ПРОГЛАС
Конфедерације слободних синдиката и реалан страх прекаријата
Конфедерације слободних синдиката и реалан страх прекаријата
 |
 Збогом пролетаријату, стигао је прекаријат. Нова класа повремено и привремено запослених, слабо плаћених и радно незаштићених, зачета је у дивљем браку неолиберализма и глобализације. Налазимо се пред самим председничким изборима. Сви, који се боре у српској политикантској арени, за ову високу позицију, чувара Државе причају оно што "циљне групе" њихових бирача желе да чују. При томе не мислим на гласаче Србије, већ на оне центре моћи на чију подршку рачунају и/или чију подршку желе да задобију. Један би да "призна Косово", други ће од целе Србије да направи планину, трећи ће да повећа пензије и плате у "јавном сектору", али тек од јесени, четврти је "приватно против NATO", али "ако буде обављао високу функцију", може да буде и за, "ако је то у интересу Србије", пети "разуме све наше проблеме" иако је млађахан, што би народ рекао "још дупетом траву пасе", шести се куне да ће да реши илегално печење ракије .... и така, на така ... Оно што нико нити прича, нити сме да прича, је УДРУЖИВАЊЕ!. Удруживање у задруге, односно задругарство и синдикално удруживање!!! Организовање "малих" за заштиту од "великих". У овој земљи смете чак и премијера да назовете припадником LGBT популације и то у најдиректнијем пежоративном смислу, али никако не смете да поменете штеднокредитно задругарство! У овој земљи где сме и директор да буде председник Синдиката и то у високошколској установи, право синдикално удруживање је у корену гушено. Ко то директно спречава? Сопствени страх! Страх од сопствене власти, коју "смо бирали"! Страх од губитка кавког таквог посла, у земљи у којој је реално хлеб драгоценост, а која надреално "бележи привредни раст" и "излазак из кризе". Постали смо роба, коју продају они које бирамо белосветским и домаћим "инвеститорима"! Маса намерно све слабије обазованих људи, предвиђена да јефтино ради, послове које нико неће да ради у "развијеном свету", за страног или домаћег газду. Маса која је деценијама градила и улагала у себе и своју децу да би створила оно што се данас јефтино крчми. Што крчме деца и унуци оних који су наше очеве и мајке терали на самоодрицање да би им деца живела у "богатом друштву". Лагали су им очеви и дедови. Лажу и они. Неправда је постала начин живота. Правда је забрањена тема, коју нико не помиње, а камо ли ради нешто да би се она успоставила. Ко нам је распродао државу и ко је од нас направио робље? То је тема и ових и свих других избора. Да би смо о томе говорили, прво треба да извојујемо - СЛОБОДУ! У земљи, коју воде они које бирају инострани центри моћи, то ће тешко да се освоји на "демократским изборима", у којима је понуда контролисана. Резултат је најчешће да "немамо за кога да гласамо". И опет Јово наново. Докле? Времена је све мање. Бајке и магла су једно. Чињенице су друго. А оне су - Венецуела прва, Србија осма по Индексу беде. Да ли је страх пред садашњим насилништвом јачи од страха пред судом будућих генерација? Докле мислимо да нечињењем, од наше деце и унука правимо пуке сиромахе и робове и пре њиховог рођења? |
Да ли се осећате грађанином другог реда зато што сте радник? Да ли у Србији постоји (социјална) правда за раднике? Да ли можете пристојно да живите од своје плате? Да ли сте спремни да будете РОБа за продају?
Крај процеса приватизације, коју власт спроводи у презадуженој земљи Србији, по сваку цену и под великим утицајем страног капитала, треба да „преведе“ већи део оног што је остало „државно“, у руке домаћих и страних капиталиста. Пре тога, о трошку и на штету већине нас, радника и обичних грађана, који у овој земљи живимо и издржавамо своје породице од свог рада, треба „припремити робу“ за будуће купце, приватне власнике. Та „роба“ више није само наш „државни капитал“, већ и ми радници, које треба „изнајмити“ будућим газдама.
