СРБИЈА И ЕВРОПСКА УНИЈА

Перверзни ужитак

у неузвраћеној љубави и понижењу 

или проверен систем владавине

Неће „ЕУ-РОПСКА“ Унија да НАМ „отвори поглавља“! Шта више, нама неће, а Црногорцима и Турцима хоће. „Понижавају нас“ скичи Дачић. „Велики Дикатор“ ће да изађе пред нацију са својим саопштењем. Утишао сам да не слушам шта причају, али гледам забринута лица. Један са наочарима, још ни три фуруне 'леба није појео, а већ је некакав „министар“. Квалификација - победник такмичења "у говорништву"! Ваљда је са ушног одељења – слуша добро. То је најважније да се научи у српској политици тј. ономе што се у Србији мисли да је политика. Остало знање може и касније, а за невољу може и да се купи. Што да се људи муче учећи. Онда изађе неки „из преговарачког тима“ за некакво „поглавље“. Гледам му зеницу и конфигурацију главе. Можда је и боље да су укинули преговоре о тим „поглављима“, мања штета за Србију, јер ако га ови „преговарају“ добро ће да буде да нас опет не бомбардују.

Дигла се хука, бука, али у "Европу", ипак, идемо. Нема одустајања, ма шта они рекли и радили. Нас то не интересује! Ми смо своје "испунили" и "испуњаваћемо"!

Мени као обичном, најобичнијем Србину све то мало изгледа као узбудљив дан у кокошињцу, посмаран са стране. Па свим Србима је јасно још од 2000., да ми никада нећемо да будемо примљени у ЕУ-РОПСКУ Унију. Добро, неки су прогледали мало касније. То сам им и рекао још почетком прошле деценије у Бриселу! Тим њиховим „званичницима“, који су онда говорили о некаквом „заједничком пријему свих државица Западног Балкана“, где ће као „једна да чека другу и да јој помаже“. Рекао сам им тада да ће последња држава која буде примљена у ЕУ-РОПСКУ Унију да буде Хрватска. И то је то. Жива истина, овога ми Крста! Истина било на неком коктелу у Европској комисији. Речено у опуштеном разговору. Али гледасмо се у очи. 

И ето, раб Божији, горе потписани испад'о бољи прогнозер од свих наших „политичара“, укључујући и „намудријег“ међу нама још од Тите. 

Да ли је могуће да је, ткз. „Лиман Герила“ најмудрија међу овом шаком Срба под шљивом балканском? 

Наравно да није! 

Зна то цео мислећи део српског народа, а зна и добар део наших „политичара“.
Па, добро, ако знају зашто нас онда замајавају? 

Те су „увређени“ и „повређени“. 

Те је „Србија понижена“ (сад су се сетили). 

 Да ли сте приметили да они воле ЕУ-РОПСКУ Унију, чак и када им отворено каже да се „носе у п.м.“? 

Да ли сте приметили да ма шта им тај белосветски олош каже, они одговарају са „пут у Европску Унију“ се наставља и да „ми истрајно идемо у ЕУ“ па макар нас они и рафалима заустављали? 

Банзаи јуриш - самоубилачки пут без повратка и .....

Некакав сулуди „Банзаи“ јуриш Отписаних ка рововима ЕУ-РОПСКЕ Уније, док они бију по нама из свих оружја и оруђа. К'о Јапанци, Боже ме 'прости, на Иво Џими идемо у сигурну смрт јуришем уз брдо звано „Транзиција“ и топимо се на том путу. Косе нас рафалима из ровова ЕУ-РОПСКЕ Уније. Али ми идемо, јер је то једини пут за нас! Бар нам тако официри кажу. И сада је тако. Ови „ЕУ-РОПЦИ“ су се буквално посрали (нема боља ни финија реч, а ни Вук који је писао „Црвени бан“ неће да се љути) по тим „нашим“ политикантима, који су „испунили све њихове услове“. 

... његов резултат. Нема преживелих!

Ако би били објективни, не може да се каже да председник Владе Александар Вучић, јер осим њега не постоји нико значајан на политичком небу ове државе, није вукао одређене потезе којима је ишао у сусрет отвореном одбијању ЕУ-РОПСКЕ Уније да има ишта са Србијом. Одлазак у Москву, одмах после избора, сусрет са кинески председником и низ споразума, укључујући и војне, са Кином, су потези којима мало ко може да приговори. Колико су ти потези последица личне иницијативе и „политичке мудрости“, а колико су туђа иницијатива и изнуђени, можда у овом моменту није ни важно. Важно је да су корисни за Србију, јер су показали да партнери могу да се нађу и ван ЕУ и да алтернатива постоји. Претходно искуство са нашим разним „пријатељима“, укључујући и „арапске пријатеље“, чија је трајност једнака животном циклусу лептира, међутим позива на опрез. У којој мери је Вучић способан да са дневнополитичких потеза, прерасте у државника који може, односно коме је дозвољено, стратешки да размишља показаће време. Политика „хепо коцкице“ која се лако пали, али још брже гаси је, за сада, обележје деловања председника Владе. 

