ГМО АЛАРМ - СУПЕРБАКТЕРИЈА КОЈЕ СУ СЕ ЛЕКАРИ НАЈВИШЕ БОЈАЛИ ЈЕ УПРАВО СТИГЛА У С.А.Д.

CRE супербактерија отпорна на "све" антибиотике

Истраживачи су, по први пут, открили особу која носи бактерију отпорну и на најјаче антибиотике, што је, како кажу амерички званичници из области јавног здравства, догађај који зове на узбуну, јер може да значи „крај пута“ за антибиотике.

Раса отпорна на антибиотике је пронађена прошлог месеца у урину 49-тогодишње жене из Пенсилваније. Истраживачи Министарства одбране су утврдили да она носи расу бактерије ешерихије коли (E. coli) отпорну на антибиотик колистин (colistin), како се наводи у резултатима истраживања објављеним у четвртак у публикацији Америчког удружења микробиолога „Антимикробски агенси и хемотерапија“ (Antimicrobial Agents and Chemotherapy). Аутори у навели да откриће „најављује појаву бактерије потпуно отпорне на широк спектар лекова“.

Колистин је антибиотик последње генерације, за посебно опасне типове микрооргнизама, укључујући и групу бактерија познатих као CRE, које су здравствени радници назвали „ноћна мора бактерија“. У појединим случајевима, ова супербактерија убија и до 50 процената оболелих пацијената. Центар за контролу и превенцију болести је назвао CRE једном од најхитнијих претњи по јавно здравље.

Здравствени радници кажу да случај у Пенсилванији, сам по себи, не треба да буде узрок панике. Раса пронађена у пацијенткињи, још увек може да се сузбије другим антибиотицима. Међутим, истраживачи стрепе да њен ген отпорности на колистин, познат као mcr-1, може да се прошири на друге бактеријске расе, које већ поседују отпорност на друге антибиотике.

Ово је први пут да је раса бактерија отпорна на колистин пронађена код особе у Сједињеним америчким државама. Прошлог новембра, здравствени радници широм света су позвали наузбуну када су кинески и британски истраживачи објавили откриће бактерија отпорних на колистин код свиња и у сировом свињском месу, као и код мањег броја људи у Кини. Ова смртоносна бактеријска раса је, касније, откривена у Европи и другде.

Шири чланак на енглеском прочитајте у листу Вашингтон пост ....

КОМЕНТАР ЛГ:  ОД СУПЕРБАКТЕРИЈЕ ДО ГМО - ПАРАЛЕЛЕ И ПОУКЕ

Наведени догађај, упућује вишеструко на опрезност и треба да се посматра, не само као последица прекомерне и нестручне употребе антибиотика, већ и као последица ширења генетичких промена кроз ланац исхране и то кроз размену генетичког материјала између сасвим таксономски несродних организама.

У претходно наведеном чланку може да се уочи да се раса бактерија отпорна на колистин појавила прошле године, у новембру, у Кини и то у свињама и што је још важније у сировом свињском месу. 
Шта то значи? 
Значи да су свиње третиране антибиотиком колистином ради спечавања колибацилозе (colibacillosis) код младих јединки. Ово је раширена пракса за превенцију ове болести, односно дијареје, како код свиња, тако и других животиња за исхрану. На опасности које прете од овакве праксе, истраживачи су указивали и раније, као што је случај у раду C Belloc, NL Dinh, A Laval: EFFECT OF COLISTIN TREATMENT OF PIGS ON OCCURENCE OF COLISTIN-RESISTANT ESCHERICHIA COLI STRAINS. Proceedings of the 19^th IPVS Congress, Copenhagen, Denmark, vol. 2, pp. 454, 2006., дакле пре десет година, а и пре тога!

При томе, не треба да се заборави да су свиње генетички веома сличне човеку. Ткиво коже и срчани залисци свиња се користе у медицини, због своје сличности са људским ткивом, а свиње су и предмет генетичког инжењеринга (ГМО), при чему се уклањају гени који утичу да људски организам одбаци ткиво друге живе врсте, те чини свињске органе погодним за трансплатацију у човека. Ове ГМ свиње се сматрају перспективним донорима за трансплантацију органа у људе, јер су анатомски сличне људима и животиње су које брзо расту.