И све то на распродаји...
Реформе и „реструктурирања“, које Влада Републике Србије од 2000-те до данас спроводи у јавном и државном сектору, наводно ради „ефикаснијег функционисања и бољих услуга за грађане“, у ствари је припрема терена за „легалан“ улазак приватног капитала у ове секторе. Цену тих реформи, због „значајних технолошких вишкова“ и одузимања достигнутих права, прво плаћају запослени у јавном и државном сектору, а после приватизације, кроз увећане цене услуга, платићемо и као остали грађани.
Нови предлози Закона, који се доносе по убрзаном поступку и без шире јавне расправе и социјалног дијалога са синдикатима, стављају раднике у позицију грађана другог реда. Овим законима се улога синдиката, као јединог легитимног представника света рада, маргинализује, а радницима се практично одузима право на пристојну зараду (плату) за уложен рад, равноправан социјални дијалог и колективно преговарање о кључним правима радника, која су гарантована признатим међународним конвенцијама и Уставом Републике Србије. Овим законима се, поред лошег Закона о раду и опет на штету радника, стриктно уређују права у вези са зарадом (платом), накнадама и другим примањима, радним временом, сменским и прековременим радом, дежурствима и другим правима, чиме се радницима практично укида право на колективно преговарање о овим правима.
Па и овакве законе послодавци често не поштују.
Реформе и „реструктурирања“, које Влада Републике Србије од 2000-те до данас спроводи у јавном и државном сектору, наводно ради „ефикаснијег функционисања и бољих услуга за грађане“, у ствари је припрема терена за „легалан“ улазак приватног капитала у ове секторе. Цену тих реформи, због „значајних технолошких вишкова“ и одузимања достигнутих права, прво плаћају запослени у јавном и државном сектору, а после приватизације, кроз увећане цене услуга, платићемо и као остали грађани.
Нови предлози Закона, који се доносе по убрзаном поступку и без шире јавне расправе и социјалног дијалога са синдикатима, стављају раднике у позицију грађана другог реда. Овим законима се улога синдиката, као јединог легитимног представника света рада, маргинализује, а радницима се практично одузима право на пристојну зараду (плату) за уложен рад, равноправан социјални дијалог и колективно преговарање о кључним правима радника, која су гарантована признатим међународним конвенцијама и Уставом Републике Србије. Овим законима се, поред лошег Закона о раду и опет на штету радника, стриктно уређују права у вези са зарадом (платом), накнадама и другим примањима, радним временом, сменским и прековременим радом, дежурствима и другим правима, чиме се радницима практично укида право на колективно преговарање о овим правима.
Па и овакве законе послодавци често не поштују.
С друге стране се стално прети отпуштањима и најављује губитак права на рад за више хиљада запослених у јавном и државном сектору који су, по процени и по налогу страних финансијских поверилаца, виђени као „значајна финансијска уштеда“ у Буџету, односно „технолошки вишак“ у једној технолошки неразвијеној земљи, без обзира на социјалне последице.
На упражњена места и послове стално запослених у јавном и државном сектору систематски се примају радници на одређено време и привремено радно ангажовани преко агенција (најчешће партијски опредељених), чиме се ствара привид о смањењу високе стопе незапослености у Србији. Ова категорија најамних радника преко агенција има додатно смањена права, која тренутно у Србији нису законски регулисана и који ће тешко моћи синдикално да се организују и изборе за већа права. Као грађани ови радници су посебно дискриминисани због несигурности свог економског и социјалног положаја у друштву.
Истовремено се, на више начина, прикрива стварни мањак радне снаге, снижава достигнута цена рада и врши већа експлоатација оних који раде, често на граници физичке и психичке издржљивости, посебно у приватном сектору. Радницима се „прерасподелом радног времена“ одузима или ограничава право на приватан живот и одмор, односно право да сами управљамо својим слободним временом, које послодавац распоређује према (својој) потреби посла, не марећи за потребе радника.
