је давно нечитану и прашњаву на полици "библиотеке" једног предузећа. Никоме није требала. Комунисти је нису ни помињали ни реиздавали. Заборављена од свих. Прочитах је толико пута да сам напамет знао наслов сваке приче, опис сваке фотографије, сва казивања. Многих се сећам и сада, после толико година.
Свака прича је била јуначка, посебна. И она Радоја Љутовца, који је оборио први непријатељски авион. И Милан Гачић "Јунак који није знао за препоне". И "Сам на топу". И "Четни ћата са Карађорђевом звездом". И "Отац који је постао јунак да не би осрамотио сина"
Тада сам први пут чуо за Благоје Крушића. Најодликованијег ратника Српске Краљевске Војске!
У временима када разне ништарије поново "рабе" комунистичку лаж изједначавања "ћетништва" и "усташтва". У време у коме су сви Срби "четници", у оном поимању у коме су усташки, комунистички и остали окрвављени сатрапи одсликавали себе, свој менталитет и своје злочине. У ова времена издаје, продаје, сатанизовања свега што је српско и бруталног гушења сваког родољубља као "национализма", "шовинизма", "четништва" и шта све не измисли Друга Србија на темељима усташтва и комунизма треба да се сетимо српских хероја који нису знали да Србија има редне бројеве, већ су је сматрали једном једином јединственом, оном за коју треба и живот да се да да буде и остане поносна, самостална и слободна. То нису били људи који нису знали за страх. То су били људи који су знали шта је - ЧАСТ и ОБРАЗ!
Да су "сви Срби четници", ово што нам се данас дешава сигурно нам се не би дешавало, бар не на овако понижавајући начин "реалне политике", где се по сваку цену сачува бедан живот, али изгуби све остало укључујући и поглед какав је имао Витез Благохе Крушић.
У спомен мученичком лику Благоја Крушића
У временима када разне ништарије поново "рабе" комунистичку лаж изједначавања "ћетништва" и "усташтва". У време у коме су сви Срби "четници", у оном поимању у коме су усташки, комунистички и остали окрвављени сатрапи одсликавали себе, свој менталитет и своје злочине. У ова времена издаје, продаје, сатанизовања свега што је српско и бруталног гушења сваког родољубља као "национализма", "шовинизма", "четништва" и шта све не измисли Друга Србија на темељима усташтва и комунизма треба да се сетимо српских хероја који нису знали да Србија има редне бројеве, већ су је сматрали једном једином јединственом, оном за коју треба и живот да се да да буде и остане поносна, самостална и слободна. То нису били људи који нису знали за страх. То су били људи који су знали шта је - ЧАСТ и ОБРАЗ!
Да су "сви Срби четници", ово што нам се данас дешава сигурно нам се не би дешавало, бар не на овако понижавајући начин "реалне политике", где се по сваку цену сачува бедан живот, али изгуби све остало укључујући и поглед какав је имао Витез Благохе Крушић.
У спомен мученичком лику Благоја Крушића
 |
| Четник и жандармеријски наредник Благоје Крушић најодликованији српски војник у Великом рату. Витез, ратник и родољуб. |
Велики јунак и родољуб Благоје Мићка Крушић, учесник Балканских, Првог и Другог свјетског рата рођен је у селу Приградина у Бањанима код Никшића.
Још као дјечак обрео се 1889. године са остатком породице у мјесту Дабиновац код Куршумлије у Србији. До почетка Балканских ратова 1912. године Благоје је шест година комитовао у одреду чувеног војводе Воја Танкосића, а потом у славном “Гвозденом пуку Михаила“, учествујући у биткама код Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Призрена, Пишкопеје, до Солунског фронта и Кајмакчалана. Својим јунаштвом он је задивљавао чак и своје непријатеље, а у марту 1917. г. на положају код Црне Реке Александар Карађорђевић је, у присуству Живојина Мишића са својих груди скинуо Карађорђеву звијезду и дао је Благоју Крушићу, док му је француски генерал Гиоме уручио војну медаљу. Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије – сребрна и златна медаља за храброст, руски Гергијев крст, двије медаље са ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912–1918, међу којима и Албанска. Убијен је 17. августа 1944. године у селу Горња Топоница код Ниша, као жртва политичког прогона који је вршила тадашња државна власт над политичким неистомишљеницима. Нишки Окружни суд рехабилитовао га је 13. јула 2007. године и то је била једна од првих рехабилитација у Србији од завршетка Другог свјетског рата.
