Сепаратизам
упориште албанског екстремизма
упориште албанског екстремизма
Горан Бецић
Министарство одбране Републике Србије
една од незаобилазних тема у свету, током протекла два века, био је Балкан, кризно подручје које је одувек било подложно разним утицајима великих сила које су вешто користиле несугласице националних држава и настојале да своје интересе задовоље стављајући се искључиво на једну страну. Изражене територијалне претензије појединих националних заједница на Балкану према суседним државама узроковале су јачање сепаратизама, међу којима је предњачио албански, често изазивајући кризе, али и етничке и националне сукобе на овим просторима. Основни узрок сепаратизама и сукобљавања интереса на Балкану лежи у његовом геостратегијском и геополитичком положају – то никада није био организован, стабилан и јединствен геополитички простор. Албански сепаратизам на Балкану, као и сваки други сепаратизам, захтева пажљиво разматрање спољних и унутрашњих чинилаца који су, крајем прошлог века, довели до оружаних сукоба, а данас изазивају међунационалне мржње и нетрпељивости, као и могуће међунационалне сукобе.
Територијалне претензије и утицај
Републике Албаније на јачање сепаратизма
Почетком деведесетих година прошлог века, утицај Албаније на збивања на простору КиМ био је на завидном нивоу и свестрано је коришћен у новонасталим светским околностима. Након рушења „берлинског зида“, политичке структуре Албаније су економске интересе ставиле испред политичких и тако нашле своје место у новој глобализацији. На састанку министара иностраних послова Европске уније, 20. јуна 1991, одлучено је да се обнове дипломатски односи са Албанијом и да јој се додели статус пуноправног члана Конференције за безбедност и сарадњу у Европи (касније Организација за безбедност и сарадњу у Европи – ОЕБС). Такође, у фебруару 1994. године Албанија је потписала Уговор о Партнерству за мир са НАТО. На тај начин, успела је да косметски проблем делимично интернационализује и пребаци у руке ЕУ и НАТО-а.
Све то омогућило је политичким структурама Албаније да наставе и јавно подржавају сецесионистичку идеологију Албанаца са КиМ и неретко, путем медија, апелују код држава ЕУ да признају „Републику Косово“. Тако је, почетком 1993. године, председник Албаније Сали Бериша упутио апел Команди НАТО-а за Европу да интервенише својим трупама на КиМ и тако „спречи српски експанзионизам“. Ради приказивања одлучности и стварних намера везаних за КиМ, Албанија је своју подршку „Републици Косово“ демонстрирала и организовањем маневра „Бусати 95“ (1995) дуж границе Југославија – Албанија, чиме је показала спремност за могућу војну интервенцију према Србији „ако то буде требало“.
Све то омогућило је политичким структурама Албаније да наставе и јавно подржавају сецесионистичку идеологију Албанаца са КиМ и неретко, путем медија, апелују код држава ЕУ да признају „Републику Косово“. Тако је, почетком 1993. године, председник Албаније Сали Бериша упутио апел Команди НАТО-а за Европу да интервенише својим трупама на КиМ и тако „спречи српски експанзионизам“. Ради приказивања одлучности и стварних намера везаних за КиМ, Албанија је своју подршку „Републици Косово“ демонстрирала и организовањем маневра „Бусати 95“ (1995) дуж границе Југославија – Албанија, чиме је показала спремност за могућу војну интервенцију према Србији „ако то буде требало“.