О свему овоме треба да водимо социјални дијалог са Владом Републике Србије, пре него што се донесе било који закон, који нас погађа као раднике или грађане, без обзира да ли неко има или нема већину у власти. Као репрезентативни социјални партнер, који већином представља запослене у јавном и државном сектору, Конфедерација слободних синдиката и по Уставу и по закону, има право на социјални дијалог са државом као власником.
Реалан страх прекаријата
Пише: Иван Златић
Бројне су препреке да се радници који немају стално запослење организују ради заштите својих права.
Практично све што савремени прекарни радник јесте, одудара од мукотрпно стечених вештина и добрих пракси синдикалног организовања, а „традиционални синдикати штите у правном и другом смислу само оне раднике који су стално запослени“, каже наш саговорник Бранко Калајановић, председник Статутарног одбора Конфедерације слободних синдиката (КСС). „Али с обзиром да је на тржишту све више оних који су у прекарном радном односу, постоји потреба да синдикати покрију и ту област.“
Конфедерација окупља претежно раднике у јавном сектору. Са којим облицима прекаријата сте се до сада сусретали?
БК: Пре свега са онима који раде по уговору о привременим и повременим пословима у јавном сектору, а таквих је све више. Број стално запослених се и у јавном сектору непрестано смањује. Рецимо кад се радило реструктурирање јавног сектора велике групације, они који су радили хигијену и обезбеђење, су под нашим колективним уговором прешли у нове фирме. Пошто да су они сада тамо у прекарном односу имамо та искуства. Они су, барем у првом периоду били одлично заштићени, јер је постојала обавеза заштите од пет година. Али они који су се после тога запошљавали су потпуно незаштићени. Имају право да буду чланови синдиката, али у руководствима тих синдиката су најчешће људи који раде у дирекцији, па мислим да је потпуно јасно какву ће радно-правну заштиту имати чланови синдиката кад су им руководиоци у сукобу интереса – и менаџери, и синдикални руководиоци.
Такође све је већа групација људи који раде преко агенција за посредовање у запошљавању, и поред тога што не постоји закон о који дефинише рад ових агенција, већ оне раде на неке друге начине. Оно што су некада биле омладинске и студентске задруге сада постају приватне агенције. Процена је да на тржишту има око седамдесет хиљада прекарних радника који раде преко таквих агенција. Синдикати би морали да поклоне пажњу овим радницима јер их има пуно, па би њихово организовање помогло јачању репрезентативности синдиката, а за саме прекарне раднике би било још значајније да постоји субјект који штити њихова права. Постоји још једна група прекарних радника, који раде преко агенција које им траже посао у иностранству. Треба заштитити и њихова права, пре свега право на безбедан и здрав рад.
Како синдикати могу да утичу на положај прекарних радника?
БК: Један од начина је да се ти људи заштите проширеним дејством гранских колективних уговора у делатностима у којима они раде, то јест да се на њих прошири дејство колективних уговора које су на нивоу гране испреговарали синдикати за стално запослене раднике. Други начин би био да прекарни радници у својим предузећима буду под заштитом колективног уговора, па да тако нађу интерес да се учлане у већ постојеће синдикалне организације. Трећи начин би био да велике синдикалне централе евентуално формирају посебне структуре које ће дефинисати као синдикате прекарних радника, или синдикате агенцијских радника. Не знамо тачно како ће изгледати закон о раду агенција за посредовање, мада не можемо очекивати да ће дати пуно простора за организовање радника, знајући какви су захтеви „великог брата“.
На кога мислиш?