ЈУНАК БЛАГОЈЕ
Ево шта каже наредба Ф.Ђ.Бр. 43558 начелника штаба Врховне команде од 23 априла 1917 године о делима Благоја Крушића:
"Командант Прве армије предложио је за похвалу десетара прве чете другог батаљона Другог пешадиског пука наредника жандарма Благоја М. Крушића за следеће заслуге:
1 - 25 септембра 1916 године при прелазу Црне Реке у извршењу јуриша на непријатељске редове, у рововима показао је особиту личну храброст, бацајући бомбе у ров, а потом гонећи са својом десетином разбијеног непријатеља.
2 - 6 октобра 1916 године северозападно од села Славице при јуришу његове чете, са десетином је упао у непријатељски ров, отео митраљез и лично убио бугарског официра код митраљеза.
3 - 29 октобра 1917 године на положају Чарке, када су Бугари вршили контранапад, наредник Крушић показао је изванредну храброст, бацајући бомбе на непријатељске наступајуће трупе, када је и рањен.
Наредника Крушића износим за пример и извор јунаштва и похваљујем га целој војсци.
Врховни командант Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар благоизволео је за ова дела подарити нареднику Крушићу златан војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.
По заповести врховног команданта Начелник штаба - ђенерал, П. Бојовић, с. р."
А ево шта о својим ратним доживљајима прича сам Благоје Крушић:
- Када је закључен мир после Балканског рата, војници су пуштени кућама. Ја нисам имао куд. Од 1906 године увек сам носио пушку, па за други посао нисам ни био. Четовао сам доле по Старој Србији са покојним војводом Танкосићем. То је дугачка прича, не би се то могло написати за стотину дана. 15 септембра 1913 ступио сам у жандармерију, јер, рекох, ја нисам био за други посао. Ушао сам у такозвани Косовски одред и као титуларни каплар служио у Приштини. Ту ме је затекла и нова мобилизација, када је букнуо велики рат. Ми жандарми, у месецу октобру, то јест сви они који су били подофицири и каплари пре рата, позвани смо за старешине у борачке јединице. Тако сам ја допро у прву чету другог батаљона Другог пешадиског пука. Командир чете био ми је Марјан Шешић, резервни капетан, командант батаљона Драгутин Стаменковић, а командант пука покојни Милић, који погибе на Груништу.
Учествовао сам у борбама на Космају и око Београда све док Швабе нису претеране преко Саве и Дунава и док није настало оно затишје до марта 1915.
Наш други батаљон тада је пребачен на бугарску границу, код Царева Села. Положај се звао Баљице. Ту смо остали до 1. октобра, кад је оно Србија нападнута са свих страна и кад смо морали да отступамо. То су били црни дани. Од Скопља ударисмо на Качаник, па преко Призрена, Пишкопеје, Струге, Елбасана, па онда Тирана, Валона и најзад Крф. Знате како је то све било. На Крфу је војска реорганизована, па смо 3 априла пребачени у Солун. Ту смо се вежбали новим француским оружјем све до 20 августа и онда право на положаје. На Кожух, од Кожуха на Острво. Отпоче и борба на Кајмакчалану, и непријатељ лагано отступа до Црне Реке.
Ту смо се затекли 26 септембра. Бугари су били укопани на три стотине метара даљине. Загазили ми у Црну Реку, у воду до колена. Не можеш никуд маћи. Сипају они митраљезима и артиљеријом. Три дана и три ноћи нисмо могли да се померимо. Ја са својом десетином ухватио обалу, а они у једној њиви, мало навише, поврх нас. Сам од себе намеће ми се јуриш са војницима. Иначе ћемо сви изгинути. И ја узвикнем: "Јуриш!" - па куд пукло да пукло. Трчали смо две стотине метара као бесни. Они отворили брзу ватру. Ја избио мало напред од своје чете, испао на бугарски ров, осуо бомбама. Бацао сам их као зреле крушке. Немају куд, притеснило их. Богами, окренуше леђа. Гонили смо их до села Славице. Заробили смо ту готово читав њихов Десети пук, око осам стотина људи. Не ја, него цела наша колона, наш Седамнаести пук. То је био општи јуриш, а ја сам само командовао са својом десетином.