Занимљиво је, међутим, да уз све што нам се догађа у односима са ЕУ-РОПСКОМ Унијом, уз све горке приговоре из Владе Србије који личе више на љутњу детета кога је изневерио „најбољи друг“, него на реакцију одраслог човека на оно што је могао да претпостави од самог почетка и да се припреми, ипак „наши“ политички „лидери“ понављају мантру да се „наш пут у ЕУ-РОПСКУ Унију не доводи у питање“! То је својеврсни мазохизам особа које уживају у болу, али и садизам према сопственом народу да му се наноси бол. 

Зашто је то тако? 

Рационалан разлог је што је то економска реалност Србије, свиђало се то некоме, или не. „Безалтернативни пут“ у ЕУ-РОПСКУ Унију, су зацртали они, чија је представница егзалтирано повикала са бине „Европа је стигла у Свињарево!“. Почео је ДОС у чијем је саставу било људи који би у озбиљним државама одговарали за велеиздају, или бар за „злоупотребу службеног положаја“. Тај ДОС је прво уништио банкарски систем продајући га странцима. Онда су кренули да дрпају и продају све на шта им је око пало. ДОС-овци су схватили да је Милошевићева грешка била, јер је хтео да нас пљачка сам. Није дозвољавао приступ странцима. То би било нешто што циници могу да назову „родољубивом пљачком“. ДОСманлије нису поновили грешку. Схватили су да од извора два путића воде на две стране. Једна страна је лично сиромаштво, анонимност, а можда и Хаг, а други путић је брзо лично богаћење, метеорски напредак од анонимности до „кључног фактора у друштву“, уз цену да се омогући Западу и ЕУ-РОПСКОЈ Унији да тури руке дубоко у џепове народа Серпскога. Невиђену пљачку српских ресурса, пратило је разарање државних институција системом „прилагођавањем легислатве“ са ЕУ и вазално економско повезивање са овом државном асоцијацијом, уз економско одвезивање од Русије и осталог света. Ово је посебно појачано од 2008., када су њени из „Свињарева“ дивљали по овој земљи и у том дивљању смислили „једнострано придруживање“ ЕУ-РОПСКОЈ Унији. Упорно изјављивање љубави особи која за „заљубљеног“ не мари се назива прогањање и у многим државама се судски решава забраном. Замислите када се то уради на државном нивоу и назове „политиком“. Они који су „довели Европу у Свињарево“ су буквално прогањали ЕУ-РОПСКУ Унију што, нисам стручњак, али може да се окарактерише као психопатско понашање. 

То је наследио Александар Вучић. 

Док је и он стигао да се опроба на овом народу који служи за вежбање „политичара“, Србија је већ била у чврстом загрљају ЕУ. Једностраном. Робна размена са Русијом је, према РСЗ, у 2015 била на једноцифреним процентима (5.6% укупног извоза и 9.6% увоза). Према истом извору, извоз у Кину је био толико низак да није улазио ни у првих десет држава у које Србија извози, а увоз из Кине је био 8.5% укупног увоза. Зато је спољнотрговинска размена са ЕУ негде око 65%, ако додамо и земље кандидате за ЕУ, окупљене око CEFTA споразума (Central European Free Trade Agrement), та размена расте на преко 80%! Додајмо томе и ССП (Споразум о стабилизацији и придруживању) са пратећим Прелазним трговинским споразумом. Наши манипулативни „политичари“ углавном док су у опозицији, ове споразуме, које нису ни прочитали, јер који ће од њих да чита преко 700 страница, представљају оним што они виде да је „лоше за Србију“, али „заборављају“ да се овим уговором потврђује слободан приступ роби из Србије на тржишту Европске уније. Било какав нагли заокрет српске политике са „пута у ЕУ-РОПСКУ Унију“ би могао да има веома тешке економске последице за Србију. Да могу да буду осветнички расположени видимо данас на примеру Енглеске. 

Међутим, изгледа да мантра „идемо у Европу“ (као да су Срби на ободима Далеког Истока) има и дубље, да не кажем, генетичке разлоге. 

То је комбинација наслеђеног и наученог! 

Србима се стално намеће систем власти „просвећених апсолутиста“. „Јаких људи“ уместо јаких институција. То обогаћује ретке појединце, али разара друштво. Ето, сада и Вучића „Вол Стрит Џурнал“ описује као „јаког и паметног“. Прави архетип. 

Истина та „јакост“ наших политичара се топи у сусрету са онима који су „јачи“, за које оцене да могу да им омету или укину удобност личног живљења. Тада је "јачина" претвара у сервилност примитивца, која нас све понижава. „Јаки“ су само према онима за које процене да не могу никако да им науде. Према онима од којих мисле да им не прети никаква опасност. То је класична одлика силеџије, а не витеза. Велика већина људи који се сматрају нашим „политичким лидерима“ је недовршена. То се односи чак и на оне ретке појединце, који се диче успешним студијама. Недовршеност се огледа у недостатку правог животног искуства и резултата без поитичких "леђа". У Србији је већ деценијама правило да позиције праве човека, а не обрнуто – прво се постане министар, или председник, директор, руководилац, па се онда купује диплома. То значи да је дотични нико и ништа док одједном (уз помоћ "политике") не постане „уважени министар“, по могућству са дипломом. Нормално и корисније за државу би било управо супротно, да људи својим претходним делом дижу „рејтинг“ функцији на којој се нађу. 

