ДВЕ ПРИЧЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Зашто је мртав Србин само мртав,

а мртав Бошњак — жртва?

Свако има право на своју истину, али не и на поделу да ли је неко жртва или не и колика. Докле год Сарајево велича своје мртве а негира убијене Србе, рат у Босни неће бити завршен. Антисрпски перформанси у Сарајеву и Зеници томе неће допринети.

Зашто је на Балкану немогуће доћи од помирења? Одговор треба тражити у чињеници да све жртве ратова деведесетих очигледно нису — жртве. Убијени Србин није исто што и убијени Бошњак, и то су јасно демонстрирали припадници такозване Антидејтонске групе, постављајући усред Сарајева инсталацију у облику Републике Српске, „попуњену“ костима, одећом, обућом, као доказ да је Република Српска настала — на геноциду. Гротеска, које се стиде сви нормални људи и са ове и са оне стране Дрине, постављена је на дан када је убијено 3.600 српских цивила у Сребреници, а чија смрт очито није битна ни званичном Сарајеву, али ни међународној заједници у Босни и Херцеговини. Бошњачке жртве и њихове смрти, међутим, оплакују се по 21. пут у Сребреници. Без присуства српских званичника, јер су проглашени непожељним будући да „не признају“ геноцид.

Дакле, какву поруку из Сребренице и Сарајева добијају Срби? Какву Република Српска?
Политиколог из Бањалуке Гостимир Поповић за Спутњик на ствари гледа из мало ширег угла, па каже да је, ако се посматрају догађаји из јула у овом делу Европе, значајно напоменути какви се све планови кују и реализују у Сарајеву са циљем стварања унитарног исламског система — односно једног делића Отоманске империје.

„Онај ко жели да држи главу у песку, он ће бити изненађен. Oстали неће. Сарајево по упутствима Анкаре ради на томе да добије што више територије у Европи за неки будући исламски систем. У томе им је једна од највећих сметњи Република Српска, односно српски народ, и покушавајући да се њих реше они иду у неколико смерова: сатанизују Србе, износе неистине и траже подобне Србе за манипулацију“, истиче наш саговорник.

Поповић каже да је на делу реализација врло опасног пројекта и ако се већ зна шта им је циљ, онда се против тога мора борити. Он напомиње да се Сарајево сада нашло у „малом проблему“ јер су се односи Русије и Турске променили набоље, па је пројекат „стварања унитарне исламске инсталације“ тренутно на чекању.

„Председник Турске је окренуо други лист према Русији, а од ње је добио значајан сигнал да се не меша у Србију и РС, и он засад то и чини. Али оног тренутка кад Турска ојача, све ће се вратити на стару причу“, упозорава наш саговорник.

Сарајево је, подсећа он, једaн од значајних следбеника такве политике. 

На постављање инсталације у Сарајеву реаговао је лидер РС Милорад Додик. Он је рекао како инсталација није само увредљива и срамна него је још један у низу доказа да је БиХ апсолутно неодржива земља. 

На питање да ли овакво понашање Бошњака према Србима може да оправда и погура отворање старе приче о самоопредељењу РС, Поповић каже да је основна политичка теорија да народ има право на самоопредељење до отцепљења и то је, истиче он, непобитно.

„У том смислу Срби у РС и сама РС као систем имају право на свој референдум, а потврда тога се управо догодила у Великој Британији. Али на овај начин како се Сарајево понаша, они имају жељу не да ’отерају‘ Републику Српску већ да отерају Србе, а да задрже РС као свој јаничарски вилајет или као неко своје добро. Али РС има снажан аргумент на ово у својим међународним активностима да на неки начин актуализује управо своју самосталност, и први корак треба да буде повратак Босне на десет заједничких институција, што је врло тешко у овом моменту. Али РС и њени грађани, као и сви други народи на овој планети, имају право на сопствено изјашњавање“, закључује Поповић.