Најновији документи, којима су албански сепаратисти „потврдили концепт уједињења свих албанских територија“ били су „Меморандум“ Форума албанских интелектуалаца Косова од 26. октобра 1996. године и Платформа за решење албанског националног питања Албанске академије наука из Тиране, од 20. октобра 1998. године, који су преведени на енглески језик и послати свим релевантним политичким органима у свету. Једини циљ Албанаца по „Меморандуму“ је њихово уједињење у јединствену самосталну албанску државу. 6
Албанска Академија наука доказивала је 1998. године у Платформи за решење албанског националног питања да је „уједињење свих етничких албанских територија у једну националну државу оправдана тежња свих Албанаца“. У Платформи се полази од „чињенице“ да су Албанци у региону практично подељени у пет држава и да је потребно њихово уједињење. У њој се прецизно дефинишу великоалбанска стратегија, правци даљег деловања, циљеви и развој догађаја у региону. 7
О питању Косова у Платформи се истичу данас познати ставови и образложење заговорника независности Косова да је Србија, третирајући КиМ као српску земљу, казнила саму себе и створила „гангрену која је уништава изнутра“, да ће у случају раста демографског потенцијала досадашњим темпом „веома брзо доћи време када ће српско руководство имати испред себе не два милиона већ ’двоструко и троструко’ већи број Албанаца и да је раздор српске политичке класе и албанске популације толико продубљен да је њихова коегзистенција у будућности скоро немогућа“.8
И, на крају, предлог Платформе о питању КиМ као једино могуће решење „које ће осигурати мир, богатство и напредак оба народа“ била је брза интервенција међународног фактора, која би „приморала Београд да призна Републику Косово одвојену од Србије“. Ако се узме у обзир тренутна политичка ситуација на КиМ, кључ реализације ове стратегије је самостална држава – република Косово, чиме би се добило језгро које би касније неприметно привукло остале „албанске аутономије и федерације“ матици Албанији.
Веома је важно указати на то да се у Платформи врло вешто води рачуна о тренутним друштвено-политичким околностима у региону. Захтеви који се постављају пред сваку од држава у којој живи албанска мањина у великој мери зависе од њеног међународног положаја, односно степена укључености у евроатлантске интеграције. Сасвим очекивано, албански захтеви су највећи када је у питању Србија (признавање Републике Косово и питање југа централне Србије), а најмањи у случају Грчке (право да Албанци у државним школама уче на матерњем језику), која је чланица ЕУ и НАТО-а.
Албанска Академија наука касније је наводно јавно одбацила Платформу као говор прошлости. Међутим, документ је ипак изазвао реакцију у суседним земљама и створио велике сумње које и данас постоје. Наиме, македонска Академија наука и уметности оштро је осудила наведени документ и изјавила да су сукоби у западној Македонији током 2001. године били последица спровођења Платформе.
И, наравно, ако анализирамо догађаје и јавне реакције албанских сепаратиста и екстремиста у целом региону, посебно у периоду од 1999. до данас, може се недвосмислено закључити да њихови поступци указују на практичну реализацију Платформе.
Политичко насиље у функцији сепаратизма
Крајем прошлог века сепаратизам прелази у фазу радикализације „албанског питања“ и албански сепаратисти, подржани из иностранства, предузимају низ политичких мера препуних насиља и агресије.
Отворено изражавање политичког циља – свеалбанског уједињења – кулминирало је формирањем средства за реализацију тог пројекта – албанске терористичке организације Ослободилачке војске Косова (ОВК), чиме је отпочело прво озбиљније организовање и тежња албанских екстремиста за стварање „оружаних снага“.
О идеологији, сепаратистичким идејама и намерама припадника ОВК довољно говори податак да је у јулу 1998. године портпарол ОВК Јакуп Краснићи јавно изјавио да је циљ ОВК уједињење свих земаља где живе Албанци, 9 што је демантовало све њихове раније тврдње да воде борбу за основна људска права која су им угрожена у Републици Србији. Осим тога, у Политичкој декларацији Ослободилачке војске Косова бр. 22, током прославе новогодишњих празника, чланови штаба ОВК су на албанској телевизији TVSh (Тирана), 31. децембра 1998, изјавили да ће 1998. и 1999. година бити „године уједињења Албанаца и слободе и независности Косова“.
„Војна стратегија“ у сврху сепаратизма албанских екстремиста и стварне намере о Великој Албанији долазе до изражаја након потписивања „Кумановског споразума“, формирањем и деловањем великог броја разних албанских терористичких група и побуњеничких састава Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), на југу централне Србије, Ослободилачке националне армије у западном делу Македоније и касније Албанске националне Армије у региону западног Балкана. Формирање АНА требало је да представља „последњу стратегијску иницијативу албанских сепаратиста као одлучујућу фазу развоја албанске војске која ће политичким насиљем реализовати идеју о коначном повезивању свих територија на којима већински живе Албанци“.10
Оружано насиље албанских сепаратиста у региону и постојање АНА и њених претходница (ОВБПМ, ОНА и ОВК) не би се могло толерисати да иза њих не стоје поједине велике силе и Република Албанија, целокупна албанска дијаспора и веома јак лоби у многим, нажалост и најјачим западним земљама. Тренутно, Албанска национална армија (АНА) покушава да обједини и координира деловање тих организација на простору који већински заузима албански етнос на Балкану.