Последица ове недовршености, макар и „изузетног“ студента (али ипак само студента) је неспособност да се стварају јаке институције. Влада се диктатуром. Тако је најлакше. Тако се власт и схвата. Власт се, по њима, осваја, а не добија демократским процесом. Оно што се „освоји“, без крви се не предаје. Уз ово долази и убеђење да су они „најмудрији“, незаменљиви, неопходни и да им остали нису ни до колена, те „нема ко да их наследи“, али то је већ у домену социопатије и захтева стручни лекарски коментар. 

Све наше странке су диктаторске. Погледајмо колико се „лидера“ странака променило на „демократским унутарстраначким изборима“. Странке су мале „КПЈ“. Тако су и подељене на КПЈ и СКОЈ. Они другачије не знају. Шта су им очеви радили, то су деца наставила. Изузетак је Демократска странка, која је најближа некој демократској организацији у којој постоје унутарстраначки избори, који имају више кандидата за председника странке и то истинских. Питање би било да ли би то било тако да није убијен прави и изразити „лидер“ ДС – др Зоран Ђинђић. 

Како, дакле, може диктатор у сопственој странци да буде „носилац демократских промена у Србији“? 

Никако!
А ако се таквим представља – лаже! 

У овоме А. Вучић је „најкоректнији“. Он је јавно приказује диктатором („ја знам шта је најбоље за Србију“) и јасно показује да су избори „демократски минут“ народа. После избора наступа дикратура и чврста рука. Ако неко има примедбу, ућутка се заменом теза тј. „изборним резултатом“ („Какав референдум? Избори су били референдум!“). Па, да су „избори референдум“, онда институција референдума не би ни постојала. Нас „наши политички лидери“ нас толико потцењују да и не мисле да ћемо ми да се тога сетимо, а и ако се сетимо, па шта, када им ништа не можемо! Врло „титовски“, зар не? Ни ту нису одмакли од КПЈ и СКОЈ-а. 

Да ли заиста мислите да би недовршени људи, претходни „нико и ништа“ (ако не рачунамо да су, рецимо, били „председници омладина“ своје странке), сервилне силеџије могли да владају у уређеној држави са регулисаним друштвеним односима?
Наравно - НЕ.
Чланство у ЕУ-РОПСКОЈ Унији би временом такве особе, сада корисне Западу, обесмислило на „водећим политичким функцијама“. Нестало би 'леба без мотике! Луксуза!
Где би, примера ради, био господин Чедомир Јовановић, који све што има дугује управо „политици“, а који ипак сматра да може да дели савете српском народу? Или, опет, онај дугогодишњи директор Фонда за капиталне инвестиције АПВ, који је постао „директор“ и пре него што је дипломирао. Таквих има велики број. Овом земљом желе да владају „председници омладина“, свирачи непознатих музичких састава, „мали привредници“ сумњиве стручности. Сви они који немају струку и науку, или ако је имају – у њој су просечни или испод просека. Не каже народ џабе – „Ко се није остварио у свом послу, покушава то у политици“. 

Како такви владају? 

Па јединим начином који знају. Комбинацијом силе и послушности. Где могу оно прво, где треба, оно друго. Доминантнији су у односу на рецесивне, рецесивни у односу на доминантније. 

За овако постављен систем власти је потребна мантра. Нада која умртвљује логично и рационално размишљање „маса“. Препознавање фола и фолираната.

Хришћанство је ударило темељ. Трпите на овом свету, да би доспели у Рај! Што више трпите, то сте праведнији и Рај вам је осигуран. Комунизам је срушио „религију“, али је од ње преузео комплетну иконографију и систем. Између осталог и мантру. Трпите у социјализму, да би ваша деца уживала у комунизму. Комунизам је нека врста Раја. Удобног живота, где „свако добија према својим потребама“. Е, онда као срушише комунизам. Међутим, „деца комунизма“, која су постала „носиоци демократских промена“ нису знали боље од својих очева. Требало је да смисле нову мантру за „народне масе“. И ево је – трпите у транзицији, да би сте стигли у ЕУ-РОПСКУ Унију! Симбол Раја, где ће сви да „добијају према својим потребама“! 

Наравно, идеја је да смо стално на том „путу“. Да никада не стигнемо. Бар да не стигнемо док су „они“ на власти. То одговара и ЕУ и „политичкој елити“. Сваком из својих интереса. Једино не одговара српском народу, који се троши и политички и економски и физички! 

Зато и немамо „алтернативу“. 

Зато „идемо у Европу“ макар нам се срали на главу! 

Зато мантрају о „путу у Европу“, чак и када је свима јасно да од тога нема ништа. Икада. 

Зато ЈУРИШ У ЕУ-РОПСКУ Унију! 

БАНЗАИИИИИИИ!
Када потроше Србе, наћи ће ваљда неки други народ ..... или ће да купе негде неко острво.