БК: Да наведем само један од субјеката који значајно утичу на креирање радног законодавства у Србији, а и креирање неких других животних питања, то је Савет страних инвеститора. Поуздано знам да инсистирају да агенцијски радници у закону добију што мања права. Радна група за израду закона, у којој учествују и синдикати, и КСС као чланица радне групе, хоће да унесе у закон права из међународних конвенција, која је Међународна организација рада дефинисала у конвенцијама чији смо ми потписници. Једна од главних ствари за заштиту прекарних радника је синдикално организовање и потписивање колективних уговора. Уколико узмете конвенцију 181 видећете да су права на организовање и колективно преговарање под а и под б. Уколико би се то унело у закон о раду агенција за лизинг радника онда би било лакше да се то касније спроведе у пракси.
Где мислиш да треба да се установи право синдикалног организовања радника изнајмљеног на лизинг? Да ли у агенцији која га је изнајмила, или тамо где стварно ради?
БК: Има аргумената и за једно и за друго, што само значи да организовање ових радника не може личити на традиционално чланство у синдикату и да се морају тражити нови начини. у идеалном случају, ако би прекарни радници били организовани преко делатности, или гране у оквиру велике централе, онда би били покривени са заступањем на оба места, али такву ситуацију најчешће нећемо имати. Са једне стране, ако су ангажовани преко агенције онда очигледно не би могли да буду синдикално организовани код корисника где раде. А опет, са друге стране ако погледамо једно од најважнијих питања, а то је питање безбедности и здравља на раду, оно очигледно мора да буде дефинисано код корисника. Видећемо како ће закон да изгледа, па ћемо се и ми одредити како би могли да заштитимо ту велику групацију радника.
Шта је по твом искуству највећа препрека синдикалном организовању прекарних радника?
БК: Препреке су на сваком нивоу. Први проблем је што синдикати овако уљуљкани не прихватају те раднике, по оној старој изреци: „Сиротињо и богу си тешка“. Руководиоцима синдиката који на сваки начин избегавају конфликте не одговара да чланови синдиката буду прекарни радници, јер то је дефинитивно извор проблема. Други проблем је што и ти млади људи углавном немају поверење у синдикате, мисле да синдикати немају довољно утицаја да их заштите код послодавца. И наравно увек је присутан и страх од послодавца, уколико потпишу приступницу синдикату да би могли да сносе последице, па чак и да изгубе посао.
Са страхом је најтеже борити се.
БК: Моје искуство је да је тај страх доста реалан. Власници агенција за запошљавање су људи из опасног миљеа. Или су блиски политичким структурама, или су контраверзни људи из бизниса. Обзиром да су код нас лабави услови за оснивање агенција, довољно је да се пријаве министарству и да имају минимум оснивачког капитала, онда нема ни неке посебне одговорности према људима каква постоји у озбиљним земљама, попут Словеније, где власници агенције морају да положе банкарску гаранцију у висини од 25.000 евра, па ако дођу у проблем са исплатом радника увек се повуче банкарска гаранција да се радници наплате, а агенција после нека види како ће она да се наплати по уговору који је склопила са корисником услуга. На тај начин би се отклонио један од разлога за страх. Посебно су уплашени људи који су храниоци породице, као и они који су подигли кредите. Најмањи страх је код младих и студената, који некада и желе да раде привремено и повремено јер им је новац тренутно потребан, па нису уцењени као радници.
Ако је страх реалан, шта мислиш о тајном организовању? Да ли је за тебе прихватљиво да се прекарни радници укључују у синдикат без знања послодавца?
БК: Да у првој фази, док се не стекне поверење радника у синдикат, и док се не види шта тачно да се ради, али код таквог тајног организовања крајњи циљ мора бити да они у одређеном тренутку формирају синдикалну организацију, региструју је, потпишу приступнице и приступе као организација некој грани или централи од које би добили радно-правну заштиту. За сваког запосленог је најважније да он за свој рад буде пристојно плаћен. Уколико се уговором, или законом дефинише оно што стоји у директиви Европске комисије 2008/104, да радник ангажован преко агенција има исту зараду колику и упоредни радник код корисника за исту струку и исти рад, онда би постојао простор за организовање и рад синдиката. Али уколико поред тога што је прекарни радник и што му је несигурно колико ће се задржати на послу, још буде несигурна и зарада, ако се његово право на зараду сведе на минималну цену рада коју дефинише Социјално-економски савет, која тренутно износи 130 динара по сату, а ни њу део послодаваца то не прихвата, о каквом онда мотиву за синдикално организовање можемо да причамо?
