СРБИЈА - ПРЕДИЗБОРНА ЋАСКАЊА (6)

У свету су се догодиле огромне промене, па неће више само бриселски лешинари одређивати судбину Србије

Аутор Олег ГОЛУБОВИЋ Извор

Текстове потписане са Олег Голубовић приметио сам на порталу "Факти", а преносе га и "Србин инфо" и на други порталима (Васељенска, Восток..). Оно што ми је упало у очи је високи степен сагласности онога што пише у тим текстовима, углавном политичким и геополитичким анализама, са мојим "личним и персоналним" ставовима о темама о којима је писао. Зато ме је заинтересовало - Ко је Олег Голубовић? Када човек има такву врсту радозналости, у модерним временима, уобичајени поступак је да "гугла" тј. да на електронским претраживачима укуца тражени појам или име. Зато сам учинио управо то. Укуцах ћирилицом име и презиме. Под "ол" излете низ текстова, али под "имагес" ни једне, једине фотографија!? 'Ајд, да пробам латиницом. Чукам у оно "прозорче" на Гуглу "Oleg Golubović". Ентер. Исти резултат. Текстови, да. Фотографије, не! Биографија, ретко, мало и оскудно. Ко је, бре, тај Русосрбин, имена оснивача Кијевске Росије и презимена по српској речи за птицу мира? Ко је тај ко тако успешно крије свој лик, житије, али не и дело, и то у време постојања општег електронског кућног и личног шпијуна званог рачунар и гугл ? Да ли се ради о псеудониму, или је то "један релативно мистериозан саветник на опозиционој политичкој сцени, који наводно ради са генералом Момчилом Перишићем у Покрету за демократску Србију, мада у ПДС-у не постоји званична институција саветника. Голубовићев отац Радоје познат је политичкој јавности са дужим памћењем као југословенски амбасадор у Москви у време доношења Резолуције Информбироа 1948 - Резолуције коју је и сам потписао. Олег се стицајем те околности школовао у Русији, мада мало ко зна кад се вратио у земљу. Познато да је неко време био ожењен Брозовом унуком Светланом. Углавном, у просторијама његове фирме "Tacon Group" на последњем спрату Педагошке академије почела је 1990. да ради Демократска странка, док је он сам често виђан у друштву оснивача те странке Драгољуба Мићуновића. Онда нестаје из ДС-а, па се поново појављује на политичкој сцени као сарадник Војислава Шешеља. Био је скупштински посланик из редова Радикалне странке. Опет нестаје са српске политичке сцене на неко време - које је изгледа утрошио на бављење политиком и бизнисом у Републици Српској. Поново се за њега чуло кад је у просторијама његове нове фирме у Улици Божидара Аџије у Београду освануо Перишићев Покрет. Јавно се не појављује као генералов сарадник, не зна се која је тачно његова улога - с тим што се, изгледа, превашодно бави економским питањима." [Време] "У једном од писама које је Радован Караџић 2001. године упутио свом дугогодишњем савјетнику Јовану Заметици, бивши предсједник РС-а савјетује Заметицу да се чешће виђа са Олегом Голубовићем, Мирославом Тохољом, Алексом Бухом како би размјењивали информације, анализирали знаке из дипломатског свијета, те помогали "нашима овде, Мирку Шаровићу и Драгану Калинићу". Поуздани извори СБ тврде да је Олег Голубовић био мистериозни Караџићев савјетник за мађународне односе током рата у БиХ. Голубовић је био други супруг Титове унуке Светлане Броз, с којом има сина Ивана и кћерку Соњу. Иначе, Светлана је у вријеме када је живјела у Београду, јавност дуго забављала својим браковима, авантурама и испадима. Након овог пропалог брака, Светлана се удала за пуно старијег колегу са ВМА, пуковника др. Јарослава Суђија, који је због ње оставио жену и двоје ђеце. И тај брак је кратко потрајао, као и четврти са камерманом Драганом Поповићем. Олег Голубовић је пословни човјек који је учествовао у оснивању већине опозиционих странака у Србији. У Србију је стигао средином ‘80-их година из тадашњег Совјетског Савеза. Занимљиво је да је Голубовићев отац Радоња, као југословенски амбасадор у Москви, у вријеме доношења Резолуције Информбироа 1948. године био њен потписник. Олег се, стицајем тих околности, школовао у Русији. Током деведесетих био је скупштински посланик Шешељеве Српске радикалне странке. У вријеме рата у БиХ бавио се бизнисом у Републици Српској и савјетовањем Радована Караџића, али и био посредник између власти на Палама и Москве. Сједиште му је било у Зворнику. Поново се за њега чуло кад је у просторијама његове фирме основан Покрет за демократску Србију Момчила Перишића. Голубовић се јавно појављивао као генералов сарадник, а упућени тврде да се првенствено бавио економским питањима." [Слободна Босна] Био је "виђен", 2009., за заменика генералног директора НИС-, по преузимању овог српског предузећа од стране руског "Газпромнефта" [Екапија] Ово је мање-више једино што "обичан човек" може да нађе о Олегу Голубовићу, а да су "лични подаци". Чак и у, горе наведена два текста, име оца није сагласно. "Време" га наводи као Радоја, а "Слободна Босна" као Радоња!? Оно што је, међутим, правило је да је Олег Голубовић у "свакој чорби био мирођија". Како у Републици Српској, тако и у Републици Србији. И свуда се "бавио бизнисом", и "совјетовао некога", а код нас и оснивао странке, и увек остајао анониман. Слична тајанственост лебди и око предузећа "Tacon Group".  Међутим, овај тајанствени "аналитичар", било да је то он, или неко ко користи његово име и презиме, као псеудоним, је веома "плодан" и активан аутор занимљивих текстова, од којих су многи веома блиски сердцу мојему, па ево једног ...

