ШИПТАРСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗАМ И "ПРИРОДНА" АЛБАНИЈА

Сепаратизам
упориште албанског екстремизма

Горан Бецић 

Министарство одбране Републике Србије

една од незаобилазних тема у свету, током протекла два века, био је Балкан, кризно подручје које је одувек било подложно разним утицајима великих сила које су вешто користиле несугласице националних држава и настојале да своје интересе задовоље стављајући се искључиво на једну страну. Изражене територијалне претензије појединих националних заједница на Балкану према суседним државама узроковале су јачање сепаратизама, међу којима је предњачио албански, често изазивајући кризе, али и етничке и националне сукобе на овим просторима. Основни узрок сепаратизама и сукобљавања интереса на Балкану лежи у његовом геостратегијском и геополитичком положају – то никада није био организован, стабилан и јединствен геополитички простор. Албански сепаратизам на Балкану, као и сваки други сепаратизам, захтева пажљиво разматрање спољних и унутрашњих чинилаца који су, крајем прошлог века, довели до оружаних сукоба, а данас изазивају међунационалне мржње и нетрпељивости, као и могуће међунационалне сукобе.

Увод 

Простор Балкана одувек је био најосетљивији део Европе и кризно подручје које се активирало у одређеним историјским околностима, пред све важније одлуке великих сила, везане за будућност овог региона. 

Значајније ангажовање међународног фактора на западном Балкану није ни изблиза решило кризу у овом делу Европе. Напротив, проблеми се продубљују, организовани криминал је ушао у све поре друштва, развија се и јача исламски фундаментализам. Простор Косова и Метохије једини је регион у свету где је у новије доба извршен велики број монструозних злочина, где су уништене на стотине хришћанских светиња, све ради остварења циљева сецесионизма и сепаратизма, при чему скоро ниједан злочинац није кажњен нити процесуиран. 

Сепаратизам албанских екстремиста вековима се испољавао у разним политичким одлукама (лиге, платформе, прогласи и сл.) албанских политичких партија и екстремистичких организација, које су пратили сви облици политичког насиља, пре свега терор и тероризам, чији интензитет је зависио од тренутних политичких околности и односа великих сила према Балкану. 

Најновији пример отворених захтева сепаратизма албанских екстремиста на Балкану јесте скуп подршке „природној Албанији“, у организацији политичке партије „Листа природне Албаније“ (ЛПА) из Албаније, који је одржан у Тирани, 30. октобра 2010. године. 

Том скупу присуствовали су поједини политички представници Албанаца из Прешева и Бујановца,¹ који су подржали идеју ЛПА, засновану на политичкој платформи да се „мирним путем обједине делови територија суседних држава где Албанци чине већинско становништво“ и створи јединствена држава Албанија која би обухватала делове територија Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке. 

Закључак скупа био је да се ЛПА обрати Међународном суду правде у Хагу са захтевом да се ревидирају Берлински конгрес (1878) и Лондонска конференција (1913) „ради исправљања грешке која је нанета Албанцима“ након повлачења Османлија са ових простора. 

Упорност и повремени захтеви албанске политичке елите за независношћу и аутономијама широм Балкана све више потврђују тезу да постоји изразити скептицизам да ће мир у региону бити остварљив на начин који међународна заједница тренутно спроводи на овом простору. На то указују и последњи позитивни покушаји, као што је извештај о трговини људским органима специјалног изасланика Савета Европе Дика Мартија, који недвосмислено говоре да сви злочинци на овом простору, најзад, морају бити кажњени. 

Идеја овога рада је кратак осврт и анализа важнијих одлука – докумената, које су, током последња два века, донеле албанске политичке структуре, са основним циљем да се укаже на њихове стварне – сепаратистичке намере које и данас, ши- ром Балкана, прете миру и безбедности западног Балкана.

Историјске тежње албанских екстремиста – сепаратизам и етнички чиста албанска држава

