„ОВАЈ ГЛУПАН БИ МОГАО ДА ПРОПАДНЕ“ - Џорџ Буш млађи 25. 09. 2008.

Да ли је ово крај капитализма?

Пише Алекс НАЈТ Превод са енглеског ЛиманГерила

Здраво, Ја сам Алекс Најт.  Ја сам наставник, писац и активиста. Уређујем endofcapitalism.com и пишем књигу са насловом "Крај капитализма". Рођен сам 4. јула 1983. Одгајан сам као типични амерички дечак у радничкој породици у градићу поред Филаделфије. Алекс Најт је организатор, наставник и писац из Филаделфије. Алекс развија теорију о крају капитализма од 2005., када је студирао на Лихај универзитету. Овом теоријом се заступа став да се глобални капиталистички систем ломи услед еколошких и социјалних ограничења за његов развој  и да је модел који се помера у правцу некапиталистичке будућности на путу. Алекс је према дипломи електроинжењер, док је мастер диплому стекао из области политичкх наука. Почео је на колеџу, организовањем студената по антиратним и еколошким питањима. Од 2006 до 2009, је помагао организовање новог Удружења студената за демократско друштво [Students for a Democratic Society (SDS)], у студентском кампу, граду и на националном нивоу. Од првог дана је био присутан на демонстрацијама "Окупирајмо Волстрит" и помагао је у организовању Генералне скупштине покрета "Окупирајмо Филаделфију".

„Свако ко верује да експоненцијални раст може да траје вечно у коначном свету је или луд или економиста“ - Кенет Боулдинг, економиста.

„Овај глупан би могао да пропадне“ - Џорџ Буш млађи 25. 09. 2008.

Капитализам захтева раст. Систем који тражи пораст не може да траје вечно на планети која је ограничена еколошким и социјланим ограничењима. Капитализам је, с тога, базично неодржив - раније или касније се да удари у та ограничења и систем ће да престане да функционише. У овом тренутку, ми се налазимо у средишту кризе, која позива питање о будућности тог система. Сада је права прилика за сагледавање новог пута живљења у свету који би задовољавао потребе човека, али би уважавао и потребе планете. Време је за изградњу новог света.

Текућа економска криза која је почела 2007., се за разлику од претходних криза десила у времену глобалног капитализма. У случају претходних падова, остајао је пут пораста повећањем производње, јер су постојали нови ресурси и извори енергије, нова тржишта и нови извори радне снаге за експлоатацију. Систем је требало само да досегне даље, јер је било много новца који је могао да се заради ван постојећег досега. Ако би проучавали шта је корен данашње кризе, открили би смо веома стварна ограничења која, овога пута, блокирају претходно наведен пут превазилажења кризе. Од екстремног сиромаштва паралелно са преобилном потрошњом, до исцрпљивања ресурса и екосистема, капацитет система за пораст је досегао тачку пуцања. Тренутна економска криза, можда неће да буде забележена у уџбеницима историје као последње поглавље капитализма, али текућа криза показује да је, као Хампти Дампти, капиталистички систем сломљен и да више нема смисла да се употребе сви „краљеви коњи“ и сви „краљеви људи“ у покушају да се поново састави. Лакше би било да се ресурси употребе за развој једне економије која ради у корист наших заједница и наше планете.
Супротно ономе што се објављује у вестима, ово није само финансијска криза. Професор Ричард Волф у свом изванредном видео прилогу Capitalism Hits the Fan (Капитализам је ван контроле) објашњава да ова криза није почела на финансијском тржишту, нити се на њему завршава. Када корпорацијски медијуми бацају кривицу за рецесију на апстрактне разлоге као што су „пад вредности финансија“ (toxic assets), „авансне дужничке обавезе“ (collateralized debt obligations - CDO), „размена кредитног ризика“ (credit default swaps), или усмере расправу са проблема на криминал и грешке појединачних инвеститора и предузећа, они замагљују праву дубину кризе. Ово је криза самог система, што значи да је једино решење потпуна измена економског система.
Хампти данас остаје у критичном стању и његове шансе на дуге стазе не изгледају велике. Новинар и бивши извршни директор „Голдман Сакса“, Номи Принс која је пратила размере спашавања Вол Стрита (Wall St. bailout), је известила децембра 2009., да је Влада Сједињених држава издвојила, претходне године, преко 14 трилиона долара да би откупила безвредна дуговања проблематичних банака. Поређења ради, вредност укупне годишње економије Сједињених држава је, такође, 14 трилиона долара.) И поред ових до сада невиђених издвајања, предузећа настављају да се затварају и да се смањује радна снага, гурајући званични ниво незапослености у Сједињеним државама преко 10% у новембру 2009. При чему овај ниво укључује само раднике без посла који тренутно траже посао са пуним радним временом. Прецизнији ниво, који укључује радну снагу која није искоришћена у потпуности, као и ону која је обесхрабрена да настави да тражи посао, би био 17.5%, 17.5%, или скоро 1 без посла на сваких 5 америчких радника.
Док је Конгрес Сједињених држава брзо поклонио трилионе долара банкама и корпорацијама које су запале у тешкоће, није ишао тако далеко да би се створили нови програми обуке преквалификације или програми за незапослене којима би се олакшала патња милиона радника који су изгубили приходе. Нити је исказао вољу да организује јавни програм здравствене заштите за скоро 50 милиона Американаца, којима тренутно лекарска заштита није доступна. У исто време, америчка влада наставља да се вуче по питању климатских промена, где је заједно са Кином “растурила” према речима Била МекКибена, састанак на врху о клими у Копенхагену, којим се покушало да се ограничи емисија гасова која доводи до ефекта стаклене баште. Овакво давање предности банкама и корпорацијама, док се занемарује основно добро људске заједнице и планете указује на тешку оболелост капиталистичких приоритета. У овом систему, профит се вреднује много више него људски живот и живот света који нас окружује.
Капитализам захтева пораст и, према чланку објављеном у часопису Њу сајентист, тај пораст „убија Земљу“. Чланак укључује и графикон, који је овде дат, који показује размере глобалне економије (БДП) које су нагло порасле у последњих педесет година. Међутим, овај огроман пораст укупно произведених добара (economic output) одговара подједнако брзом пасту штета нанешених укупној животној средини. Губљење шума, осиромашено рибарство, разарање озонског омотача, истребљење врста, испуштање угљендиоксида и глобални пораст температуре, све упућује на почетак овог текста, да ако се капитализам и опорави од свог тренутног пада и настави путем бескрајног развоја, ускоро неће да остане ништа од могућности живота на планети.

