Не могу да заборавим!
Море, Гордано, нити желим...
Море, Гордано, нити желим...
 |
 Какав треба да је скот и имбецил да овако нешто напише? Прво што Срби треба да знају - МИ ОВАЈ РАТ НИСМО ИЗГУБИЛИ! За 78 дана НАТО нас није бацио на колена. Први непријатељски авион "Торнадо", оборен је само пола часа после почетка напада! Најмоћнији војни савез на свету, састављен од 13 најразвијенијих земаља, као и банде шиптарских терориста и регуларне албанске војске, није спустио стопу на српску земљу, све до Кумановског споразума. Уништили смо им преко 60 авиона и преко 50 је оштећено тако да није могло да се поправи. Од тога три "невидљива" аиона Ф117А, где је један пао на нашу територију, један у Македонију и један "уТузлу". Срушено је преко 200 летећих објеката. Војна сила је сачувана, посебно на Косову и Метохији, где је Приштински корпус, ратним лукавством и немерљивим хероизмом пронео славу Српске војске. При томе Српска војска је изводила успешне против ударе, чак и на непријатељској територији суседне Албаније и на аеродроме близу Тиране и на тузлански аеродром. СРБИ ОВАЈ РАТ НИСУ ИЗГУБИЛИ, ЈЕР СМО БИЛИ НА СТРАНИ ПРАВА И ПРАВДЕ! НА СТРАНИ СВЕТЛОСТИ, А НЕ ТАМЕ! НАПАЛИ СУ НАС, БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА, ИСТИ ОНИ КОЈИ СУ 1941., ПОСЛЕ ПЕРЛ ХАРБУРА, КУКАЛИ КАКО У СЕ ЈАПАНЦИ ОСРАМОТИЛИ ДОВЕКА, ЈЕР СУ ИХ НАПАЛИ БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА! Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја! СЛЕДЕЋЕ ГОДИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!! |
Овај текст није праћен фотографијама, ви драга браћо и сестре имете своје слике дубоко утиснуте у вама ..... Сами илиструјте текст, својим сликама ...
У последњих неколико месеци врло често до нас долазе вести о терористичким нападима по Европи. Као заклети пацифиста и неко ко не подноси насиље ни у једном облику, нити имам оправдање за некога ко му прибегава, увек ме ове слике потресу до дна душе. Неизмерно ми је жао свих невиних жртава, младих живота који то ничим нису заслужили.
Али, за моју несрећу, негде из вртлога мисли, као бумеранг вратише ми се слике рата деведесетих и бомбардовања 1999. год. Неке ствари, колико год потискивала, желела да заборивим, не могу! Питам се где баш сада да се сетим и зашто ми остаде у глави реченица:
„Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” – изјава Жака Ширака, тадашњег председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ.
Тих деведесетих ја сам била млада мајка, која није могла у сред Београда да ужива са својом бебом, јер су сви моји били раштркани по крвавим бојиштима Босне, Хрватске. Није ми било сна, а суза јесте. И то на претек. Све сам их живе оплакала, сахрањивала, видела у кошмарима све њихове голготе.
НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!
Јер за рат у Босни и Хрватској није био крив народ, већ моћници Европе и Америке, којима смо послужили као полигон за њихове болесне игре, као сметлиште на којем су тестирали сво своје наоружање, чије последице осећамо и данас. Све су уништили чега су се дотакли. Људе, животе, породице, куће, крваво стечену имовину, фабрике и довели нас до руба егзистенције.
НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!
Осамнаестогодишњег брата од стрица, чији су родитељи глувонеми, а он момчић. Једини у оца у мајке. Милина га је било слушати када прича или запева. Леп као слика, паметан, а душу је имао за све и свакога. Мирно је ишао улицом и снајпериста је одабрао баш његову дивну, црну косу и испалио метак. Угасио је једну младост. Када су донели тело, његов отац га је узео у наручје, нежно мазио по глави и испуштао звукове као рањена звер. Бог му није дао моћ говора да виче и вришти. Знате ли какви су звуци бола глувонемог човека? Из камена суза да потече.