Закључак Отворено изражавање политичког циља – свеалбанског уједињења – кулминирало је формирањем средства за реализацију тог пројекта – албанске терористичке организације Ослободилачке војске Косова (ОВК), чиме је отпочело прво озбиљније организовање и тежња албанских екстремиста за стварање „оружаних снага“.
О идеологији, сепаратистичким идејама и намерама припадника ОВК довољно говори податак да је у јулу 1998. године портпарол ОВК Јакуп Краснићи јавно изјавио да је циљ ОВК уједињење свих земаља где живе Албанци, 9 што је демантовало све њихове раније тврдње да воде борбу за основна људска права која су им угрожена у Републици Србији. Осим тога, у Политичкој декларацији Ослободилачке војске Косова бр. 22, током прославе новогодишњих празника, чланови штаба ОВК су на албанској телевизији TVSh (Тирана), 31. децембра 1998, изјавили да ће 1998. и 1999. година бити „године уједињења Албанаца и слободе и независности Косова“.
„Војна стратегија“ у сврху сепаратизма албанских екстремиста и стварне намере о Великој Албанији долазе до изражаја након потписивања „Кумановског споразума“, формирањем и деловањем великог броја разних албанских терористичких група и побуњеничких састава Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПМБ), на југу централне Србије, Ослободилачке националне армије у западном делу Македоније и касније Албанске националне Армије у региону западног Балкана. Формирање АНА требало је да представља „последњу стратегијску иницијативу албанских сепаратиста као одлучујућу фазу развоја албанске војске која ће политичким насиљем реализовати идеју о коначном повезивању свих територија на којима већински живе Албанци“.10
Оружано насиље албанских сепаратиста у региону и постојање АНА и њених претходница (ОВБПМ, ОНА и ОВК) не би се могло толерисати да иза њих не стоје поједине велике силе и Република Албанија, целокупна албанска дијаспора и веома јак лоби у многим, нажалост и најјачим западним земљама. Тренутно, Албанска национална армија (АНА) покушава да обједини и координира деловање тих организација на простору који већински заузима албански етнос на Балкану.
Сепаратизам албанских екстремиста је изузетно комплексна тема, посебно у новонасталим околностима, када је велики број земаља Европске уније, чини се помало брзоплето, признао једнострану независност Косова и Метохије.
Тумачења и ставови о томе да ли је на простору Косова и Метохије вековима уназад постојала тежња Албанаца за сепаратизмом и уједињењем са Републиком Албанијом и да ли су Срби кршили људска права и спроводили терор над Албанцима могу бити различита. Међутим, аргументи садржани у изнетим одлукама и документима албанске политичке елите недвосмислено указују на њихову стварну намеру – сепаратизам и сецесионизам.
Основни политички пројекат албанских сепаратиста на Балкану било је бојкотовање држава чији су грађани и непрекидна манипулација међународне заједнице наводном угроженошћу људских права. Такав пројекат се деценијама несметано развијао у свести албанског становништва широм Балкана, што се сада тешко може зауставити без сложене и свеобухватне политичке борбе наших власти у сарадњи са водећим међународним факторима у свету.
Осим тога, дрске и безобзирне акције албанских екстремиста, које су укључивале геноцидно насиље и тероризам према неалбанцима у региону, од 18. века до данас, показале су да у великоалбанском националном програму нема места ни за један други народ осим албанског.
Прокламовани циљеви појединих сепаратистичких организација у свету нису увек за осуду и, као такви, нису ни осуђени од целокупне светске јавности, што је неспорно. Међутим, методи и облици политичког насиља, а пре свега терор и тероризам, које оне користе у реализацији својих циљева, недопустиви су.
Деловање албанских сепаратиста широм Балкана показује да је пројекат „независно Косово“ само прелазна фаза идеје „сви Албанци у једној држави“, што доводи у питање постојеће међународно признате границе и угрожава безбедност Републике Србије и целе југоисточне Европе.
Литература
1. Богдановић, Д.: Књига о Косову, Војноиздавачки завод, Народна књига, Бео- град 1999.
2. Димитријевић, В.: Тероризам, Радничка штампа, Београд, 1982.
3. Димитријевић, В.: Страховлада, Рад, Београд, 1985.
4. Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989.
5. Симеуновић, Д.: Нововековне политичке идеје у Срба, ИПС и Историјски архив Београда, Београд, 2000.
6. Симеуновић, Д.: Савремени тероризам, Београд, 1992.
7. Перазић, Г.: Рамбује или рат, НИЦ „Војска“, Београд, 2001.
8. Степић, М.: Косово и Метохија – политичке, географске и геополитичке перспективе, Знамен, Београд, 1999.
9. Илић, Ј.: Балкански геополитички чвор и српски етнички простор, Геополитичка стварност Срба, Зборник радова, Институт за геополитичке студије, Бео- град, 1997.
10. Пејин, Ј.: Страдање Срба у Метохији 1941–1944, Архивски преглед, Београд, 1944.
11. Живанчевић, П.: Емигранти, Насељавање Косова и Метохије из Албаније, Београд, 1989.
12. Терзић, С.: Косово, Serbian issue and the Greater Albania project, Extrеmism, Београд, 2000.
13. Мијатовић, З.: Опело за државну тајну, ИТП „Pharos“, Београд, 2004.
14. Мијалковски, М.: Злочини и заблуде албанских сепаратиста, НИЦ „Војска“, Београд, 1999.
15. Миодраг, М.: Балкански џокер Албанија и Албанци, ЈП Културни центар, Бар, 1995.
16. Марјановић, Ј.: Јужна Србија – од краја XXVIII века до ослобођења, Геца Кон А. Д. Београд, 1938, репринт, Тanesi, Београд, 1990.
17. Салиху, К.: Аутономна покрајина као облик решавања националног питања у Југославији, Друштвено политички систем социјалистичког самоуправљања, Београд, 1977.
18. Рајовић, Р.: Аутономија Косова, Економика, Београд, 1985.
19. Велика Албанија, замисли и могуће последице, Графолик, Београд, 1998.
20. Зборник радова са округлог стола Геополитичка судбина Косова и Метохије, Косово и Метохија изазови и одговори, у Београду, 24–25. јуна 1997.
21. Ћосић, Д.: Косово, Мрљеш, Београд, 2004.
22. Стијовић, З.: Космет – моје сведочење, „Јаворје“, Младеновац, 2007.
23. Симић, П.: Распето Косово, документа о Косову и Метохији, Новости АД, Народна књига, Алфа, Београд, 2006.
24. Грујић, Р.: Косово и Метохија – средиште дестабилизације Србије, у зборнику радова: Косово и Метохија – изазови и одговори, „Институт за геополитичке студије“, Београд, 1997.
25. Борозан, Ђ.: Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Војноисторијски институт, Београд, 1995.
6 Опширније вид.: М. Дрецун, „Унија албанских држава до 2010”, Глас јавности, 1. март 2006.
7 Опширније вид.: З. Стијовић, Космет моје сведочење, „Јаворје“, Младеновац, Београд, 2007, стр. 133–165.
8 Академија наука Албаније, Платформа за решење албанског националног питања, Тирана, 1998.
9 „Der Spiegel“, бр. 28, 1998, стр. 122–123
10 У свим својим прогласима АНА је истицала овај циљ.
Извор:
[Бецић, Г. (2012). Сепаратизам - упориште албанског екстремизма. Војно дело. Безбедност. 149-156]
Тумачења и ставови о томе да ли је на простору Косова и Метохије вековима уназад постојала тежња Албанаца за сепаратизмом и уједињењем са Републиком Албанијом и да ли су Срби кршили људска права и спроводили терор над Албанцима могу бити различита. Међутим, аргументи садржани у изнетим одлукама и документима албанске политичке елите недвосмислено указују на њихову стварну намеру – сепаратизам и сецесионизам.
Основни политички пројекат албанских сепаратиста на Балкану било је бојкотовање држава чији су грађани и непрекидна манипулација међународне заједнице наводном угроженошћу људских права. Такав пројекат се деценијама несметано развијао у свести албанског становништва широм Балкана, што се сада тешко може зауставити без сложене и свеобухватне политичке борбе наших власти у сарадњи са водећим међународним факторима у свету.
Осим тога, дрске и безобзирне акције албанских екстремиста, које су укључивале геноцидно насиље и тероризам према неалбанцима у региону, од 18. века до данас, показале су да у великоалбанском националном програму нема места ни за један други народ осим албанског.