О свему овоме треба да водимо социјални дијалог са Владом Републике Србије, пре него што се донесе било који закон, који нас погађа као раднике или грађане, без обзира да ли неко има или нема већину у власти. Као репрезентативни социјални партнер, који већином представља запослене у јавном и државном сектору, Конфедерација слободних синдиката и по Уставу и по закону, има право на социјални дијалог са државом као власником.
Реалан страх прекаријата
Пише: Иван Златић
Бројне су препреке да се радници који немају стално запослење организују ради заштите својих права.
Конфедерација окупља претежно раднике у јавном сектору. Са којим облицима прекаријата сте се до сада сусретали?
БК: Пре свега са онима који раде по уговору о привременим и повременим пословима у јавном сектору, а таквих је све више. Број стално запослених се и у јавном сектору непрестано смањује. Рецимо кад се радило реструктурирање јавног сектора велике групације, они који су радили хигијену и обезбеђење, су под нашим колективним уговором прешли у нове фирме. Пошто да су они сада тамо у прекарном односу имамо та искуства. Они су, барем у првом периоду били одлично заштићени, јер је постојала обавеза заштите од пет година. Али они који су се после тога запошљавали су потпуно незаштићени. Имају право да буду чланови синдиката, али у руководствима тих синдиката су најчешће људи који раде у дирекцији, па мислим да је потпуно јасно какву ће радно-правну заштиту имати чланови синдиката кад су им руководиоци у сукобу интереса – и менаџери, и синдикални руководиоци.
Такође све је већа групација људи који раде преко агенција за посредовање у запошљавању, и поред тога што не постоји закон о који дефинише рад ових агенција, већ оне раде на неке друге начине. Оно што су некада биле омладинске и студентске задруге сада постају приватне агенције. Процена је да на тржишту има око седамдесет хиљада прекарних радника који раде преко таквих агенција. Синдикати би морали да поклоне пажњу овим радницима јер их има пуно, па би њихово организовање помогло јачању репрезентативности синдиката, а за саме прекарне раднике би било још значајније да постоји субјект који штити њихова права. Постоји још једна група прекарних радника, који раде преко агенција које им траже посао у иностранству. Треба заштитити и њихова права, пре свега право на безбедан и здрав рад.
Како синдикати могу да утичу на положај прекарних радника?
БК: Један од начина је да се ти људи заштите проширеним дејством гранских колективних уговора у делатностима у којима они раде, то јест да се на њих прошири дејство колективних уговора које су на нивоу гране испреговарали синдикати за стално запослене раднике. Други начин би био да прекарни радници у својим предузећима буду под заштитом колективног уговора, па да тако нађу интерес да се учлане у већ постојеће синдикалне организације. Трећи начин би био да велике синдикалне централе евентуално формирају посебне структуре које ће дефинисати као синдикате прекарних радника, или синдикате агенцијских радника. Не знамо тачно како ће изгледати закон о раду агенција за посредовање, мада не можемо очекивати да ће дати пуно простора за организовање радника, знајући какви су захтеви „великог брата“.
На кога мислиш?
БК: Да наведем само један од субјеката који значајно утичу на креирање радног законодавства у Србији, а и креирање неких других животних питања, то је Савет страних инвеститора. Поуздано знам да инсистирају да агенцијски радници у закону добију што мања права. Радна група за израду закона, у којој учествују и синдикати, и КСС као чланица радне групе, хоће да унесе у закон права из међународних конвенција, која је Међународна организација рада дефинисала у конвенцијама чији смо ми потписници. Једна од главних ствари за заштиту прекарних радника је синдикално организовање и потписивање колективних уговора. Уколико узмете конвенцију 181 видећете да су права на организовање и колективно преговарање под а и под б. Уколико би се то унело у закон о раду агенција за лизинг радника онда би било лакше да се то касније спроведе у пракси.