То није био терористички акт и нико није у Британији, Немачкој, Француској и Америци запалио свећу за њим и за хиљаде оних сличних њему. Не! У Европи се водио пропагандни рат, а њихови политичари и познати људи су говорили:
„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе“ – рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник–хуманитарац, по повратку из Сарајева и посете Маркалама 2, на својој конференцији за штампу.
Време је пролазило и покушавала сам да се опоравим и гледам напред. Зарад свог детета, све деце, зарад своје породице, себе. Ране су биле дубоке. Нисам мрзила, нити мрзим и кривим муслимане, Хрвате, јер смо сви изманипулисани, искоришћени до максимума. Разлика је само у томе што су неки имали подршку, а неки не. Мада, кад се реално погледа данашњица – ту смо. Тешко се живи у свим тим новоствореним државама, а рат је оставио последице несагледивих размера.
За нас, Србе су говорили:
„Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ“ – Генерал Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997. Париз.
И јесмо. Заиста смо болесни. Болесни од туге и зла које нам је учињено, болесни од жига кривице које су нам упорно утискивали у кожу, срце.
Покушали су да нас докрајче бомбардовањем 1999. год. Разрушили целу Србију. Нису чули плач уплашене деце, нису чули јечање рањених, нису чули ропац умирућих. Њихови авиони нису били терористички акт на једну земљу која није дала део своје територије – Косово и Метохију! Нико од њих у Европи није палио свеће за Милицом, Јеленом, Марком, и многим другим које су њихове бомбе убиле у кући, на мосту, на радном месту. Не, јер:
„Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“ – говорио је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а, марта 1999. год.
Заиста су били спокојни у својим убилачким походима, док сам покушавала да објасним четверогодишњем сину зашто су нам навучене ролетне у сред дана, шта су то сирене, зашто се тресем, какве то направе (ракете) пролазе поред зграде. Није разумео, али се плашио јесте, трзао у сну, а са сваким његовим трзајем у мени је настајао страх да ли ће имати последице када порасте? Ако порасте?!?
Питам се како је један Гинтер Грас, добитник Нобелове награде за књижевност, 26. марта, два дана после почетка бомбардовања Југославије, на отварању Сајма књига у Лајпцигу, могао да каже: „Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно?“
НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!
Колоне избеглица, децу, мајке, болесне, рањене, препуне ходнике на ВМА, вести о новим жртвама, пљување и блаћење једног народа. Народа који има богату историју, претке за понос, који се бранио од зла голим рукама. Не могу да заборавим и ове проклете реченице које су други говорили, а остале у глави као опомена, да ме отрезне и спусте на земљу, да се сетим и кад треба и када не треба.
Жао ми је сваког живота било где на планети који је одузет руком другог људског бића. Жао ми је свих народа који страдају у ратовима, од бомби и метака.
Жао ми је свих оних којима се ово зло десило јуче и данас, и оних којима ће се, нажалост, тек десити.
Од нас неће чути реченице које су њихови учени људи и политичари изјављивали, јер ми смо народ са великим срцем и великом маном. Заборављамо зло учињено нама! Пребрзо, прерано и неразумно.
Од нас ће добити најискреније саосећање, јер смо све то и много горе осетили на сопственој кожи и зато боље разумемо. Од нас ће добити разумевање, топлину, сузе, иако смо „хорде“, „разбојници и терористи“, „болесници“, „дивљаци“.
Можда су нам узели велики део нас, наших живота, наше најмилије, завичај, али не могу нам узети оно што највише желе – душу! Не могу је пресадити у своје човечије љуштуре и чинити зло, а да не очекују да им се врати!