Историјске чињенице и документа која су настала као резултат сепаратистичких идеја, од 19. века до данас, недвосмислено указују на то да албански сепаратизам има дубоке корене и значајну подршку дела међународне заједнице, што додатно усложњава овај проблем и ствара непресушни извор потенцијалних криза и сукоба.
Велика Источна криза (1875–1878), политичке одлуке донете у том периоду и дипломатска решења учиниле су прекретницу у историји свих балканских народа и држава. Одлукама Берлинског конгреса судбина балканских народа и национално питање нису били ни издалека решени већ су балкански народи, подршком споља, са пуно сукоба непрекидно покушавали да уреде међусобне политичке, економске и верске односе.
Прве идеје о етничком уједињењу код муслимана Албанаца са муслиманима из Босне и тадашњег Новопазарског санџака јављају се у програму Призренске лиге, који је донет 1878. године у Призрену. На тај начин, турска империја је стварала услове за даљи утицај на овом делу Балкана, док су Албанци у томе видели корист са жељом да се у почетку добије аутономија у Отоманском царству, а касније и независна држава. Сличне идеје настају и у програму такозване Пећке лиге из 1899. године, чији је циљ био „одбрана албанске земље од Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке“ а основни „аргумент“ „широка демографска распрострањеност албанског етноса на Балкану“.
У таквим политичким и безбедносним околностима, доминација и отпор балканских држава Србије, Црне Горе и Грчке приморали су творце утопистичког програма Призренске лиге да привремено одустану од ових радикалних идеја.
Осим тога, ни на Лондонској конференцији, одржаној 2. јануара 1913. године, нису прихваћени захтеви политичких структура тадашње Албаније да у њен састав уђу градови Приштина, Пећ, Митровица, Скопље и Тетово, који су представљали основну „варијанту територијалног програма албанског покрета“. Незадовољни одлукама Лондонске конференције, Албанци су формирали Комитет за одбрану Косова и северног Епира (Грчка) и отпочели широку пропаганду, у Европи и САД, са прогласом „Албанија – Албанцима“, уз стварање мита о угрожености људских права Албанаца широм Балкана.
Идеја албанског сепаратизма и уједињење „албанских територија у једну државу“ Албанију, развија се и проширује и у програмима такозване Друге (1943) и Треће лиге (1946). Од тада албанизација простора КиМ узима маха, расте опседнутост Албанаца одбраном „албанских територија“ и патолошко непријатељство према суседним државама и народима на етничкој и верској основи.
Иако је Космет, после Другог светског рата, доживео економски и социјални преображај уз помоћ југословенске заједнице, а највише грађана Србије, албанским сепаратистима то није било довољно већ су, немирима који су постајали све упорнији, масовнији и бруталнији, и даље истицали захтеве за сецесионизмом и тражили државу.