Кад смо мало одмакли од Црне Реке, они ухватили косу и утврдили се под каменом. Не можеш им ништа. Треба им подићи. И ми се онда подвучемо. Приђемо им тако на педесет метара. Било нас петнаестак људи. Ухватили се око оног камена и чекамо наш стрељачки строј. Нисмо били даље него сто двадесет метара од њих. Њихова коса навише. Утврђују се они, а утврђујемо се и ми.
Наши се мало прибрали. Неколико пута покушали смо јуриш. Хтели смо да их отерамо са главне косе. Али не иде никако. То је био један врх, један шиљак и у њему се уврежило око деведесет Бугара и један официр. То је био главом и брадом војвода Тенев Бошков.
Бију нас у перчин. Између нас и њега нема више од педесет метзра даљине. Све брисани простор. Покушавали ми напад неколико пута, али увек нас враћали. И то са тешким губицима. Француска артиљерија бије, мислите нигде није остала божија мушица. Бију право у камен и ми мислимо да ниједног живог нема. Појуримо, а они заспу бомбама и митраљезима.
Пуковник Милић и остали официри виде да је немогућно заузети на тај начин њихове положаје. Треба неко да се реши и крене у смрт са својом десетином, па то ти је. А ако узмемо онај вис, онда цео један фронт од два-три километра има да пукне, да се скрха.
Приђе командир:
- Ко ће, јунаци, да се жртвује? Ко да заузме онај шиљак и да стече највише одликовање? Онај положај може се заузети само на препад, бомбама.
Подофицири и војници, богами, згледаше се. Треба неко да је луд као ја, а ја сам целог живота био луд.
- Ја ћу, јавих се командиру.
- Слушај, Крушићу, ја знам да си ти стари четник, одговори командир. Мало смо се и косили, јер ти си плаховит. Него, пази како ћеш их изненадити.
- Господине капетане, молим вас лепо, ја знам да Бугари нису спремили мени тамо вино и ракију. Ја ћу их или побити, или погинути. Боље да погинем што пре, јер мање ћу греха однети на онај свет. Само молим да узмем војнике које ја хоћу, који су луди овако к'о и ја.
И узмем ја дванаест војника. Сваки је носио по пет бомби. Мислим како ћу их изненадити. Ћути, то је моја ствар. Јавио се ту неки Јован, звани Пољак, и неки Стојан. Било их је још који су хтели са мном. Одвојило се њих дванаест, узели бомбе, знаш, оне округле што личе на лопте. И сваки понео по једну малу са загушљивим гасом.
Лепо. Распоредио ја тих дванаест људи. Било пред зору. На небу зорњача, а по земљи магла. Поче магла постепено да се диже. Развили смо се и пошли. Знали смо где је одвојен један бугарски стражар. Ја и поднаредник Стеван Ђорђепић станемо иза једног рачвастог камена, на десетину метара испред њине објавнице... Још пре сам рекао војницима, да не сме да се чује ни земља коју газе, акамоли да неко припуца. Јер ако нас опазе Бугари, сви смо свршили.
- Кад пукне моја пушка, рекао сам им, и чујете команду, онда сви повичите: "Ура" и бацајте бомбе. Тако ћемо створити забуну. Можда их је ту три стотине - сви ће да заврше. Навалићемо на њих као мећава.
Дошли ми тако до стражара на четири-пет метара. Видим гледа ме, али срце му спава. Уморан био, несрећник. Мој поднаредник ме ухвати за руку. Зачудо, био сам врло хладан. Никад нисам осећао страх. Тако стражар гледа, а не види... И они су се већ за ових пет-шест дана, откако борба траје, исцрпли па им ни до чега није. Сви чекају да пуцам, али ја идем још ближе. Три корака између нас. А онај спава. Као да смо једним прстом окинули грунуше две пушке. Несрећник се сруши.
- Напред! Ура!
Загрмеше наших дванаест бомби, а војници вичу напред ова, напред она чета, напред тај и тај батаљон! Заваравамо их, као да нас много има. Од бомби се проломи као грмљавина и ништа се више није знало.
Код њих наста забуна.