А ми? Надам се да ћемо се дозвати памети и почети држати до свог достојанства, поноса, историје. Да нећемо заборавити све српске недужне жртве, да нећемо заборавити гробове деце.
Опростити?
Можда…
Једном…
ЛИМАН ГЕРИЛА: "Јок, море!"
...... и још ...
Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја
Било је то топло, сунчано јунско јутро када сам чуо звона са Цркве, која су позивали на Свету Литургију. Узео сам сина за руку и кренули смо пут звона. Син Никола, који је два месеца пре тога напунио три године, уз пут ми је причао шта је све научио, док сам био одсутан. Причао је веселим дечијим гласом како је научио молитву Оче наш, како се свако вече молио клечећи са мамом да се тата врати жив и здрав, како је водио борбу са авионима прљаве војске пуцајући из своје пушке… Слушао сам га расејано, јер су ми мисли биле на Косову и Метохији, са којег сам стигао претходног дана. И када смо били на неких пар стотина метара од храма, син ме повуче за руку, заустави, погледа у очи и упита: “Зашто сте пустили прљаву војску да дође на Косово?“ Никола ме гледа радознало у очи, не знајући да ми тим питањем и погледом бол задаје. Нисам могао да издржим његов дечији продорни поглед, спустио сам главу, нем, без одговора. А онда сам осетио топлину на образима, сузе су се сливале низ лице. Осетио сам страховит притисак у грудима, бол у глави, а пред очима су ми се појавиле неизбрисиве слике због којих ми душа пати, а тело крвари.
Слика прва:
Те, за нас Србе несретне 1999.године у пролеће, пружила ми се прилика да на делу покажем љубав према својој земљи и народу. Рано ујутру 19.марта кренуо сам заједно са осталим полицајцима СУП-а Шабац пут Косова и Метохије. Док сам се поздрављо са сином Николом, рекао сам му:“Сине, иде тата у рат, да не да прљавој војсци да дође на Косово“! То што сам њему рекао, заиста сам тако мислио и осећао. Одједном сам заборавио на сва она дешавања која су предходила овом рату, све оне преваре и заблуде, све игре политичара, поразе и продаје. Видео сам само један циљ дати све, па и живот у одбрани нашег Светог Косова. И ако се показало да нама ништа није свето и да све може да се преда или прода, мислио сам да је то немогуће да буде са Косовом. Веровао сама тада, као што верујем и данас, као што биљка без корена не може живети, тако ни Србија без Косова и Метохије не може постојати. Веровао сам да нико неће смети, због клетве Св.великомученика Кнеза Лазара, да изда. Због тадашње издаје, сви они који то учинише осташе проклети век векова, а Срби због тога бише у ропству Турском неколико векова. Ако се то догоди, веровао сам да ћу својом жртвом од тог проклетства бар своје поколење сачувати. Ушли смо у аутобусе, мислио сам да ћу полетети, па је ли могуће, ја ћу бранити нашу светињу “Крст Часни и слободу златну“, као што су то радили и моји преци. А онда ево улазимо на Косово, дошло ми је да викнем возачу, стани, ми смо на светој земљи, стани да је целивам. Стигли смо у касарну у К.Митровици и одмах су нам рекли узмите само најнеопходније ствари идемо на терен. И тада они најслабији одустају, неколико полицајаца одбија да иде. Ми остали улазимо у велики шлепер и крећемо пут Србице. Стижемо у Србицу, пребацују нас у мање камионе и одвозе на положаје неколико километара даље. Тамо нас прикључују јединицама полиције које су започеле чишћење терена од Шиптарских банди (терориста). Обузима ме велико узбуђење, јер оно што сам гледао на телевизији и слушао од других ја доживљам, улазим у праву борбу. У даљини се чује оно познато шиптарско “пак, пак“ из њихових пушки кинеске производње. Чује се команда, убаците метак у цев и откочите пушке, крените у колони по један…
Слика друга:
Док сам лежао на поду у канцеларији у згради ПС Србица, одједном је нешто почело да се чује у ваздуху, неко је викнуо ево управо нас прелећу ракете, почео је рат. Ако сам дотад и гајио наду да ће неким чудом ипак проћи без рата, брујање у ваздуху ме је отрезнило. Одмах сам се упитао, где ли ће ове силне ракете завршити, колико ће људи погинути. На ходнику је неко викао излазите сви из зграде, сигурно ће и њу гађати. Изашли смо испред, напољу ведро небо, пуно звезда и да није тог злокобног брујања, било би то предивно вече. Гледамо један другог, немо и свако са својим мислима и бригама, шта нам је са фамилијом, пријатељима. Тај неми говор прекида наредба да кренемо према школи, да се тамо склонимо…