Да антисрпскa инсталација коју су поставили Бошњаци не би била погрешно схваћена, одштампан је и натпис „Добро дошли у Републику Српску“. Ратна застава муслиманске војске, иста она која се некажњено вијорила и током прошлогодишње комеморације у Поточарима, када је умало убијен српски премијер Александар Вучић, вијори се и данас у Сарајеву изнад овог приказа РС виђене очима Бошњака.

Иначе, ово није све. У Зеници је на на Тргу Алије Изетбеговића организован на спомен-обележју Камени спавач перформанс тортуре коју су доживеле сребреничке жртве, где је приказано одвођење мушкараца од чланова породица и њихово убијање, и изнемогле старце који се одупиру „припадницима српске војске“.

Врхунац перформанса на Тргу Алије Изетбеговића у Зеници био је врисак „Мајко!“, док су дечака „Срби“ одводили из мајчиних руку. [Извор: Спутњик| Аутор: Бранкица Ристић]

У духу претходног текста на "перформансу" на тргу Алије Изетбеговића у Зен'ци није приказан и овај део - КАКО ЈЕ КРВНИК ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ МУЧИО СРБЕ: „Прво му је ножем извадио очи, а онда га заклао“

Од ових би српске мајке прокукале, као она у "перформансу", да су их оставили у животу. У српским селима кроз која су они прошли није остао нико жив да закука. Али ти мртви су "само" Срби, они нису - ЖРТВЕ!

Сребреница - забрањена истина.

Витешко понашање Младићевих војника према муслиманкама

По међународном праву, геноцид је кад неко по унапред смишљеном плану уништи одређену етничку групу, затре јој ген.

Да су Младић, Караџић, српски војни команданти и политичари у јулу 1995. године хтели да униште муслимане у Сребреници они би прво уништили њихов животно највиталнији и репродуктивни део – жене и децу. 

Они не само да их нису уништили, већ су Младићеви војници све муслиманке, њихову децу и мушкарце који нису били војници организовано, аутобусима и камионима, превезли до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана.

Није забележен ни један случај силовања, што је, с обзиром на околности – хаос који је у то време владао у Подрињу, број српских војника и „непријатељских“ жена на тако малом простору и атмосферу крви, злочина и освете - невероватан податак.

Никада се у новијој историји ратовања није догодило да је у руке једне војске пало толико жена непријатељске стране, а да се нису догодила масовна силовања.

Витешко понашање Младићевих војника према муслиманкама има посебну тежину ако се имају у виду масовна силовања и убиства Српкиња од стране муслимана пре јулских догађаја у Сребреници. Не само у Подрињу, него на читавој територији БиХ која се налазила под контролом војске Алије Изетбеговића.

Само у Сарајеву постојало је скоро стотину „кућа за забаву“ муслиманских војника у којима су српске девојке и млађе жене месецима, а неке и годинама, држане као робиње. Међу њима је било и девојчица од 13 година. Из логора-јавних кућа пуштане су углавном тек кад би остале трудне, у осмом месецу трудноће, „да рађају младе муџахедине“.

Одлука Међународног суда правде у којој се успут констатује да је у Сребреници почињен геноцид, донесена је на основу пресуда Хашког трибунала.

А те пресуде Хашког трибунала изречене су највише на основу сведочења сведока-сарадника Хрвата Дражена Ердемовића, криминалца који је признао да је убио најмање 120 људи, којем је пресуђено да је убио најмање 70 жртава и који је за те злочине осуђен на само пет година затвора. И одмах пуштен на слободу. Као награду за лажно сведочење. Лажни сведок, лажна пресуда и лажни геноцид.

Анализа свих бројки, изјава сведока, података до којих су дошли чланови Комисије Владе РС и података из предмета Хашког трибунала, показује да је у јулу 1995. године стрељано неколико стотина, највише до 1.000 муслиманских војника. Што јесте тежак ратни злочин, али није геноцид.

У Књизи несталих Међународног Црвеног крста 2005. године било је 6.610 муслимана из Сребренице. За њих 3.381 наведено је само име и презиме, без датума рођења и других података на основу којих би било могуће утврдити њихов идентитет. Ако се одбије тих 3.381, остаје 3.229 убијених.