- Хеј, бомби фрлајте! - урличе један одонуда.
- Сад ћеш видети, братко, како то изгледа!
Сипају они из митраљеза и пушкомитраљеза, али све преко нас... Бацају и бомбе, оне као флаше, али опет преко нас. Грме наше, грме њихове бомбе. Тако три-четири минута, а онда наста гробна тишина. Чујемо кукњаву у рововима.
Шапнух ја свом поднареднику полако:
- Јоване, беже... Треба да заузмемо ров.
И, богами, скочисмо на ров. Пун рањеника као гробница. Опазих десно од нас митраљез. Поднаредник хоће у цик-цаку, а ја право на митраљез, јер ту мора да им је старешина. Ја ка митраљезу, а пред мене у рову искрсну Бугарин. Црна му брада као зобница, глава као у мазге, а очи крваве као у пса очвара... Ја за митраљез, а поднаредник га гурну цокулом. Овај га зграби и почеше да се гушају. Све су се зубима клали. Падоше у ров, а ров три метра дубок. Треба ту добро да се скочи. Час се појављује један час други.
- Држи, Стеване! - викнух ја и скочих у ров.
Богами, Бугарин узјахао Стевана, хоће да га задави. А ја Бугарину иза леђа. Поднаредник већ малаксао. Како ћу да пуцам? Хоће Бугарин да га закоље и ја опалим три метка из француске пушке. Окрену се Бугарин, а ја онда дочеках ножем. Он се ухвати за бајонет па се продра као бик. Одбацио ме као перце од себе. Ја понова на њега метак, али све се бојим да ћу убити поднаредника. Погодио сам га два пута. Али спетљам се и паднем на десни лакат. Бугарин се изокренуо и скочио као срндаћ и већ је на ивици рова. Хоће да побегне. Ја оном малаксалом руком окинем пушку. Удари га куршум кроз леђа. Ранило га и у ону брадетину, па му све цури крв.
- Леле мајко! - Сасуо сам у њега још неколико метака. Пуцам ја, а све вичем:
- Ово вам је за 1913, а ово за 1915 годину!
Извадим му онда буђелар. Беше баш леп, од јеленске коже. Унутра четири стотине лева. Отпашем му сабљу и револвер. На сабљи пише: "Мом храбром војводи - Фердинанд Цар Балкана".
Ми смо овде изгубили два војника, а мртвих Бугара остало је преко четрдесет. Пролазим ја тако поред гомиле мртвих, а водник трећег вода пита:
- Јеси ли жив, Крушићу?
- Добро је, Перо.
А он се онда шали, па ми кроз смех каже:
- Слушај, ја живима не могу ништа. Ја ћу ове мртве да избодем.
Наједаред из те гомиле скочи један млад Бугарин, академац. Леп као слика. Јадник легао међу мртве, па се притајио.
- Немој, братко, нисам ја мртав.
- Сад ћеш бити мртав, ништа се не брини, каже му Перо.
- Немој, Перо, ја не дам! обрецнем се ја на њега.
Кад то чу онај малишан, побеже мени иза леђа.
- Моја мајка прела, па ме хранила, плаче мали. Немојте, јединац сам у мајке.
- Не дирај у дете, Перо, немој да се главом шалиш.
- Слушај, Крушићу, шта се ти правиш важан. Ја сам се заклео да ћу убити сваког Бугарина, макар да ми је десеторо деце крстио.
- Е, баш нећеш. Није због Бугарина, будало, него дете је, како имаш срца! Да не кваримо ратну срећу. Видиш ли да није ни пушку омрчио.
Али Перо не мари, него навалио с пушком. Малишан се онај савија око мене. Врти се несрећник и хвата глави места.
- Баш хоћу да га убијем, мајку му његову!
- Е баш нећеш. Док је у борби, можеш, али чим је заробљен - може са мном и да вечера.
У тај час појави се неки Миливоје Савковић, каплар. Рањен, једва се вуче.
- Деде, понеси оног војника, кажем ја Бугарину.
Сиромах мали притрча, саже леђа и понесе каплара на кркачи. Једва га носи. Иду наши војници, па се смеју. Један Ужичанин се ражали, па лепо он подметнуо леђа и понесе каплара. Овог малог чувао сам после и жив се вратио мајци.