Слика трећа:
Поред нас пролазе колоне србске војске. Потписан је лажни мир и ми смо распоређени на путу од од Србице до К.Митровице, да обезбеђујемо несметано повлачење наше војске. Непрегледне колоне војних возила у њима момци 19-20 година. Гледам те голобраде момке, дивим се њиховој храбрости, снази, љубави према домовини, па они су победили страшни фашистички НАТО. Да они су победили, они су достојни својих предака који су рушили царевине, они су били на корак да сруше НАТО. И уместо да на њиховим лицима сија задовољство и радост, види се на њима незадовољство јер су им политичари узели победу и претворили у пораз, види се жалост јер су напуштали оно што су својим оружјем сачували, а што су неку “људи“ без образа и части предали у руке светским зликовцима и шиптарским криминалцима…
Слика четврта:
Налазимо се поред пута К.Митровица-Приштина у близини Вучитрна. Стојимо, нас двадесетак полицајаца држећи пушке поред себе, а преко пута нас три оклопна возила француских легионара са упереним оружјем према нама и гледамо колоне Срба који беже из Вучитрна. На неких две стотине метара од нас, окупило се стотинак шиптара који уз претње и вређање гађају каменицама Србе који пролазе поред њих у колима, тракторским приколицама, а преко пута три оклопна возила са француским легионарима све то посматрају. Изнад нас небо је прекривено НАТО хелихоптерима, који пркосно и претећи лете, показујући своју силу и нашу немоћ. Не можемо да верујемо својим очима, послали су нас да бранимо нашу нејач, а ми сада стојимо као кипови, јер французи ће да пуцају ако нешто покушамо. У нама кипти невиђен бес, неко наглас опсује. Поред нас пролазе наши Срби, понижени и израњавани шиптарским каменицама, гдедају у нас тражећи заштиту. На једној тракторској приколици, која је управо пролазила поред разјрених шиптара, отац телом заклања дечака од 2-3 године да га не повреде каменице, а рукама му покрива очи да не гледа ругање шиптара. Ни сам не знам како сам издржао да…
Слика пета:
Улазимо у аутобусе и крећемо за Шабац. Око мене сви радосни, враћају се кући породицама. А ја осећам се понижено, туга за Косовом је надвлада радост што ћу видети породицу. Немо гледам кроз прозор, уз пут обилазимо колоне избеглог народа, на камионима, тракторима, у аутима. Преплашена деца се привијају уз уплакане мајке, а мушкарци видно сломљени, забринутог погледа гледају у даљину, не знајући куда и где возе. А онда стижемо код Краљева, огромне колоне избеглог народа помешани са војним и полицијским колонама. Тада видех и осетих колико смо безосећајни, полиција не да народу да иде даље, а пушта колоне војних и полицијских возила. Упитах се, где је сад Св.Николај Србски или Војвода Мишић или Вожд, који зауставише војску, а народ пустише да прође. Њима није требала полиција, већ је била довољна њихова јака реч. Они окренуше војску да удари на непријатеља, да народ заштити, а народ пустише да се склони. Зашто сад нема неког да викне, да војску и полицију на Косово врати, а да народ пропусти да се склони…
То листање слика трајало је неколико секунди, а за мене као да је била вечност. Хтео сам тог момента да клекнем пред сина и да га замолим за опроштај, јер нисам испунио обећање, на Косово је дошла прљава војска. Дете и ако тако мали, схватио је да његов тата не зна одговор и само ме повуче и рече:“Тата, идемо у цркву“. Ходао сам као без свести и тек мирис тамјана на уласку у храм ме је повратио. А онда поглед сам зауставио на икони св.Саве и просто сам вриснуо у себи:“Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја!“ пс:Молим све оне који су били учесници или сведоци ратова деведестих (РС, РСК, КиМ), да пишу о томе (мање текстове- народ наш нема времена да чита књиге), јер садашња власт, по заповести светских моћника, хоће да избрише из свести народа оно што се заиста догодило, да смо ми мученички и страдални народ који је само бранио голи живот и своју ђедовину од оних који хоће и семе да нам затру. Дана 22.07/04.08.2011.лета Господњег.