Капитализам убија планету. Кликните за детаљнији текст (текст је на енглеском језику).

Срећом за Земљу и оне који је зову домом, постоје ограничења која спречавају даљи развој капитализма. Ова ограничења су социјална и еколошка и задају их планета и људска заједница. Еколошке границе подразумевају смањење снабдевености водом, земљиштем, уранијумом, фосилним горивима, као што је нафта, природним гасом и угљем.

Један од разлога окупације Косова и Метохије је пљачка управо неких од претходно наведених ресурса, где су Шиптари прихваћени као боље „расположени“ за „сарадњу“, него Срби, што је и логично јер Косово и Метохија нису шиптарске територије, интимно ни они сами ове територије не осећају својим и једини њихов циљ, који је заједнички са циљевима Запада, је пљачка српских ресурса, Једнима треба земља, другима руде, енергенти и стратешка позиција за Drang Nach Osten. Нашли се лупежи на лоповком послу - прим. ЛГ

Најважнији ограничавајући чинилац је нафта, која је гориво за највећи део капиталистичке економије, укључујући и 95% садашњег превоза. Глобални капитализам данашњице не би могао да постоји без нафте, али светска производња нафте је изгледа на свом максимуму, односно „врху“. Врх производње нафте не значи да нафте више нема, већ да је преостала нафта дубље у земљи, тежа је, мање је доступна и много је скупља, те не може да се испумпава у истој количини и са истим ценама као раније. Како потребе за нафтом расту, ограничења у снабдевању стварају несташице које не могу да буду превазиђене постојећим заменским горивима, чиме се цене нафте дижу небу под облаке. Без јефтине и изобилне нафте, која му је неопходна за развој, капитализам, као начин организације друштва, ће да постане бескорисан.

Социјална ограничења су друга страна медаље и овде може да се уочи сукоб између богате елите која руководи глобалним капитализмом и свих осталих чије потребе систем не задовољава. Развој система доноси корист само материјално обезбеђеној неколицини, те људи широм света заједнички раде да се томе одупру и изграде нови свет. Глад капитализма за развојем је достигла највиши ниво доктрином корпорацијске глобализације (или „неолиберализма“). Корпорацијска глобализација замишљена да омогући слободан проток добара широм планете, уједињује свет у једно гигантско тржиште тако да банке и корпорације немају никаквих ограничења за остваривање максималног профита. Ниоми Клајн објашњава у својој изванредној књизи „Шок доктрина“ (The Shock Doctrine) како, у трци за профитом, елита смањује плате селећи фабрике у сиромашније земље, приватизујући социјалне јавне сервисе, као што је јавни систем водоснабдевања и укидају законе којима се штити животна средина.