Где мислиш да треба да се установи право синдикалног организовања радника изнајмљеног на лизинг? Да ли у агенцији која га је изнајмила, или тамо где стварно ради?
БК: Има аргумената и за једно и за друго, што само значи да организовање ових радника не може личити на традиционално чланство у синдикату и да се морају тражити нови начини. у идеалном случају, ако би прекарни радници били организовани преко делатности, или гране у оквиру велике централе, онда би били покривени са заступањем на оба места, али такву ситуацију најчешће нећемо имати. Са једне стране, ако су ангажовани преко агенције онда очигледно не би могли да буду синдикално организовани код корисника где раде. А опет, са друге стране ако погледамо једно од најважнијих питања, а то је питање безбедности и здравља на раду, оно очигледно мора да буде дефинисано код корисника. Видећемо како ће закон да изгледа, па ћемо се и ми одредити како би могли да заштитимо ту велику групацију радника.
Шта је по твом искуству највећа препрека синдикалном организовању прекарних радника?
БК: Препреке су на сваком нивоу. Први проблем је што синдикати овако уљуљкани не прихватају те раднике, по оној старој изреци: „Сиротињо и богу си тешка“. Руководиоцима синдиката који на сваки начин избегавају конфликте не одговара да чланови синдиката буду прекарни радници, јер то је дефинитивно извор проблема. Други проблем је што и ти млади људи углавном немају поверење у синдикате, мисле да синдикати немају довољно утицаја да их заштите код послодавца. И наравно увек је присутан и страх од послодавца, уколико потпишу приступницу синдикату да би могли да сносе последице, па чак и да изгубе посао.
Са страхом је најтеже борити се.
БК: Моје искуство је да је тај страх доста реалан. Власници агенција за запошљавање су људи из опасног миљеа. Или су блиски политичким структурама, или су контраверзни људи из бизниса. Обзиром да су код нас лабави услови за оснивање агенција, довољно је да се пријаве министарству и да имају минимум оснивачког капитала, онда нема ни неке посебне одговорности према људима каква постоји у озбиљним земљама, попут Словеније, где власници агенције морају да положе банкарску гаранцију у висини од 25.000 евра, па ако дођу у проблем са исплатом радника увек се повуче банкарска гаранција да се радници наплате, а агенција после нека види како ће она да се наплати по уговору који је склопила са корисником услуга. На тај начин би се отклонио један од разлога за страх. Посебно су уплашени људи који су храниоци породице, као и они који су подигли кредите. Најмањи страх је код младих и студената, који некада и желе да раде привремено и повремено јер им је новац тренутно потребан, па нису уцењени као радници.
Ако је страх реалан, шта мислиш о тајном организовању? Да ли је за тебе прихватљиво да се прекарни радници укључују у синдикат без знања послодавца?
БК: Да у првој фази, док се не стекне поверење радника у синдикат, и док се не види шта тачно да се ради, али код таквог тајног организовања крајњи циљ мора бити да они у одређеном тренутку формирају синдикалну организацију, региструју је, потпишу приступнице и приступе као организација некој грани или централи од које би добили радно-правну заштиту. За сваког запосленог је најважније да он за свој рад буде пристојно плаћен. Уколико се уговором, или законом дефинише оно што стоји у директиви Европске комисије 2008/104, да радник ангажован преко агенција има исту зараду колику и упоредни радник код корисника за исту струку и исти рад, онда би постојао простор за организовање и рад синдиката. Али уколико поред тога што је прекарни радник и што му је несигурно колико ће се задржати на послу, још буде несигурна и зарада, ако се његово право на зараду сведе на минималну цену рада коју дефинише Социјално-економски савет, која тренутно износи 130 динара по сату, а ни њу део послодаваца то не прихвата, о каквом онда мотиву за синдикално организовање можемо да причамо?
No comments:
Post a Comment