Питам се како је један Гинтер Грас, добитник Нобелове награде за књижевност, 26. марта, два дана после почетка бомбардовања Југославије, на отварању Сајма књига у Лајпцигу, могао да каже: „Крајње је било време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно?“
НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ!
Колоне избеглица, децу, мајке, болесне, рањене, препуне ходнике на ВМА, вести о новим жртвама, пљување и блаћење једног народа. Народа који има богату историју, претке за понос, који се бранио од зла голим рукама. Не могу да заборавим и ове проклете реченице које су други говорили, а остале у глави као опомена, да ме отрезне и спусте на земљу, да се сетим и кад треба и када не треба.
Жао ми је сваког живота било где на планети који је одузет руком другог људског бића. Жао ми је свих народа који страдају у ратовима, од бомби и метака.
Жао ми је свих оних којима се ово зло десило јуче и данас, и оних којима ће се, нажалост, тек десити.
Од нас неће чути реченице које су њихови учени људи и политичари изјављивали, јер ми смо народ са великим срцем и великом маном. Заборављамо зло учињено нама! Пребрзо, прерано и неразумно.
Од нас ће добити најискреније саосећање, јер смо све то и много горе осетили на сопственој кожи и зато боље разумемо. Од нас ће добити разумевање, топлину, сузе, иако смо „хорде“, „разбојници и терористи“, „болесници“, „дивљаци“.
Можда су нам узели велики део нас, наших живота, наше најмилије, завичај, али не могу нам узети оно што највише желе – душу! Не могу је пресадити у своје човечије љуштуре и чинити зло, а да не очекују да им се врати!
А ми? Надам се да ћемо се дозвати памети и почети држати до свог достојанства, поноса, историје. Да нећемо заборавити све српске недужне жртве, да нећемо заборавити гробове деце.
Опростити?
Можда…
Једном…
ЛИМАН ГЕРИЛА: "Јок, море!"
...... и још ...
Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја
Било је то топло, сунчано јунско јутро када сам чуо звона са Цркве, која су позивали на Свету Литургију. Узео сам сина за руку и кренули смо пут звона. Син Никола, који је два месеца пре тога напунио три године, уз пут ми је причао шта је све научио, док сам био одсутан. Причао је веселим дечијим гласом како је научио молитву Оче наш, како се свако вече молио клечећи са мамом да се тата врати жив и здрав, како је водио борбу са авионима прљаве војске пуцајући из своје пушке… Слушао сам га расејано, јер су ми мисли биле на Косову и Метохији, са којег сам стигао претходног дана. И када смо били на неких пар стотина метара од храма, син ме повуче за руку, заустави, погледа у очи и упита: “Зашто сте пустили прљаву војску да дође на Косово?“ Никола ме гледа радознало у очи, не знајући да ми тим питањем и погледом бол задаје. Нисам могао да издржим његов дечији продорни поглед, спустио сам главу, нем, без одговора. А онда сам осетио топлину на образима, сузе су се сливале низ лице. Осетио сам страховит притисак у грудима, бол у глави, а пред очима су ми се појавиле неизбрисиве слике због којих ми душа пати, а тело крвари.