Ескалација сепаратизма и екстремизма на Косову и Метохији 

Стратегија и циљеви великоалбанских сепаратиста коначно се проширују и потврђују почетком деведесетих година прошлог века, доношењем нових кључних докумената који су ојачали сепаратистичке идеје и отворено истакли концепт „Велике Албаније“.
У току распада бивше СФРЈ, на простору Косова и Метохије настаје паралелна „држава“, која добија своје контуре када су албански сепаратисти, као одговор на одлуку Скупштине Србије о промени Устава из 1974. године, спровели илегални референдум о независности КиМ (28. маја 1992) и формирали паралелне органе власти који су имали све елементе државе: скупштину, владу, полицију, војне органе, универзитет, привредну комору и слично. Такође, илегално су усвојени „Декларација о независности Косова“ (2. јул 1990) и „Устав Републике Косова“ (септембар 1990), такозвани „Качанички устав“.
Доношењем Устава из 1974, тадашње власти су de facto издвојиле покрајине КиМ и Војводину из Републике Србије и створиле могућност условљавања њеног суверенитета као државе. На тај начин подстакле су јачање сепаратистичког покрета на КиМ, масовне сепаратистичке индоктринације младих и свестране и неконтролисане сарадње албанских политичких структура КиМ са Албанијом.
То је охрабрило албанске екстремисте да у реализацији својих циљева примене све облике политичког насиља, а, пре свега, терор над српским и другим неалбанским становништвом. У то време, комунистичко руководство је сваку реч о неравноправности Срба идеолошки квалификовало као српски национализам. „Ту су квалификацију као идеолошку догму изрицали комунисти свих југословенских нација, а српски још и оштрије... “.²
Осим албанских сепаратиста са КиМ, у то време, значајну улогу у јачању сепаратистичког покрета и екстремизма имају и разне политичке странке, организације и удружења грађана која се формирају и делују у иностранству, чији су заједнички именитељ и платформа деловања били хомогенизација албанске националне мањине и развијање сепаратистичких идеја.
Језгро сепаратизма и екстремизма у иностранству чинили су чланови албанске екстремистичке организације Народни покрет Косова (LPK),³ која је своју делатност проширила 12. фебруара 1982. године, у Немачкој, када је наставила да делује под називом Народни покрет за Републику Косово (Levizja popullore për Republikën е Кosovës – LPRK). Тада је дошло до уједињења са још четири илегалне организације: Национални ослободилачки покрет Косова и осталих области насељених Албанцима у Југославији (LNCKVSHJ), Марксиситичко-лењинистичка организација Косова (OMLK), Комунистичка марксистичко-лењинистичка партија Албанаца у Југославији (PKMLSHJ) и Црвени народни фронт (FKB). Те екстремистичке организације имале су седишта у Албанији, Немачкој, Швајцарској, али и потцентре на КиМ и биле су под утицајем и контролом појединих страних обавештајних служби земаља које су их подржавале и усмеравале. Народни покрет за Републику Косово сматра се зачетником идеје сепаратизма и екстремизма на КиМ.
У мају 1992. године у Македонији је одржан састанак лидера албанских група „најразноврснијих оријентација од религијско-политичке (исламске) до монархистичке и комунистичке“.⁴ Након детаљне анализе развоја војно-политичке ситуације на Балкану, учесници састанка су формирали Национални фронт за ослобођење Косова и дошли до закључка да је тадашња ситуација створила екстремно повољне предуслове за удруживање свих територија где живе Албанци у једну државно-територијалну целину „Велику Албанију“. Први корак ка том путу био је брисање границе КиМ, а да би то остварили, одлучили су да створе јединствену „борбену организацију“, која је добила назив Ослободилачка војска Косова (ОВК). Основа сарадње овако различитих политичких снага и моћан фактор уједињења био је искључиво албански сепаратизам.
Због чињенице да су албанске политичке партије тумачиле Устав из 1974. године присвајањем елемената државности на КиМ, због раста терора над Србима и развоја сепаратистичке делатности у иностранству, Скупштина Србије је на заједничкој седници свих већа, одржаној 28. септембра 1990. године, донела Одлуку о проглашењу Устава СР Србије, којим је уређено да је територија Републике Србије јединствена и недељива (члан 4) и да у Републици Србији постоје САП Војводина и САП Косово и Метохија као облици територијалне аутономије (чл. 6). На овај начин промењен је Устав из 1974. године и враћен суверенитет Републике Србије.
Променом Устава албански сепаратизам није био поражен, већ измештен из легалних државних у илегалне – „паралелне“ институције. Односи су се погоршавали. Албанци су бојкотовали државу Србију и њене институције, масовно напуштајући радна места и школе, пропагирајући угроженост албанске националне мањине у Србији и организујући масовна окупљања и демонстрације⁵. Осим тога, спровели су усклађене политичке, верске, пропагандне, финансијске, образовне, обавештајно-безбедносне, криминалне, али и терористичке активности.
Стратегија албанског сепаратизма, до распада СФРЈ, развијала се у два правца: први, игнорисање државних институција Републике Србије и искључивање из легалног политичког, друштвеног и економског живота и, други, интернационализација „косовског проблема“ (лобирање; јака психолошко-пропагандна делатност; сарадња са великим силама, и др.) применом свих облика политичког насиља које је представљано као „борба за људска права“.
Почетак распада бивше СФРЈ био је сигнал за албанске сепаратисте да почну да спроводе план који су дуго припремали, а који је укључивао политичко насиље, како према Србима, тако и према Албанцима који нису подржавали њихове идеје. Значајну подршку у томе имали су из иностранства, а пре свега од Републике Албаније.

---

¹ Рагми Мустафа, председник Демократске партије Албанаца и председник општине Прешево, Орхан Реџепи, председник Националног покрета Албанаца, и Јонуз Муслију, председник Партије демократског прогреса и председник општине Бујановац
² С. Ћосић, Косово, Компанија Новости АД, 2004, стр. 7.
³ М. Лопушина, ОВК против Југославије, Легенда, Чачак 1999, стр. 343.
⁴ Директор Џангир Араса, саветник МО Велике Британије, Центар за изучавање тероризма и асиме- тричних претњи, интернет сајт центра www.Wоrldwаrfour.org.
⁵ Дванаестог јуна 1991. године у Приштини избијају масовне демонстрације, на којима је учествовало више од 100.000 Албанаца, које су имале исти циљ као и претходне – „Косово Република“ и „Велика Албанија“.

Извор:
[Бецић, Г. (2012). Сепаратизам - упориште албанског екстремизма. Војно дело. Безбедност. 149-156]

Рад ће да буде објављен у два наставка, због свог обима. 
Сутра: Територијалне претензије и утицај Републике Албаније на јачање сепаратизма