ЗАДАТАК ЈЕ: ЗАУВЕК СИРОТИЊА, ЗЕМЉА БЕЗ ДРЖАВЕ, АЛИ СА ПОСЛУШНОМ КОРУМПИРАНОМ ВЛАШЋУ

• Српски политичари могу да се баве свиме осим државним пословима. Могу да се играју возића, зидића, лично да се уверавају да ли наше раднице у фабрикама страних власника носе или не носе пелене, да руше објекте ноћу или да отимају мајкама децу. Све то могу да раде само да би држали народ у беди, безнађу или у веровању у лажи
• Србији и другим државама у приступању ЕУ намењен је сценарио трајног сиромаштва и трајног процеса приступања. То се постиже сталним задуживањем, распродајом ресурса и политичком дестабилизацијом унутар држава и у региону. Уједно је то и изговор за одлагање пријема у чланство до којег никада неће доћи
• Европи историјски више одговара присуство Турске на својим јужним границама него, на пример, Русије, што би значило да Србија контролише, колико толико, своју државу сходно доминантној вољи бирача. Да се ово друго не би догодило, европски лешинари бирају власт у Србији према својим потребама, ослањајући се на инсталирану непроменљиву парадржавну структуру

ОНО што се нуди на предстојећим изборима недвосмислено указује на то да Србија нема алтернативу и да је кренула на опасни пут без повратка.
Политичка понуда је врло ограничена без обзира на број кандидата.
Обе главне струје оптужују се међусобно за криминал, корупцију, партократско понашање, урушавање институција и да не набрајамо. Разлика је у томе што једни то раде са позиције власти а други са позиције опозиције, која је пре тога била на власти. Изузетак је ,,часни“ и наоко поштени СПС, који је увек био на власти.
Неко је духовито приметио - било би добро да ови оду, а они други да се не врате. Нажалост то је сада немогуће. Овима је, не одмах, али ускоро, одзвонило и замениће их они. Задатак им је исти - да не буде државе, већ само послушна корумпирана власт. За то има више разлога.
Циљ европских ,,пријатеља“ је врло јасан. Србији и другим балканским државама намењена је улога санитарног коридора и канализационог колектора неких горућих проблема.
Пођимо од инвестиција. Демографски оматорелој Европи, да би била конкурентна, треба млађа радна снага. Таман су се порадовали имигрантима са Блиског Истока и из Африке, а онда су схватили да они не мисле да раде, већ су дошли по социјалну помоћ и да практикују шеријат и ислам, а по неки и тероризам.
Направили су жице у покушају да зауставе имигрантску бујицу, револт својих грађана и одговорних политичара.
Једно од решења је премештај дела радноинтезивне и прљаве индустрије на територију бивших југословенских држава и у највећу од њих, Србију. Јефтина, релативно квалификована радна снага, идеална је за такав пројекат. Када се томе дода повољни географски положај и инфраструктура, која се уређује, слика је заокружена. Све имаш надомак руке.