Слика прва:
Те, за нас Србе несретне 1999.године у пролеће, пружила ми се прилика да на делу покажем љубав према својој земљи и народу. Рано ујутру 19.марта кренуо сам заједно са осталим полицајцима СУП-а Шабац пут Косова и Метохије. Док сам се поздрављо са сином Николом, рекао сам му:“Сине, иде тата у рат, да не да прљавој војсци да дође на Косово“! То што сам њему рекао, заиста сам тако мислио и осећао. Одједном сам заборавио на сва она дешавања која су предходила овом рату, све оне преваре и заблуде, све игре политичара, поразе и продаје. Видео сам само један циљ дати све, па и живот у одбрани нашег Светог Косова. И ако се показало да нама ништа није свето и да све може да се преда или прода, мислио сам да је то немогуће да буде са Косовом. Веровао сама тада, као што верујем и данас, као што биљка без корена не може живети, тако ни Србија без Косова и Метохије не може постојати. Веровао сам да нико неће смети, због клетве Св.великомученика Кнеза Лазара, да изда. Због тадашње издаје, сви они који то учинише осташе проклети век векова, а Срби због тога бише у ропству Турском неколико векова. Ако се то догоди, веровао сам да ћу својом жртвом од тог проклетства бар своје поколење сачувати. Ушли смо у аутобусе, мислио сам да ћу полетети, па је ли могуће, ја ћу бранити нашу светињу “Крст Часни и слободу златну“, као што су то радили и моји преци. А онда ево улазимо на Косово, дошло ми је да викнем возачу, стани, ми смо на светој земљи, стани да је целивам. Стигли смо у касарну у К.Митровици и одмах су нам рекли узмите само најнеопходније ствари идемо на терен. И тада они најслабији одустају, неколико полицајаца одбија да иде. Ми остали улазимо у велики шлепер и крећемо пут Србице. Стижемо у Србицу, пребацују нас у мање камионе и одвозе на положаје неколико километара даље. Тамо нас прикључују јединицама полиције које су започеле чишћење терена од Шиптарских банди (терориста). Обузима ме велико узбуђење, јер оно што сам гледао на телевизији и слушао од других ја доживљам, улазим у праву борбу. У даљини се чује оно познато шиптарско “пак, пак“ из њихових пушки кинеске производње. Чује се команда, убаците метак у цев и откочите пушке, крените у колони по један…
Слика друга:
Док сам лежао на поду у канцеларији у згради ПС Србица, одједном је нешто почело да се чује у ваздуху, неко је викнуо ево управо нас прелећу ракете, почео је рат. Ако сам дотад и гајио наду да ће неким чудом ипак проћи без рата, брујање у ваздуху ме је отрезнило. Одмах сам се упитао, где ли ће ове силне ракете завршити, колико ће људи погинути. На ходнику је неко викао излазите сви из зграде, сигурно ће и њу гађати. Изашли смо испред, напољу ведро небо, пуно звезда и да није тог злокобног брујања, било би то предивно вече. Гледамо један другог, немо и свако са својим мислима и бригама, шта нам је са фамилијом, пријатељима. Тај неми говор прекида наредба да кренемо према школи, да се тамо склонимо…
Слика трећа:
Поред нас пролазе колоне србске војске. Потписан је лажни мир и ми смо распоређени на путу од од Србице до К.Митровице, да обезбеђујемо несметано повлачење наше војске. Непрегледне колоне војних возила у њима момци 19-20 година. Гледам те голобраде момке, дивим се њиховој храбрости, снази, љубави према домовини, па они су победили страшни фашистички НАТО. Да они су победили, они су достојни својих предака који су рушили царевине, они су били на корак да сруше НАТО. И уместо да на њиховим лицима сија задовољство и радост, види се на њима незадовољство јер су им политичари узели победу и претворили у пораз, види се жалост јер су напуштали оно што су својим оружјем сачували, а што су неку “људи“ без образа и части предали у руке светским зликовцима и шиптарским криминалцима…
