КОШАРЕ - СРПСКИ ТЕРМОПИЛИ 17 ГОДИНА КАСНИЈЕ

Шиптари се плаше духова

српских војника палих на Кошарама

Нико није знао да се десио покушај копненог напада НАТО-а на нашу територију, док они који су томе били сведоци нису почели да говоре о томе. Нас су све време уверавали да тог покушаја није било...

Битка за Кошаре је највећа битка у новијој српској историји. Тих неколико километра уз српско-албанску границу подно Проклетија за Васкрс 1999. године постали су српски Термопил* у којима је 110 голобрадих српских војника без довољно муниције било суочено са нападима неколико хиљада албанских ОВК терориста, подржаних авијацијом НАТО-а и албанском војском.

Ненад Милкић аутор је књиге „Зов Карауле“ која је посвећена управо српским борцима који су бранили и одбранили караулу Кошаре, крајем деведесетих година на Косову и Метохији, и спречили копнену офанзиву НАТО-а на Србију.

„Разговарао сам са око сто војника који су тада бранили Кошаре. Све њихове приче су исте — остављени на милост и немилост непријатељу, без муниције, лоше опремљени, до краја су бранили своју земљу и било им је жао, а то је оно што ми је и најупечатљивије у њиховим причама, када су морали да напусте Кошаре“, каже Милкић.

Званичних података нема колико је заиста српских војника погинуло у том периоду. Оно што се зна је да је осам војника нестало и до данас се не зна шта је са њима било.

„Мој први разговор са борцем са Кошара био је невероватан. О тој битки се никада није причало толико у јавности. Нико није знао да се десио покушај копненог напада НАТО-а на нашу територију, док они који су томе били сведоци нису почели да говоре о томе. Нас су све време уверавали да тог покушаја није било… А када вам човек који је био на Кошарама говори да је био лице у лице са њима, са војницима Албаније… У први мах нисам ни поверовао у његове речи, али како сам разговарао са другим преживелим војницима, из других јединица, и како су сви говорили готово исту причу схватио сам да је она реална. Мада, непојмљиво ми је да нико од званичника никад није испричао шта се заиста десило на Кошарама“, каже Милкић за Спутњик.

Да је НАТО „прошао“ Кошаре копном „пала“ би цела Метохија и ко зна каква би био исход бомбардовања Савезне Републике Југославије. 

Кошаре - српски Термопили. Желе да заборавимо, али су
се мало у томе за..бали! Децу ћемо да учимо, а они своју!
Никада нећете да будете заборављени! Слава вам и хвала.

 „Оно што је битно јесте да је 1999. године на Велики петак, када је био најжешћи напад, Кошаре бранило свега 110 војника и подофицира. Они су одбранили око осам километра границе, а у прва три дана нису могли да добију никакву помоћ — и зато је та битка била веома важна не само за њих који су били тамо, већ и за Србију“, додаје он.

Милкић се сећа да је његов први разговор био са мајком Владимира Радојичића, једног од најмлађих војника који је погинуо на Кошарама у септембру 1998. године, много пре почетка НАТО бомбардовања, кад су нас такође уверавали да нема копненог напада НАТО-а, а у том дану је погинуло пет војника.

„Кошаре су пре почетка бомбардовања биле актуелне, јер су туда пролазили шверцери и трговци оружјем и дрогом, а окршаји су били чести…Али када је почело НАТО бомбардовање, почели су организовани напади — цела граница је била притискана, али је шпиц напада, главни удар, био на караули. Од Великог петка до Ускрса 1999. године, та три дана, трајала је главна битка на Кошарама“, објашњава он.

Кошаре су за нашу војску биле стратешка тачка и главна одбрана напада на Ђаковицу, а данас су, како каже Милкић, оне симбол нашег народа.

„Оно што је лоше јесте то што су за Албанце Кошаре исто што и за нас — највећа победа у рату. Нажалост, морам да кажем да су Албанци од Кошара направили свој мит. Они су се заклели да тамо више никада српска нога неће крочити. И за ево скоро 20 година од тада то је, за сада, успео да уради само новинар Михаило Меденица. Кошаре су у моменту кад је рат вођен биле само једна од стратешки важних тачака на граници, да би после рата постале једини симбол и одбране и напада“, прича наш саговорник.

Жал за палим друговима јавио се тек касније када је све прошло, али разочарење је главно осећање које код ратника са Кошара преовладава, јер они који су преживели поражени су у миру, а не у рату. Потписан је Кумановски споразум, а они нису мислили о томе да се враћају кући, већ ко ће их заменити.

„Дакле, они нису мислили о себи, већ о томе шта ће бити са линијом коју су бранили. Велика већина оних коју су напустили војску после тога, благо речено, и нема неке животе. Немају ни војне пензије ни ордење. Раде најтеже послове. Неки данас стају иза Кошара само да би опрали своје име. У рецензији књиге писац Саша Симоновић је рекао да је ’Зов карауле‘ огледало свих нас и то је нешто са чиме се слажем“, каже Милкић.

Оно што је током борби одржало српске војнике на Кошарама јесте сазнање да су они били прва и последња линија одбране и да су иза њих биле српске породице.