Породице из Сребренице су Црвеном крсту пријавиле нестанак 10.000 најмилијих. Испоставило се да су 2.000 пријава дупликати, док се чак 5.000 пријава односило на лица која су Сребреницу напустила пре јула 1995. године. И по овој рачуници остаје 3.000 страдалих – Орићевих војника који су углавном погинули у борби против надмоћнијих српских снага.

Неспорно је да су у спомен комплексу у Поточарима, сахрањени сви муслимани који су од 1991. до 1995. године у Сребреници умрли природном смрћу. Али не само муслимани из Сребренице.

На централном споменику у Поточарима црно на бело пише да су ту сахрањени погинули и умрли муслимани из најмање 13 општина: Сребренице, Сарајева, Бијељине, Сокоца, Братунца, Власенице, Хан Пијеска, Фоче, Вишеграда, Зворника, Сребреника, Угљевика и Рогатице.

Наравно, поставља се и питање откуд у јулу 1995.године у заштићеној зони Сребреница, која је морала да буде демилитаризована, војно способни мушкарци из сто километара удаљених Сарајева, Фоче или Бијељине?

Сигурно је да у Сребреницу нису дошли из туристичких разлога. Тешко да би се могло прихватити и објашњење да су се ту „склонили“ од српског терора. Јер, зашто би неко из Бијељине, Власенице, Угљевика, Зворника или Сребреника уместо у комшијску Тузлу, у којој уопште није било борбених дејстава, бежао у далеку и опкољену Сребреницу, која је била изолована у дубини територије под контролом ВРС!?

Остају само две логичне могућности. Прва је да су ти људи у Сребреницу дошла да ратују, да се придруже јединицама Насера Орића, које су затрле живот у више од 130 српских села. Друга (и реалнија) је да ти људи уопште нису страдали у Сребреници, већ су погинули или умрли на неким другим местима и ратиштима, а после рата су пренесени у Поточаре. Да би број жртава „геноцида“ био већи.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном сведочанству о злочинима које су починили муслимани из Сребренице, а које се налази у поседу аутора овог текста, тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800, а вероватно и свих 1.200 Сребреничана, који су убијени у међусобним обрачунима.

Ово су српске мајке. УБИЈАНО ЈЕ СВЕ ОДРЕДА! Од 1992. до 1995. – дакле пре масакра у Сребреници, више од хиљаду српских цивила побијено је на ЗВЕРСКИ начин од стране Насера Орића и његових кољача. О правом геноциду у српским селима око Сребренице нико не говори. То је забрањена истина. Према "званичној" наметнутој историји то нису жртве. То су мртви Срби.

У Поточарима су уписана и имена многих муслимана за које Авдић зна да нису страдали у рату. Они живе у иностранству, а њихове породице примају пензију као породице погинулих бораца.

-Сенад Нукић, син Хасе, живи у САД, чак сам био код њега у посети. Зијад и Азем Салиховић живе у Данској, с њима сам се чуо преко компјутера, Сенад Ахметовић је са мајком у Немачкој, чини ми се да је Неџад Мујкић у Норвешкој, имао сам и његов број телефона. Жив је Сенад Ахметовић, син Кирама и многи друди – пише Авдић, који се и сам дуго налазио на списку „жртава геноцида“.

У комплексу у Поточарима уписана су и имена деце која су у лето 1995. године убијена на фудбалском игралишту у Сребреници, а које су побили муслимани.

-У априлу 1995. године од Алије Изетбеговића из Сарајева дошла је наредба да се неки посао одради како би дошао НАТО и тај посао је уствари био што је Насер Орић дао наредбу Муји Манџићу, који је сада капетан и живи у Санском Мосту, а који је брат Смаје Манџића, да минобацачем 120 милиметара гађа игралиште средњошколског центра у Сребреници у моменту када су деца одржавала турнир у фудбалу. Мујо је ту наредбу извршио и гранате су убиле око 80 деце, а било је и доста рањених. После тога су оптужени Срби да су они бацили гранате, јер су српски положаји били одмах изнад положаја на којима се налазио Мујо – пише у ратном дневнику Самира Авдића.