Прокламовани циљеви појединих сепаратистичких организација у свету нису увек за осуду и, као такви, нису ни осуђени од целокупне светске јавности, што је неспорно. Међутим, методи и облици политичког насиља, а пре свега терор и тероризам, које оне користе у реализацији својих циљева, недопустиви су.
Деловање албанских сепаратиста широм Балкана показује да је пројекат „независно Косово“ само прелазна фаза идеје „сви Албанци у једној држави“, што доводи у питање постојеће међународно признате границе и угрожава безбедност Републике Србије и целе југоисточне Европе.
Литература
1. Богдановић, Д.: Књига о Косову, Војноиздавачки завод, Народна књига, Бео- град 1999.
2. Димитријевић, В.: Тероризам, Радничка штампа, Београд, 1982.
3. Димитријевић, В.: Страховлада, Рад, Београд, 1985.
4. Симеуновић, Д.: Политичко насиље, Радничка штампа, Београд, 1989.
5. Симеуновић, Д.: Нововековне политичке идеје у Срба, ИПС и Историјски архив Београда, Београд, 2000.
6. Симеуновић, Д.: Савремени тероризам, Београд, 1992.
7. Перазић, Г.: Рамбује или рат, НИЦ „Војска“, Београд, 2001.
8. Степић, М.: Косово и Метохија – политичке, географске и геополитичке перспективе, Знамен, Београд, 1999.
9. Илић, Ј.: Балкански геополитички чвор и српски етнички простор, Геополитичка стварност Срба, Зборник радова, Институт за геополитичке студије, Бео- град, 1997.
10. Пејин, Ј.: Страдање Срба у Метохији 1941–1944, Архивски преглед, Београд, 1944.
11. Живанчевић, П.: Емигранти, Насељавање Косова и Метохије из Албаније, Београд, 1989.
12. Терзић, С.: Косово, Serbian issue and the Greater Albania project, Extrеmism, Београд, 2000.
13. Мијатовић, З.: Опело за државну тајну, ИТП „Pharos“, Београд, 2004.
14. Мијалковски, М.: Злочини и заблуде албанских сепаратиста, НИЦ „Војска“, Београд, 1999.
15. Миодраг, М.: Балкански џокер Албанија и Албанци, ЈП Културни центар, Бар, 1995.
16. Марјановић, Ј.: Јужна Србија – од краја XXVIII века до ослобођења, Геца Кон А. Д. Београд, 1938, репринт, Тanesi, Београд, 1990.
17. Салиху, К.: Аутономна покрајина као облик решавања националног питања у Југославији, Друштвено политички систем социјалистичког самоуправљања, Београд, 1977.
18. Рајовић, Р.: Аутономија Косова, Економика, Београд, 1985.
19. Велика Албанија, замисли и могуће последице, Графолик, Београд, 1998.
20. Зборник радова са округлог стола Геополитичка судбина Косова и Метохије, Косово и Метохија изазови и одговори, у Београду, 24–25. јуна 1997.
21. Ћосић, Д.: Косово, Мрљеш, Београд, 2004.
22. Стијовић, З.: Космет – моје сведочење, „Јаворје“, Младеновац, 2007.
23. Симић, П.: Распето Косово, документа о Косову и Метохији, Новости АД, Народна књига, Алфа, Београд, 2006.
24. Грујић, Р.: Косово и Метохија – средиште дестабилизације Србије, у зборнику радова: Косово и Метохија – изазови и одговори, „Институт за геополитичке студије“, Београд, 1997.
25. Борозан, Ђ.: Велика Албанија – порекло, идеје, пракса, Војноисторијски институт, Београд, 1995.
6 Опширније вид.: М. Дрецун, „Унија албанских држава до 2010”, Глас јавности, 1. март 2006.
7 Опширније вид.: З. Стијовић, Космет моје сведочење, „Јаворје“, Младеновац, Београд, 2007, стр. 133–165.
8 Академија наука Албаније, Платформа за решење албанског националног питања, Тирана, 1998.
9 „Der Spiegel“, бр. 28, 1998, стр. 122–123
10 У свим својим прогласима АНА је истицала овај циљ.
Извор:
[Бецић, Г. (2012). Сепаратизам - упориште албанског екстремизма. Војно дело. Безбедност. 149-156]
No comments:
Post a Comment