„Иван Васојевић Јагуар, који је касније погинуо, успео је да са 12 војника одбије напад хиљаду ОВК терориста. Када сам момке из његове групе питао о чему су тада мислили, рекли су ми да нису ни размишљали — јер ако нас прегазе иду до краја. И та луда срећа или храброст их је и спасила. У њима ипак нема горчине. И они су поносни на себе што су били браниоци Кошара“, прича Милкић.

Они који су били на Кошарама желели би поново тамо да оду. Међутим, у близини постоји село Батуса где Албанци и данас држе теренске страже, а то подручје је и даље под минама. Албанци имају спомен обележје испод карауле на удаљености од око два километра.

„Ни сами Албанци не иду код зграде карауле, јер међу њима круже приче да су тамо виђали духове погинулих српских војника, тако да је тај објекат и дан данас напуштен. Ако морам да издвајам, нека то буду они који су погинули на Кошарама“, додаје Милкић.

Караула Кошаре данас -

све је исто као пре 17 година

Александар Јабалановић, који је на Видовдан после 17 година отишао на Кошаре, најавио је да ће тамо бити подигнуто спомен-обележје палим српским борцима. Кошаре су, каже он, срамота Европе која је бомбардовала српску војску која се бранила од терориста, истих оних који данас убијају по Европи.

© Фото: Александар Јаблановић

Вест да на српско-албанској граници на Косову и Метохији на караули Кошаре један Србин на Видовдан полаже венац и пали свеће српским борцима палим на овом месту 98/99. године као гром из ведра неба погодила је албанске политичаре, док су приштински медији пожурили да овај чин окарактеришу као „провокацију“.

© Фото: Александар Јаблановић

Александра Јаблановића, који је положио венац на Кошарама, одмах су назвали „провокатором“. Он за Спутњик каже да је његова намера била да полагањем венца на караули Кошаре на Видовдан ода почаст погинулим борцима који су 82 дана бранили и одбранили караулу, подсећајући да су српски војници на овом положају били изложени најжешћим нападима током рата на Космету 1998. године и НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.

Наш саговорник, који је иначе државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије, каже да је тамо отишао самоиницијативно. На Кошарама, где је за Србе иначе приступ готово па немогућ, Јаблановић је остао тачно 82 минута, управо онолико колико дана је и трајала одбрана Кошара.

© Фото: Александар Јаблановић

„То је био најосетљивији део српске одбране, а са српским војницима караулу су бранили и руски козаци. Венац који сам положио је намењен и Србима и војницима из интернационалне бригаде који су ту оставили своје животе. То што Албанци моју посету Кошарама сматрају провокацијом говори о њиховој незрелости. Караула Кошаре не служи да би се провоцирали Албанци него да би се освежила сећања на херојски чин српске војске, младића од 18-19 година који су бранили Републику Србију и који су за њу дали своје животе. Они су ту земљу тамо заштитили, јер да није било њих тамо, данас не би на Косову и Метохији било ни српског народа“, уверен је Јабалановић.

Саговорник Спутњика открио је да ће 17 година после битке на Кошарама бити покренута иницијатива да се на том месту подигне спомен-обележје за пале српске борце.

„Наш следећи корак биће да тамо саградимо један маузолеј-споменик за све борце који су се борили за Србију, а који су тамо пали. Тај споменик нека буде сведок једне херојске борбе и једног страшног времена страдања најхрабријих синова нашег народа“, истакао је Јаблановић.

До самих Кошара се на Видовдан, каже, пробио као и сви Срби пре њега — решеношћу и храброшћу.

„Паркирао сам се четири километра од саме карауле и тај део пута препешачио кроз шуму. Положио сам венац и запалио свећу нашим херојима који су Кошаре бранили 82 дана“, наводи наш саговорник.

Јабалановић каже да тих 82 минута које је провео на Кошарама на Видовдан не могу да се пореде са оним што су наши војници урадили да одбију нападе ОВК и НАТО-а.

„На Кошарама сам затекао рушевине, део територије који и после 17 година изгледа као да су се борбе завршиле пре четири дана. Оно што сам тамо видео треба да види цела Европа, и то би требало да буде срамота Европе која је бомбардовала српску војску која се бранила од терориста, истих оних који данас убијају бомбама по Европи“, каже Јаблановић.

© Фото: Александар Јаблановић

Саговорник Спутњика додаје да га је посета Кошарама лично заувек променила и да једино што је могао да каже јесте — хвала свима српским војницима и свима онима који су се борили на страни Србије и „показали зубе“ непријатељу.

„Албанци су рекли да на Кошаре неће више крочити српска нога, ево крочила је! Слагали су, као што лажу да је Косово независно“, емотивно је своју посету Караули Кошаре доживео Јаблановић.

Албанци су, иначе, недалеко од карауле Кошаре већ одавно подигли спомен-обележје припадницима ОВК који су учествовали у овој тешкој бици.

Извор: Спутњик Србија| Аутор: Бранкица Ристић| Оригинално постављено: 30.06 и 3.07. 2016.