У извештају о паду Сребренице који је Главни штаб муслиманске војске у фебруару 1996.године поднео парламенту Федерације БиХ тврди се да је Армија БиХ у „операцији Сребреница“ имала губитке од 2.300 бораца. И они су сада на списку „жртава геноцида“.

У књизи "Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид", штампаној у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице пре 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. И они су међу „жртвама геноцида“.

Португалски званичник, директор УНМО-а Карлос Мартинс Бранко је 1998. године написао да је 2.028 муслимана из Сребренице погинуло у борби са ВРС, али да сви они нису погинули у јулу 1995. године него "у три године жестоког ратовања".

У тексту под насловом „Голготу преживео сваки трећи“ који је 17. јула 2005. године објавио у сарајевском „Ослобођењу“, Шефко Хоџић тврди да је само 13. јула 1995. у гранатирању колоне од десетак хиљада муслиманских војника, која се под борбом пробијала према Тузли, код села Каменица „погинуло и рањено више стотина Сребреничана“, а да је следећег дана на Снагову, буквално у борби прса у прса против српске војске, погинуло на стотине муслиманских војника! О жестини те битке говори податак да су муслимански војници буквално на јуриш заробили две српске „праге“ које су по њима пуцале рафалном ватром. А „прага“ за минут испали по неколико стотина граната.

Два дана касније дошло је до још крвавије битке на Крижевачким њивама, у којој је према извештају комисије Владе РСК, која је утврђивала истину о догађајима у Сребреници, погинуло око 400 српских и знатно више муслиманских војника.

Сребреница је по попису из 1991 имала 5746 становника.
У целој општини Сребреница, у 81 насељеном месту је
било пописано 36.666 становника.

На основу чињеница до којих су дошли истражитељи Хашког трибунала, судија тог суда Патриша Валд закључила је да је у јулу 1995. године у Сребреници било око 37. 000 муслимана. У августу 1995. године активисти Светске здравствене организације у Тузли регистровали су 35.632 избеглице из Сребренице. Овим пописом није обухваћено око 3.000 мушкараца који су се у време пописивања налазили на фронту. Ако се од укупног броја регистрованих становника Сребренице из извештаја судије Валд одузме број Сребреничана који су избегли у Тузлу и број војника који су у том тренутку били на фронту добије се податак да је „геноцид у Сребреници“ преживело више од 38.600 муслимана. Више него што их је живело у Сребреници.

Кад се овом броју дода још „7.000 до 8.000 жртава геноцида“ добије се број од 46.600 до 47.600 становника Сребренице! Око 10.000 више него што их је било. Противно логици, здравом разуму и свим природним законима. Из ових података се види колико су бројке које муслимани и власт у Сарајеву користе у доказивању „геноцида“ непоуздане, колико је у читавом случају манипулација.

Истовремено са Сребреницом, Војска Републике Српске заузела је и заштићену зону Жепу, у којој се налазило више од 1.000 муслиманских војника. Ни један није убијен. Свима њима је омогућено да безбедно напусте Жепу и пређу на територију Србије. Да је српска војска планирала да над муслиманима у Подрињу изврши геноцид, то се не би догодило, муслимани из Жепе били би убијени.

Један од оснивача СДА, председник Извршног одбора СО Сребреница у ратном периоду и дугогодишњи члан Организационог одбора за обележавање трагичних јулских догађаја у Сребреници Ибран Мустафић изјавио је да су између 500 и 1.000 муслимана из Сребренице убили њихови сународници, што је приближно броју страдалих које наводи и Самир Авдић.

По Мустафићевим речима, то је углавном учињено током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који ни по коју цену не смеју да се докопају слободе и открију истину о Сребреници и стравичном терору који су над тамошњим муслиманима вршили Насер Орић и његови сарадници.