Тако су Бугари бежали до Груништа, Камените Косе и коте 12 - 12. Десно од нас остао је Седми пук код Скочивира. Ту су нас сменили Французи. Рањен сам на положају Чарке 29 октобра 1917.
После три дана борбе легли да спавамо. Ја сањам неку пријатељицу из села, чија је ћерка удата за мог брата. Звала се Јерина. Била је права баксуз-баба. Пробуди ме наредник Лакетић, баш те вечери је и погинуо. Рекох му ја:
- Наредниче, вечерас ћу бити рањен. Сањао сам бабетину.
Тога дана наши заробили три Бугарина, па их испитују. Од њих чујемо да су стигли неки пукови са Црног Мора. Наши официри наређују да се утврђујемо. Бугари ће да навале. Навучемо сандуке са бомбама, поређамо бомбе по камену и ту се утврдимо. Ја сам био водник првог вода.
То ти је било 29 увече, отприлике око 10 сати. Навалише Бугари у пет стрељачких стројева. Напили се рума, па срљају као будале. Ми брзу паљбу, па бомбе! Неки почеше да попуштају. Ту је био пуковник Димитрије Милић и потпуковник Влада Филиповић. Они нас задржаше.
- Куд ћете, вичу они, зар се бојите Шопова! Заборавили сте да је пред нама Црна Река!
И вратише све. Три пута су Бугари наваљивали те ноћи, и три пута смо их враћали. Трећи пут малаксаше, изгибоше као стока. Све пијано. Пред зору само лелек и кукњава. Свиће а њихови качкети се само црвене. Иза једног камена разбијена група њихових војника; свађају се... Војници хоће да отступају, старешине им не дају. Отисну се њих неколико да се предају.
- Не пуцајте, рекох нашима, ево они се предају.
И од радости се испењем на ров. Видим беле марамице. Њих једно тридесет иду к нама. Испењем се на камен, па вичем:
- Фрли пушката... Дела овамо! ...
У томе ме уочише они иза камена, па - фљис! Удари ме метак испод левог ока и кроз нос. Ево овде, види се. Пљусну ми крв на уста. Кажем војницима: не бојте се. Превијте ме. Ја сам вас триста извукао, можете сад и ви мене. Скочи Светозар Мишић. Затвори ми уста и извуче ме. Предао сам вод поднареднику.
Сунце на истоку. Француска артиљерија поче да сипа. По педесет граната наједанпут. А ја у Соровић, у завојиште. Тамо причају да је пао Битољ. Настало затишје. Месец фебруар, а ја у француској болници. Опет сам се вратио у јединицу.
Сада смо били поново на Црној Реци, на претстражи код села Бача. Једнога дана пита пуковник:
- Дајте ми два најхрабрија војника у чети.
Ја сам те ноћи био у извидници код неке срушене школе. Дошао покојни Краљ Александар и војвода Мишић у ров. Краљ таман разговара са једним наредником. Ја наилазим.
- Наредниче, проговори Престолонаследник, чуо сам да си храбар војник. Јеси ли јунак?
- Височанство, могу да кажем само да нисам кукавица. То ми, вала, нико не сме казати. Прошао сам од Мердара до Скадра, и од Демир Капије до Тиране. У светском рату од Београда довде. Рањен сам на Мердару, код Криволака, у десно раме. Код Београда сам рањен у десну ногу, и сада на Црној Реци, па ето, Височанство, ја мислим да нисам кукавица.
- Можемо ли још да ратујемо, наредниче?
- Можемо, Височанство, до смрти.
- Јеси ли одликован, наредниче?
- Јесам дванаесте сребрном медаљом, 1913 златном, 1914 руским Крстом Светога Ђорђа, а добио сам сад неку похвалницу и указ, али ордена још нема.
- Добићеш сада, рече Краљ и са својих груди скиде ево ову звезду и прикачи је мени.
- Желиш ли што, наредниче?
- Ништа, Височанство, само да се вратимо у слободну домовину.
То је било 14 марта 1917. Почетком априла спремамо се да прославимо Ускрс. Дође наређење да се сва моја ратна документа пошаљу Врховној команди. Неколико дана после тога ето ти генерала Гиоме са нашим командантима. Тражи мене.