Слика четврта:
Налазимо се поред пута К.Митровица-Приштина у близини Вучитрна. Стојимо, нас двадесетак полицајаца држећи пушке поред себе, а преко пута нас три оклопна возила француских легионара са упереним оружјем према нама и гледамо колоне Срба који беже из Вучитрна. На неких две стотине метара од нас, окупило се стотинак шиптара који уз претње и вређање гађају каменицама Србе који пролазе поред њих у колима, тракторским приколицама, а преко пута три оклопна возила са француским легионарима све то посматрају. Изнад нас небо је прекривено НАТО хелихоптерима, који пркосно и претећи лете, показујући своју силу и нашу немоћ. Не можемо да верујемо својим очима, послали су нас да бранимо нашу нејач, а ми сада стојимо као кипови, јер французи ће да пуцају ако нешто покушамо. У нама кипти невиђен бес, неко наглас опсује. Поред нас пролазе наши Срби, понижени и израњавани шиптарским каменицама, гдедају у нас тражећи заштиту. На једној тракторској приколици, која је управо пролазила поред разјрених шиптара, отац телом заклања дечака од 2-3 године да га не повреде каменице, а рукама му покрива очи да не гледа ругање шиптара. Ни сам не знам како сам издржао да…
Слика пета:
Улазимо у аутобусе и крећемо за Шабац. Око мене сви радосни, враћају се кући породицама. А ја осећам се понижено, туга за Косовом је надвлада радост што ћу видети породицу. Немо гледам кроз прозор, уз пут обилазимо колоне избеглог народа, на камионима, тракторима, у аутима. Преплашена деца се привијају уз уплакане мајке, а мушкарци видно сломљени, забринутог погледа гледају у даљину, не знајући куда и где возе. А онда стижемо код Краљева, огромне колоне избеглог народа помешани са војним и полицијским колонама. Тада видех и осетих колико смо безосећајни, полиција не да народу да иде даље, а пушта колоне војних и полицијских возила. Упитах се, где је сад Св.Николај Србски или Војвода Мишић или Вожд, који зауставише војску, а народ пустише да прође. Њима није требала полиција, већ је била довољна њихова јака реч. Они окренуше војску да удари на непријатеља, да народ заштити, а народ пустише да се склони. Зашто сад нема неког да викне, да војску и полицију на Косово врати, а да народ пропусти да се склони…
То листање слика трајало је неколико секунди, а за мене као да је била вечност. Хтео сам тог момента да клекнем пред сина и да га замолим за опроштај, јер нисам испунио обећање, на Косово је дошла прљава војска. Дете и ако тако мали, схватио је да његов тата не зна одговор и само ме повуче и рече:“Тата, идемо у цркву“. Ходао сам као без свести и тек мирис тамјана на уласку у храм ме је повратио. А онда поглед сам зауставио на икони св.Саве и просто сам вриснуо у себи:“Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја!“ пс:Молим све оне који су били учесници или сведоци ратова деведестих (РС, РСК, КиМ), да пишу о томе (мање текстове- народ наш нема времена да чита књиге), јер садашња власт, по заповести светских моћника, хоће да избрише из свести народа оно што се заиста догодило, да смо ми мученички и страдални народ који је само бранио голи живот и своју ђедовину од оних који хоће и семе да нам затру. Дана 22.07/04.08.2011.лета Господњег.
С љубављу у Господа
грешни раб Божији
Горан Живковић
No comments:
Post a Comment