Бележница мајора Косте
истина век сакривана
Због своје популарности, бравар Broz је злоупотребио ревизију Солунског процеса али су комунисти наставили сатанизацију српских четника из Великог рата, јер се ни као „победници“ у Београду, нису осећали домаћинима.
 |
| Српски четници (у порталу "Магацин", одакле је фотографија преузета, а и другим изворима, их називају комитама) су биле герилске јединице састављене од добровољаца које су се бориле против Турака, али и Бугара, у Старој Србији. Ту су се сретали и са бугарским комитама (ВМРО), како су Бугари звали своје герилске јединице сличне српским четницима. Ратовали су сви против свих. Касније, током Великог рата, четничким јединицама су називане јуришне јединице, које су чинили такође добровољци и они "које није имао ко да ожали". |
Додворавајући се организаторима процеса, који су штитећи себе упорно истурали „витешког ујединитеља“, подржавали су све намерне кампање из Загреба против четника и четовања.
Савезници у прљавом послу, усташе, комунисти и браниоци лика и дела „витешког уједините ља“, свесно су наставили пласман лажи администрације Дунавске монархије, нарочито оног њеног дела из окупационе управе у Србији, од новембра 1915. до новембра 1918.године.
Тада су Хрвати, Мађари и Аустријанци, уз помоћ домаћих претеча „сорошевских стручњака“, баш здушно одрађивали свој прљави домаћи задатак!
Желећи да сакрију своје прљаве трагове, организатори процеса свесно су преузимали и упорно понављали лажи које су злонамерно пласирали КуК наводни историчари, „објективни интерпретатори“ података из ратног архива у Бечу, упорно га проглашавајући за једино „свето писмо“ података о Великом рату на брдовитом Балкану, цео протекли век.
Тако су српски четници, патриоти, добровољци из некадашње Аустро-Угарске монархије, оклеветани плански, а потомци су им страдали од фашистичког хрватско-муслиманског ножа одмах по проглашењу НДХ, или су у Србији животарили под бременом окаљаних предака, доказаних „штеточина“ наводног пројекта „Велике Србије“!
После Сарајевског атентата, у припреми дуго жељене казнене експедиције, где се очекивало да ће управо четници бити први одбор за дочек злочиначких туриста из „претече ЕУ“, која је по тврдњама неких видиоца била узор правне државе, а многи народи је звали тамницом својом (различитост перспективе поимања, казали би сорошевци!), пласиране су бројне лажи.
Да сакрију страшни злочин својих војника и официра, почињен над рањеним српским официром (септембра 1914.године) који због губитка свести није успео да почини самоубиство (пиштољ и за то служи у ратном безизлазу!), пласираће „културтрегери“ двојне монархије лаж, која се упорно повлачи већ више од века!
 |
| Мајор Коста Тодоровић је рођен у Ужицу 1883. у врло сиромашној породици. Јако рано је остао без родитеља и бригу о њему је преу- зела породица. Војну академију је завршио 1901., у чувеној 32. кла- си, у којој су били мајор Воја Тан- косић, потпуковник Војин Попо- вић - војвода Вук, војвода Брана Јовановић, потпуковник Милан Радојевић, мајор Драгутин Гаври- ловић и други. Због великог од- зива ове класе у добровољачке четничке јединице, она је назва- на "челична класа", која је у рато- вима заслужила 64 Карађорђеве звезде са мачевима. генерал Ми- лорад Петровић је био последњи генерал Југословенске краљевске војске. Умро је у Београду, у 99. години, 12. јуна 1981. |
Вештина занатског умећа, сина бунтовних „ерцова“, дограђена на војној академији коју је одабрао за свој позив, није остала незапажена од оне плејаде професора који ће спремити те младе јунаке за тешка искушења, у ратовима, већ очекиваним пред њима.
Службујући у Лозници као тада пограничном месту, Коста је детаљно упознао цео крај уз Дрину пешачећи, а не само географску карту детаљно изучавајући.
Упознао је и бројне Србе са друге обале тада окупиране од европске велесиле, који се са тим букагијама нису мирили, и свесно су свој народ и себе на будући отпор спремали, уз помоћ таквих као млади капетан Коста, како су га називали, дајући томе пријатељски, скоро рођачки тон, јер Коста је умео да се са њима подружи, али никад не постави изнад.
Многи од њих су зато у рату за ослобођење Старе Србије, одмах у добровољце ступили.
Официр Коста Тодоровић, јавио се на дужност у пешадијски пук где је раније распоређен, а Дрину ће поново видети тек по окончању борби у Другом балканском рату.
Из минулих ратова, понеће он сам поносно медаље и мајорски „чварак“ на еполетама, доказано заслужен на бојишту.
Иако је било видљиво да Аустро-Угарска спрема рат, ипак је влада Србије под притиском донела одлуку да укине граничне официре, како би показала своје добре намере (српска пословица гласи – ПУТ У ПАКАО, ПОПЛОЧАН ЈЕ ДОБРИМ НАМЕРАМА!).