- Ево ти, јуначе, француско ратно одликовање. Ово треба вечито да носиш.
Тако сам добио и француски орден "Медај милитер", како ли се већ зове.
После стиже ново наређење да сви наредници који су двапут рањени, морају бити повучени из ровова. Ја нисам хтео.
С пушком сам дошао, с пушком ћу се и вратити у Србију. Али није било како сам ја хтео. Повукли су ме из рова и једно време једнако сам пратио Престолонаследника Александра по фронту. Ни сам не знам како сам упао у дворску чету. После већ знате како је било.
Непријатељи су пред нама бежали као мишеви, а ми усиљеним маршем наступали, само да се што пре вратимо у земљу. У Скопљу сам чуо да ми је отац још жив, али Бугари направили триста чуда у унутрашњости. Месеца октобра добио сам седам дана отсуства. Баш предвече долазим у своје село. Све изгорело, све попаљено и сравњено са земљом. Чељад гладна, боса... Подигли неку колибу па се шћућурили. Отац стар, превалио седамдесету. Кад ме угледа, поче да плаче и прича, прича...
Издржим тако седам дана, па се поново вратим у дворску чету. Сада смо били у Београду. Али ја нисам волео да останем. Тражио сам Прокупац или Крушевац, да би лакше могао помагати братску сирочад. Остало десеторо сирочади, браћа ми изгинула, а деца гола и нејака. Требало је подизати их и хранити. Тако добијем Крушевац. Ту сам као жандармериски водник служио све до 1931, а онда сам пензионисан. Због рана. Нисам могао више да издржим. Често ми се јавља нека светлост пред очима... Све улица игра преда мном кад пролазим, тресу ми се зенице. Нарочито кад се мења време.
Али живим, хвала Богу. Сад су дошли млађи и бољи од нас. Они само из приче знају за наше невоље. Али боље је да то увек остане само далека прича за њих него да и они прођу онај пут који смо ми морали да прођемо.
Благоје Крушић - Витез без гроба и свеће
Седамдесет година се не зна где су кости јунака Благоја Крушића. Носилац највећих ратних одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије, а убијен 1944. године код Ниша као жртва политичког прогона
 |
| Живот Витеза Благоја Мићка Крушића узели су комунистички зликовци. Али сећање на њега и све српске јунаке је остало да живи. На таквим делима ми, којима Србија није ни прва, ни друга, ни резервна, већ једна једина Отаџбина васпитавамо своју децу, а они ће своју. Никада нас нећете ни "променити", ни "преваспитати", ни уништити. Србија је вечна, док су јој деца верна! |
Његове груди красила су и друга највећа ратна одликовања Краљевине Србије и Краљевине Југославије - сребрна и златна медаља за храброст, руски Георгијев крст, две медаље са ликом Обилића и све четири споменице из ратова 1912-1918, међу којима и "Албанска". Убијен је 17. августа 1944. године у селу Горња Топоница код Ниша, као жртва политичког прогона који је вршила тадашња државна власт над политичким неистомишљеницима.
- Мој деда Благоје је под страшном комунистичком тортуром мучен, безмало као и први мученици цркве, тако да му се ни после седамдесет година не зна ни гроба ни мрамора. Каква симболика да неко ко је био део покрета којим је командовао први герилац у Европи ђенерал Дража Михаиловић заврши управо као он - каже за "Новости" протојереј Драган Крушић. - Објавио сам књигу о Благоју, а на тај корак ме навела управо његова мученичка кончина. Благоје је скончао без гроба и без свеће и ко зна у којој јами безданици. Ми његови браственици нећемо имати мира све док његове кости не нађу смирај у његовим родним Бањанима код Никшића.
ГОЛГОТА
ВИТЕЗ Благоје Крушић имао је више на глави и на грудима него они који су га убили на правди Бога и у глави и у грудима. Благо Теби Благоје Крушићу! Смилуј се на твоје убице "које нису знале шта раде" - поручује академик Матија Бећковић, док професор цетињске богословије др Будимир Алексић каже: - Пут српског витеза Благоја Крушића на најбољи начин дочарава голготу и васкрс Србије. Медаље говоре више од свих текстова који су написани о Благоју.
Извори: Аманет, Вечерње новости, Епархија Будимљанско-Никшићка
No comments:
Post a Comment