И овде можемо да препознамо како наша „политичка елита“, пошто нас је претходно опљачкала и распродала наша добра, сада распродаје нас саме, нудећи још и наше паре - субвенције - ономе ко хоће да нас, тако обезвређене и јефтине, узме!!! Наша „политичка елита“ није ништа друго него опортунистичка клика у служби глобалног капитала. На власт се доводе они који су спремни да распродају српску државу и све нас зарад профита глобалног капитализма, о коме овај чланак говори, али  и личне удобности живљења - прим. ЛГ

Ова доктрина прети радним местима у богатим државама какве су Сједињене државе, док у исто време загађује и пљачка сиромашне државе у Латинској Америци, Африци и Азији, које се често називају Глобални југ.

У "Глобални југ" улазе и сиромашне државе Евро-

пе, поред оних у Латинској Америци, Африци и 

Азији.

Неправда корпорацијске глобализације изазива снажан одговор Покрета за глобалну правду. Почевши од деведесетих година прошлог века, Покрет за глобалну правду је мобилисао милионе људи у борби против овог пројекта чинећи немогућим да елита организује састанке без снажних протеста. Корпорацијске шеме су дискредитоване и институције које их промовишу су протеране из низа држава, које су их претходно прихватиле. Латинска Америка нарочито снажно реагује и креће се у веома прогресивном правцу, што се огледа и у избору Ева Моралеса, првог икада председника Боливије из редова домородачког становништва, који је отворени критичар капитализма. Пораз пројекта корпорацијске глобализације, данас, се јасно види у компромитвању њене водеће институције Светске трговинске организације (СТО), чији су преговори потпуно пропали одбијањем нација Глобалног југа да пристану на даље уступке.

Изузев Србије, где нас наша „политичка елита“ буквално гура под морањем да „Србија МОРА да уђе у СТО“!!! Наравно, да је и ово у склопу задатка којег су се прихватили, а у корист корпорацијске глобализације и њеног профита - прим. ЛГ

Лекција овог јачања моћних социјалних покрета учи да систем не може нама да влада без нашег пристанка. Заједништвом и обелодањивањем његове неправедности, обични људи могу да поразе све више очајничке покушаје капитализма да настави са експлоатацијом заједница на планети.

Како капитализам досеже до својих граница, нова економија заснована на базично различитим еколошким и социјалним односима, мора да се јави као његова замена. Да ли ће ова нова реалност да буде демократичнија, слободнија, праведнија и одрживија него живот под капитализмом? То не може да се зна. Одговор ће, у многоме, да зависи од онога шта чинимо. Да ли ћемо да се потчинимо страху од губљења богатства и привилегија? Ако буде тако може да нам се догоди да будемо поведени у нешто још горе. Тај пут може да доведе до неке врсте неофашизма, милитаризације друштва да би Хампти наставио да се котрља, без обзира на цену (прим ЛГ - .и овде смо сведоци да Хамптијеве одабране и личним богатством награђене слуге у нашим редовима упорно настоје да насу убеде да они боље од нас знају шта је за нас добро, а да смо ми лењи, невредни, необразовани и сви други су бољи од нас. Тако се праве робови и слуге. Неинформисана маса којој може лако да се прода пропала политика корпорацијске глобализације, као једини пут којим МОРАМО да идемо!). Или можемо ли да кренемо другим путем, вођени љубављу једних према другима и према самима себи? Ако се то деси, сасвим је могуће да изградимо нови животни пут којим се обнавља здрав однос људи и природе, док поново снажимо суштинске вредности које чине живот смисленим - слобода, демократија, правда и одрживост. Можемо да развијемо друштво које поштује нас саме, засновано не на профиту неколицине, већ на задовољавању потреба свих, укључујући и планету.

Да би стигли до тог циља морамо да култивишемо начине којима сагледавамо свет који су и здраворазумски, засновани на нашем животном искуству и сопственом сазнању, пре него што су нам убачени спољним формулацијама и радикалне, у смислу доласка до суштине и откривања скривених сила испод површине реалности. Здраворазумски радикализам ће да препозна велике потенцијале који се налазе у људским бићима, као што је способност стварања, слушања, живљења у равнотежи са околином, заједничко решавање проблема и најважније – способност да се мењамо. Таква перспектива ће свакако да критички посматра сваки систем који ограничава и спречава ове прирођене способности и тражиће путеве ослобађања људских потенцијала, тако да можемо боље да водимо рачуна о нашој планети и нашим заједницама.

Здраворазумски радикални приступ ће да нам помогне да схватимо да не можемо да лечимо друге, док не почнемо да лечимо себе саме од социјалних и еколошких траума које смо прошли под капитализмом. Први корак на том путу оздрављења је да образујемо себе да би могли да именујемо капитализам као проблем. Препознавање извора трауме, отвара наше менталне видике за широке могућности које леже иза њега. Наша машта је извор стварне наде за будућност. Само ми можемо је ослободимо.

.
Крај капитализма 
Нови свет је на помолу. Ми га градимо, дан по дан. 

Следећи наставак: Део 2. Шта је то капитализам?