СРПСКО-НЕМАЧКИ ОДНОСИ: НЕМАЧКА ИЗГЛЕД МЕЊА, АЛИ ЋУД НИКАКО!

Немачко-немачка смицалица

Аутор Проф. др Слободан Самарџић Извор Србија и свет Блог Бошка Мијатовића и Слободана Самарџића

Слободан Самарџић (Београд, 10. март 1953), доктор политичких наука, редовни професор на Факултету политичких наука у Београду и народни посланик у Скупштини Републике Србије. Био је министар за Косово и Метохију у другој влади др Војислава Коштунице у периоду од 2007. до 2008. године. Од јуна 2015. постао је председник Државотворног покрета Србије (ДПС).

Да ли је неко у Србији озбиљно анализирао тзв. Немачко-немачки споразум из 1972. године, о којем наши данашњи политичари на челу са Вучићем говоре са страхопоштовањем? Да ли се неко питао, зашто и из којих разлога је Србија у јесен 2007. године одбацила овај међудржавни уговор као модел за решавање питања Косова и Метохије?

Разуме се, када је Волфганг Ишингер, један од чланова преговарачке тројке у своје име изложио предлог у 14 тачака о решавању статуса покрајине, предлог који се заснивао на Уговору о основама односа између СР Немачке и Немачке ДР (1972), наш државни преговарачки тим озбиљно је размотрио и предлог и његов модел. Прво што је пало у очи јесте толика различитост двеју ситуација да она старија (две Немачке) никако није могла бити узор за ону каснију (Србија и покрајина). Наиме, две немачке државе имале су решене државне статусе, а Уговор је требало да отвори поље међусобне сарадње и нормализације односа. Уговор је експлицитно полазио од начела Повеље УН о територијалном интегритету држава и Хелсиншког завршног акта о неповредивости државних граница. Пошто су Србија и представници Албанаца (привремених институција у покрајини) тек преговарали о статусу покрајине на основу Резолуције 1244 која је утврдила суверенитет и територијални интегритет тадашње СР Југославије, по дефиницији се није могло преговарати о сарадњи и нормализацији односа између две државе. Дакле, у нашем случају предмет преговора је било регулисање односа између државе и сецесионистичке мањине посредством међународне заједнице (УН) која територију на којој живи сецесионистичка мањина држи у режиму протектората.

Познато је да се случај две Немачке завршио уједињењем, тј. присаједињењем једне Немачке другој (1990). Поред садржинске неприхватљивости, било је неког апсурда у томе да предлог који смера ка постепеној независности Косова даје дипломата земље која се ујединила. Али, Ишингеров предлога био је још више непримерен после једностраног проглашења независног Косова фебруара 2008. Немачка је била једна од првих земаља која је признала Косово. Нешто касније, када је Немачка постала кључни играч у притискању Србије да призна независност Косова, идеја о немачко-немачком моделу постала је иронична. Дакле, после Ишингеровог предлога од 2007. идеја се реинкарнисала најпре у десет тачака Ангеле Меркел (2010), па у седам тачака Андреаса Шокенхофа (2011), потом у тзв. Први бриселски споразум (2013), те најзад у обавезу Србије да са Косовом потпише правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Иако су историјске прилике и правни садржај немачко-немачког документа сасвим различити од Првог бриселског споразума и од захтеваног новог споразума између Србије и Косова („свеобухватна нормализација односа“), једна ствар за Немачку овде је одлучујућа: по узору на немачко-немачки уговор овај српско-албански мора бити споразум два равноправна учесника. Његов прави резултат је признање Косова од стране Србије.

Друга страна ове медаље је понашање српских државних представника у овом случају. Од 2008. године Србија је изгубила државни компас у решавању питања своје јужне покрајине. Њено перманентно попуштање Немачкој било је могуће само зато што се Србија својом вољом, тј. вољом њених државних руководстава, претварала у вазалску државу. Њени политичари и њена јавност могли су да ћутањем прихвате Шокенхофово политичко иживљавање. Касније су Вучићева снисходљивост према немачким министрима спољних послова и одласци на ритуална поклоњења Ангели Меркел постали нормални. Завладала је опуштеност званичне Србије, њене политичке јавности и научне заједнице (пре свега правничке) у односу на раст сениорско-вазалских односа између Немачке и Србије.

За ову тврдњу постоје бројни показатељи. Један изузетно илустративан јесте посета немачког министра спољних послова З. Габријела Београду и Приштини и његова порука Београду из Приштине. (Највероватније је та порука изречена директно српском руководству, па како је ово ћутало, министар је нашао за сходно да га подсети из Приштине). Има ту неколико дипломатских бисера. Један је онај да Србија треба да прихвати независност Косова, а не да га призна, што личи на дипломатско шегачење са српским државним руководством. Али, најважнији део ове приче је министрово подсећање на модел немачко-немачког уговора, а потом упозорење да Србија с обзиром на споразум који треба да потпише са Приштином треба да промени свој устав (према Политици од 15. фебруара).

Овакв наступ немачки министар не би имао према земљи која држи до својих интереса, где државни фнкционери и њихове правне службе, па и шира правничка и научна јавност, држи на оку неку политички осетљиву ствар. Тим пре што немачки министар повезујући немачко-немачки уговор и питање устава Србије врши најобичнију манипулацију. Наиме, СР Немачка поводом потписивања уговора са ДР Немачком није морала да измени свој устав. У тадашњој преамбули Основног закона (1949) налазила се одредба по којој је „целокупни немачки народ позван да у слободном самоопредељењу оствари јединство и слободу Немачке“. Овај начелан став из преамбуле био је конкретизован у члану 23 Основног закона. Ту је предвиђено да се немачко државно јединство има остварити „приступањем осталих делова Немачке“ СР Немачкој. Када је 1972. био потписан немачко-немачки уговор, не само да СР Немачка није променила ове одредбе свог устава него је и Савезни уставни суд у свом меродавном тумачењу утврдио је да СРН није само правни наследник Немачког Рајха,  већ је као држава идентична са њим, иако се просторно не подудара. Иначе, поменуте две одредбе Основног закона СРН, у преамбули и у чл. 23, замењене су другим тек после „приступања осталих делова Немачке“ 1990. године. Толико о немачкој принципијелности и српској политичкој лакомислености.

Неколико дана после ових Габријелових бравура на рачун Србије из Приштине, стиже поново глас српског председника, највећег посвећеника немачке политике на Балкану. После разговора са Ангелом Меркел, о којем немачки медији нису изустили ни реч, изјавио је да очекује приступ Србије Европској унији 2025. зато што то гарантује Немачка. Ако је тако, зашто то није изјавила Ангела Меркел? Ако Вучић измишља, зашто Немачка то не демантује? Ако, пак, неко помисли да би овде могло бити неспоразума и противречности, вара се. Све се обавља по договореној подели посла. Немачка уредно суочава српско државно руководство са хитном потребом признања Косова, док српска страна свира успаванку домаћем јавном мњењу које је и само решило да овај непријатан део историје преспава.