За спискове неподобних муслимана знало је муслиманско руководство са Алијом Изетбеговићем на челу, а ратни командант у Сребреници Насер Орић је најодговорнији што је тај град постао највећа мрља у историји човечанства, рекао је Мустафић.

Истакао је да је списак неподобних Бошњака правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници, које је од 1993. године било "господар живота и смрти".

"Да сам могао да судим Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора, а за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година", рекао је Мустафић, додавши да је Орић 1993. године, када је та енклава умало освојена, побјегао из Сребренице, а то је урадио и двије године касније.

Хакија Мехољић, ратни командант бошњачке полиције у
Сребреници: Моји муслимани су ми нудили паре да не
говорим шта се десило у Сребреници!

Мустафић тврди да су злочин у Сребреници договорили Изетбеговић и тадашњи предсједник САД Бил Клинтон.

"Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Изетбеговића, односно између Изетбеговића и Клинтона. Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на мјесто злочина", рекао је Мустафић.

Додао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници и сматра да се веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду.

Намеће се питање зашто би један ратни саборац Насера Орића и предсједник ратне владе Сребренице лагали, зашто би говорили о стотинама муслимана који су убијени у међумуслиманским обрачунима, ако тих крвавих обрачуна није било?

Како су сребренички муслимани уклањали свједоке својих злочина, показује убиство више лица српске и муслиманске националности у мјесту Хајвази, поред пута Зворник-Тузла, које је 4. јула 1992. године извршила група војника којом су командовали "Таран из Коњевић Поља и професор Сабит, који је прије рата предавао општенародну одбрану у Средњошколском центру 'Ђуро Пуцар Стари' у Братунцу".

"Било је шест Срба, возили су се у коњским колима, један је управљао кочијом, а остали су сједили назад. Када је запрега заустављена, људи су упитани где су пошли и одмах побијени. Управо кад су Срби убијани путем је наишла једна група муслимана, један мушкарац и пет жена. Ишли су из Сребренице за Тузлу. И њих су убили, да не би у Тузли причали ко је побио Србе. Ту сам био присутан. Мени је наложено да их све вучем и закопам, што ја нисам хтио, већ сам их само одвукао у једну папрат и оставио, како Србе, тако и муслимане", пише у својеврсној хроници о злочинима Насера Орића и сребреничких муслимана коју је написао Самир Авдић из Братунца.

Од Орића и осталих сребреничких главешина нису страдали само Срби и муслимани који су живјели у Сребреници, већ и муслимани из Жепе.

"У августу 1994. године Орић је наредио да се убију муслимани из Жепе, који су доносили храну у Сребреницу и продавали је на пијаци, јер није дозвољавао да неко други осим њега тргује храном. Засједа овим људима постављена је у Подравању, а командовао је извјесни Миш, који је био командир чете у Вољавици. Тада је убијено осам муслимана и један коњ", свједочи Авдић, који се у тренутку извршења злочина и сам налазио у Подравању.

Проучавајући списак од 7.428 стварних и лажних сребреничких жртава, вештак за демографију Светлана Радовановић је утврдила да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва Хашког трибунала, уопште не постоје у списковима грађана БиХ пописаних 1991. године. У питању су "домаћа" босанскохерцеговачка имена и презимена.

Како нема података да је међу војницима Насера Орића, било страних држављана, пореклом из БиХ, који су у Сребреницу дошли као "пси рата", остаје само једна могућност: тих више од 1.000 наводних жртава су измишљена лица, која никада нису постојала.

У Сребреници је у јулу 1995. извршен злочин над заробљеним муслиманским војницима (ништа бруталнији од злочина које су муслимани од априла 1992. до јула 1995. починили над Србима у Подрињу, убијајући више од 3.200 српских војника и цивила).

Од јула 1995. године до данас траје злочин над истином о ратним догађајима у Сребреници, Подрињу и БиХ. [Извор: Пресс| Аутор: Душан Марић]