КАКО ЈЕ ТО НЕКАДА БИЛО ....

''Ћорава кутија'':
''накот зрео за сјекиру''!

Аутор Часлав М. ДАМЈАНОВИЋ Извор

Да ли се историја понавља? Да ли  се она понавља свима? Да ли се само неким народима понавља, а други остављају историјске догађаје за собом? Да ли се поједини народи врте у историјском кругу, забасали беспућу из кога не могу да нађу излаз, док не нестану са ове планетарне позорнице? Да ли смо ми, Србљи, у тој категорији отписаних народа могу само да претпоставим, тек - нама се историјски догађаји и историјски периоди понављају. Ако се не сложимо да нам се баш понављају, можемо ваљда да се сложимо да бар "јааако личе", као што је прича о "ћоравој кутији" и "демократским" комунистичким изборима 11. новембра 1945., коју написа Часлав Дамјановић. Часлав М. Дамјановић, генерација 1932. Одрастао на Сењаку, Београд. Студирао Светску књижевност са теоријом књижевности код Војислава Ђурића и Рашка Димитријевића, прва генерација. Од 1959. до 1973. филмски редитељ и писац сценарија. После асистирања најпознатијим југословенским филмским редитељима Радошу Новаковићу, Саши Петровићу, Жики Митровићу, Соји Јовановић, Бошку Вучинићу, Фадилу Хаџићу и другима, сарадњи са Душаном Макавејевом, ко-режирању данских и норвешких филмова, и асистирању многим америчким филмским редитељима - режирао по свом сценарију први југословенски филм на енглеском језику, са Џорџ Монтгомеријем и најпознатијим југословенским глумцима Бомба у десет и десет. Филм је 1969. био номинован за Златни Глобус у селекцији страних филмова. Са Ричард Контеом и Рори Калхуном режирао амерички филм Операција Укрштени орлови по америчком сценарију, а онда поново по свом сценарију, режирао је америчко-југословенску копродукцију Последњи воз за Берлин, са Тај Хардином, Ацом Стојковићем и Џорџијом Мол. 1973. отишао је у САД где је у Торонту, у Канади, режирао по свом сценарију телевизијску серију о учешћу свесног и подсвесног у стварању сликара, Несагледива граница (The Frontier Remote). Од 1973. у Њујорку активно ради на националном фронту до 1983., када одлази у Вашингтон и до 2005. ради у Гласу Америке као продуцент, прво у југословенском а затим српском сервису. У Вашингтону Часлав припрема бројне конгресне презентације за конгресмена Филипа Крејна о Дражи Михаиловићу и Равногорству; активан је на националном пољу; и интензивно учествује у покушајима да се на федералном земљишту у Вашингтону изгради споменик Дражи Михаиловићу у знак захвалности америчких авијатичара спасених са Прањана. Истовремено, дуже од 12 година редовно је писao за чикашку Слободу, и друге листове српског избеглиштва, под псеудонимима Сања Живановић, Прањанин, Равногорац, и другим.  Од одласка у САД није се враћао у отаџбину.  У књизи на енглеском језику Звук чизама (Sound of Boots), на енглеском језику, анализирао је непријатељску улогу пропаганде у сатанизацији Срба током растурања Југославије. Онда је одлучио да прво објави ''Запис из Ђедове колибе'' на српском језику, па тек после тога ''Звук чизама'' на енглеском.