Тако ће цивилни аматери штетовати народу са обе стране Дрине, онемогућили су активну припрему становништва за предстојеће зло, које ће војници Двојне монархије и починити!
Првог дана објаве рата, српски генералштаб донео је наредбу о оснивању четничких одреда, да ублажи последице очекиваног прогона Срба у Подрињу.
Мајор Коста Тодоровић, постављен је за командана батаљона у Златиборском четничком одреду, а већину његових четника чине добровољци са подручја Сребренице, Зворника и Власенице.
Искусан, храбар, непредвидив, он ће као очи српске војске задавати невољу аустроугарској команди у Тузли, и бити од немерљиве користи команди Ужичке војске, која брани тај део границе од цела два непријатељска корпуса.
На територији Источне Босне, видеће Коста многобројне злочине „шуцкора“ над голоруким и немоћним српским старцима, женама и децом, почињене као освету за пораз на Церу.
Зато ће таманити непријатељске команде, потерна оделења и нарочито шуцкораше при изненадним сусретима, а напаћени српски народ ће га преточити у осветничке приче.
Зашавши дубоко у непријатељску позадину у близини Сребренице, услед изненадног продора мађарских трупа на делу фронта повише Сарајева, одсечен му је сигуран пут за повлачење.
Као заштитница, са групом искусних четника, мајор Коста извлачи одред вешто маневришући на шумовитом терену, али га ипак опкољавају, и мора под борбом у пробој. Тешко рањеног, онесвешћеног, четници нису мајора успели да изнесу, мађарски војници пребацују га одмах у Сребреницу, где га припадници EVIDENTZ biroа препознају!
Мађарски мајор, ликујући наређује да се у сред града спреми ломача, иако је Двојна монархија потписник свих међународних ратних конвенција, оне за Србе и Русе не важе.
Уместо неопходне медицинске помоћи (рањен у обе ноге!) и операције, Коста је бачен на гомилу грања, која је потом запаљена.
Кроз буктећи пламен, пробијао се Костин глас док је певао српску химну, резервни официр Чех узалуд је захтевао поштовање међународних конвенција, мајор Мађар бесно му је запретио убиством, и то Костином судбином!
Да му се освете, поред мученичке смрти, пласирали су КуК злотвори причу да је код себе имао радну свеску у којој су имена његових повереника, створивши тако алиби за своја многобројна убиства недужних Срба, који су без доказа били оптужени да су наводни помагачи сарајевских атентатора!
Права је истина да је при упаду KuK трупа у Лозницу, полицајац из EVIDENTZ biroа претресао некадашњу Костину канцеларију, али није папире затекао, за разлику од канцеларије пристава цивилне полиције где су папири остали уредно сложени, а у њима имена Срба из БиХ, притом сумњичених да су потенцијални сарадници граничног официра Косте Тодоровића!
Да ли је већ буктећи сукоб војне и цивилне власти био узрок, да се ови папири не евакуишу или страх самог полицијског пристава, није у новој држави после рата никада утврђивано, као ни сазнање из аустријских папира да је у команди Дринске дивизијске области у Ваљеву остављен део поверљиве архиве од пре рата, нажалост и део Костиних извештаја упућиваних из Лознице, али не и његова наводна фамозна бележница!
Њу ће после његове мученичке смрти, официр из обавештајног оделења Ужичке војске спалити (за сваки случај) тек пре општег повлачења у новембру 1915. године, и о томе сачинити уредан писани извештај, који је сачуван!
Одмах по проглашењу НДХ, локалне усташе (потомци „шуцкора“!) порушиће помен и пре наредбе из Сарајева или Загреба, док су многобројним Србима његову судбину нештедимице удељивали.
Тек пре неку годину, у родном Ужицу, након дуготрајне борбе са другосрбијанцима, ђацима бравара Broza, постављено је попрсје мајора Косте са написом о његовој трагичној судбини!
Време је, да се споменик јунаку у Сребреници поново подигне, и да се јасно напише да га је мученичком смрћу уморила злочиначка војска „претече ЕУ“, па када већ у јулској представи из лажног пијетета свраћају до Сребренице, да обележе непостојећи „српски геноцид“, нека успут потомци злочинаца сврате да обележе и стварни злочин својих предака (помирења ради, о ком већ толико разглабају)!
Време је, да питомци српске војне академије, у свом школском кругу, уместо плакета захвалности за ремонтоване НАТО џипове удељене од тете генералице из Охаја, угледају бисту њеног некадашњег полазника Косте Тодоровића, док слушају предавање о лику и делу српског официра!
Време је, да из српских историјских књига нестане лаж о фамозној бележници мајора Косте, којом се покушава правдање злочина над недужним српским цивилним из Аустро-Угарске у Великом рату, почињених плански од државе Аустро-Угарске, а никаквог оправдања зато нема
Извор: Фонд Стратешке Културе"| Аутор: Владимир Фролов
No comments:
Post a Comment