ТУРНИР ПРИЈАТЕЉСТВА – БИЈЕЉИНА 2016 И ЈОШ МАЛО ОКО ТОГА

Како пише на званичној електронској страници Турнира пријатељства – „Турнир пријатељства је међународни фудбалски турнир у Бијељини, основан са циљем да на једном месту окупи најбоље клубове из региона. Сви учесници су смештени у Етно селу Станишићи, које поседује јединствен амбијент и пружа врхунске услове за одржавање једног оваквог такмичења.

Турнир је први пут одржан 2014. године, а већ у премијерном издању је доживео велики успех и огроман одјек. Најбоља потврда тога је реакција европске куће фудбала (УЕФА) која је Турнир пријатељства уврстила у званични календар и дала му велику подршку.

Такође, од 2016. године, УНИЦЕФ је званично подржао Турнир пријатељства.“

Ово је такмичење млађих категорија фудбалера У-16, годиште 2000 и млађи. Ове године у такмичењу учествују екипе кадета Црвене звезде, Будућности (Подгорица), Загреба, Жељезничара, Сарајева, Партизана, Осијека, Вардара, Војводине, Олимпије, Динама (Загреб), Вележа, Ријеке, ОФК Београда, Сутјеске и Слободе (Тузла).

Оно што може да се примети је одлична организација и одличан фудбал. Беспекорно суђење и девојка фудбалски судија, како би требало и чешће да буде.

Међутим, оно што је веома упечатљиво је општа атмосфера Турнира. Понашање младих играча, тренера је било беспрекорно. Та деца, предвођена својим фудбалским учитељима су дала пример старијима како би сви требали да се понашамо на, како се то каже, „овим просторима“.

Можда човек сања, отворених очију, гледајући ово вишедневно спортско надметање, али можда ће будуће генерације „региона“ да буду паметније од наших. Можда ће поново да изграде оно што су претходне генерације тако олако и сулудо срушиле. Можда неће да дозволе да их користе ништарије, власто- и сребро-љупци, продане душе, шпијуни и битанге различитих боја и профила. Они исти који су претходне генерације довели до растурања сопствене куће, међусобног крвавог пира, до таквог помрачења ума да једну државу од 20 милиона људи, са светлом пре свега економском перспективом, поцепамо на крпице од пар стотина хиљада до пар милиона људи, које морају да просе туђу помоћ, да служе туђе „инвеститоре“, трпе туђе гаулајтере, туђу војску, а које ће на крају и као бајаги да се опет нађу некаквој заједници Европске уније, али и ту мали, понижени и на маргини нација.

Који су тој деци легат оставили, они који су им претходили?

Да не сме ни да се помене држава Јужних Словена – Југославија.  Него смо „земље региона“ и народи „ових простора“.
Да је лепша песма "Данке Дојчланд", него "Од Вардара, па до Триглава".
Да је ближа туђа крв, него своја сопствена.
Да је човечније да се кољемо због разлика, него живимо у миру због сличности.
Да је лепше да радимо у туђим фабрикама, него у нашим.
Да је часније да нам други узимају ресурсе, него да их сами користимо и њима газдујемо.
Да је боље да нам други диктирају шта и како да радимо, него да сами о томе одлучујемо.
Да је економски логичније да каскамо за "Европом" 64 до 164 године, него да смо им одмах уз бок, а од многих европских држава и економски јачи.

Фудбалски речено, а каква смо лига били. Југословенска лига.

Економски исплативо и велико тржиште. Погодно да сами „инвестирамо“ у себе и свој развој. Велики стадиони. Достојни Игре. Пуни навијача. Тимови који су се равноправно тамичили у европским и светским такмичењима. И побеђивали. Освајали трофеје.

Мало нам било. Побеснели смо.

Лепше нам је изгледала кукурузна лига. Боља нам била игралишта са шаком навијача и три шаке хулигана. Да се бијемо. Палимо. Псујемо. Делимо. Пребијамо и убијамо.

Да ли смо направили лепши фудбал за ових четврт века? Лепше стадионе? Да ли смо лепши навијачи? Цивилизованији?

Нисмо.
Мање-више, све што у "региону" личи на нешто, је оно што је направљено у Југославији.

Вратили смо се сто година уназад. И више, ако се упоредимо са онима који су били мудрији од нас, када су се правила Игре мењала.

Сада лоше играмо. Фудбал нам је провинцијалан. Такви у и клупски резултати. Нема нас у нигде на правим међународним такмичењима. Тренери су нам малог формата, као и лиге. Тактику и стратегију преписују од иностраних тренера, а и то не умеју да раде добро.

Зато децо „са ових простора“. Децо која сте се тако лепо играла у Бијељини. Немојте да се угледате на оне који су вам појели и проћердали наследство. Одрастите у мудрије људе.

Можда ћете, једног дана, тако мудрији да поправите оно што су претходне генерације поквариле. Да поново имате велике стадионе, пуне људи, а не хулигана. Преко 20 милиона гледалаца, који уживају у Игри и лепом простору. Да су фабрике ваше. Ресурси ваши. Да сте у својој светлој и пространој кући своји на своме. Оној коју сте сами себи, својом памећу изградили. Да сте окружени својом једнокрвним родом. Да живите у миру и слози, а не да вас други свађају, крве и мире. Да заваде, па да владају. Градите на сличностима, а не разграђујте на разликама.
Ето, почните тим дружењем у Бијељини, током пет дана Турнира.
А сада идемо да гледам финале Турнира, Војводина-Ријека. Да још мало уживам у лепом фудбалу и честитом понашању деце на "међународном турниру". Данас је последњи дан. Сутра се враћамо у поцепану, подељену, уситњену, вазалну, опљачкану реалност својих државица "у нашем региону" и "овим просторима".
А ви децо опростите претходним генерацијама, ако будете могли. Нису знали шта раде.