Поучена лошим искуством, европска мафија ће се потрудити да избегне два неповољна сценарија. Први је далекоисточни, првенствено кинески, а други источноевропски, са посебним нагласком на Румунију и Бугарску.
Инвестирањем у кинеску привреду, Запад, укључујући ту и Европу, створио је себи конкурента са којим се тешко носи.
Пријемом у чланство, нарочито Бугарске и Румуније, Европска Унија је отворила своје границе за осиромашену и криминалну популацију из тих земаља, што јој ствара проблеме. Шта ћеш више од тога када им и амбасадорке краду по фри-шоповима.
Србији и другим државама у приступању намењен је трећи сценарио, сценарио трајног сиромаштва и трајног процеса приступања.
То се постиже сталним задуживањем, распродајом ресурса и политичком дестабилизацијом унутар држава и у региону. Уједно је то и изговор за одлагање пријема у чланство до којег никада неће доћи. Бар не у садашњу ЕУ, можда у неку другу, модификовану, која ће се састојати од држава са различитим, како каже Јункер, брзинама.
Србија ће се возити у леру.
Тај трећи сценарио увелико се спроводи. Држава се задужује, између осталог, за плаћање отворених радних места у страним фабрикама (10.000-15.000 евра по запосленом). Радници добијају по 200 евра плату и изложени су нецивилизованом израбљивању, без заштите државе и синдиката.
Да би се то стање трајно задржало, неопходно је елиминисати тржиште и стабилне институције. Договори између страних инвеститора и представника државе праве се арбитрарно (произвољно), што је на штету запослених и део су корупционе схеме, коју мора да призна и свака наредна власт.
Запад ће прихватити образовне младе људе из професија које му недостају и чије је школовање скупо. Узеће лекаре, неке инжењере, медицинске сестре... Не требају му усрећени дуалним образовањем арбајтери, који могу да раде за њега и у матичној земљи, ИТ инжењери јер су релативно јефтини а и могу да раде од куће или у њиховим овдашњим фирмама, итд.
У међувремену, Европа озиђује своје границе 25. година након пада Берлинског зида. Ти зидови јесу против миграната, али историјски се некако поклапају са границама Отоманског царства.
Србија је изгубила за задњих 15 година 500.000 становника, што због беле куге, што због емиграције младих људи.
Слична је ситуација у Македонији и у Босни.

Хришћанска депопулација ће учинити своје, а у одређеном моменту ће започети интензивније насељавање имиграната са Блиског Истока, који ће пролазити кроз турски филтер, потпомогнут арапским новцем.

На тај начин Турска неће бити део праве Европе, али ће добити за себе историјску компензацију. Бивши премијер Давутоглу у томе је био врло јасан. Треба понекад и читати.
Поред тога, Европи историјски више одговара присуство Турске на својим јужним границама него, на пример, Русије или, у мањој мери, Кине, што би значило да Србија контролише, колико толико, своју државу сходно доминантној вољи бирача.
Да се ово друго не би догодило, европски лешинари бирају власт у Србији према својим потребама, ослањајући се на инсталирану непроменљиву парадржавну структуру.
Српски политичари могу да се баве свим осим државним пословима.
Могу да се играју возића, зидића, лично да се уверавају да ли наше раднице у фабрикама страних власника носе или не носе пелене, да руше објекте ноћу или да отимају мајкама децу. Све то могу да раде само да би држали народ у беди, безнађу или у веровању у лажи.
Српски политичари су променљива роба, али су на stand by-у јер су корумпирани и увек могу да ускоче.
Свако, па макар и привидно кретање према Европској Унији искључује залагање за европске вредности. У том смислу, задатак је српских власти да обликују стање свести код народа, да би на крају прихватио све што му се понуди.
Политичка класа не разуме процесе који се дешавају у земљи и свету јер је необразована и без историјске свести, а при том је довољно покварена јер зна шта се од ње тражи.
На сву срећу, у свету су се догодиле огромне промене и неће бриселски лешинари сами да одређују судбину ове земље.
Шансе да се направи држава увек постоје, ако не на биралиштима, онда на улици. Само без Сорошевих протува и удбашких пробисвета...