Сада се осврнимо на истраживања која указују да је човек оно што једе. Другим речима, да храна коју усвајамо може да мења наш генетички материјал. Примера ради, преисторијски човек, ловац и сакупљач, је био нетолерантан на лактозу. Ова толеранција се касније развила, променом наследног материјала, под утицајем промене исхране у неолиту, када је човек прешао на седелачку пољопривредну и сточарску произодњу. При томе треба да се нагласи да ово генетичко прилагођавање промени исхране није ишло брзо. Одвијало се лагано, споро, у дугом временском приоду, при чему и данас могу да се нађу јединке у хуманој популацији нетолеранте на лактозу.

То није све. Најновија истраживања показују да наследни материјал из хране, може да се остане и опстане у организму човека. Раније се сматрало да нуклеинске киселине које носе наследни материјал или утичу на рад гена не могу да опстану дуго ван своје ћелијске средине. Зато је утицај исхране, на нивоу гена мало испитиван. Међутим, пре неколико година је установљено да регулаторни и структурни генски делови могу не само да опстану у човеку, већ и да утичу на рад његовог генског система. Пре четири године је група кинеских научника открила да, такозвана микрорибонуклеинска киселина (miRNA) из пиринча усвојеног као храна, може да се нађе у плазми и дигестивном тракту лабораторијских животиња и да утиче на ниво холестерола у крви, али и на метастазу меланома.

Поред регулаторних нуклеинских киселина, пре три године је објављено да чак и већи делови ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине), који могу да носе делове гена, па и комплетне гене, могу да се нађу у људском организму, а да су пореклом из хране коју човек усваја.

Ова открића показују да структурни генски елементи, или регулаторни делови, које човек усваја хранећи се биљним и животињским материјалом, могу да утичу на функционисање човековог наследног система, мењајући његово деловање, али врло вероватно мењајући и сам наследни материјал у нашим ћелијама.

Међутим, није само човеков наследни материјал подложан оваквим променама под утицајем исхране. Човек има десетак пута више микроорганизама (бактерија) које стално бораве у нашем телу, него сопствених ћелија. Ови једноћелијски организми који живе у симбиози са нама, свакако нису изоловани и живо интерактују са нашим наследним системом. Исхрана реално може да утиче и на човекову микрофлору и микрофауну. Шанса да се промене наследног материјала десе у правцу нуклеинске киселине из хране - микроорганизми у човеку, је потпуно реална, јер се ради о компатибилним једноћелијским организмима.

CRE (Carbapenem-Resistant Entrobacteriacae), могу да

"деле генетичку отпорност да би учиниле и остале бакте-

рије отпорним" (4). То значи да размењују генетички мате-

ријал са бактеријама које нису отпорне на антибиотике, а

то је управо оно о чему говоримо. Наследна материја кру-

жи у природи, мења се и размењује. Ово чини склад живе

материје која је један од услова опстанка и самог живота.

Када се у тај ток укључе и наследни елементи који су про-

извод трансгене технологије, отвара се Пандорина кутија

са последицама, које ми на овом степену развоја и сазна-

ња нисмо ус стању да педвидимо.

Човек живи, примера ради, у симбиози са ешерихијом коли (E. coli). Оном E. coli, чија се једна од раса показала као супербактерија. Она није само око нас, већ је стално и у нама. Симбиотски однос човек (домаћин) и E. coli (подстанар) је избалансиран однос код здравог људског организма. Човек обезбеђује хранљиве материје потребне E. coli за живот, а већина раса ове бактерије човеку не штети, чак производи потребан витамин К.     

Дакле, да закључимо.

Појава супербактерије отпорне на колистин може да буде последица неправилне употребе антибиотика од стране појединих људи, може да буде последица контакта људи и животиња на фармама, или конзумације покварене хране, али може да буде и последица преноса гена кроз ланац исхране! Није случајно да је супербактерија утврђена у Кини, у новембру, у свињама и свињском месу, као и у појединим случајевима код људи, такође у Кини! Ово реално илуструје претпоставку да проблем ширења супермикроорганизама можда није у неконтролисаној употреби антибиотика појединих неодговорних или неуких људи, већ у пролазу гена кроз ланац исхране, или шире кроз ток размене наследног материјала у природи. У том случају нико није заштићен, користио антибиотике одговорно, или неодговорно!

Све ово има посебан значај, ако се посматра у светлу генетички модификованих организама (ГМО), који се користе за храну, директно или као сировина за прехрамбене артикле!

Овим се отвара могућност, као извесност, да гени из ГМО могу да делују на човека не само директним усвајањем, већ самим уласком у ланац исхране. Шанса да се то деси, можда није велика, али није ни искључена. Свакако, није довољно истражена!

Мада тога нису свесни, они који су синоћ у ТВ Дневнику на РТС1 објавили вест о појави супербактерије у Америци, тиме су грађанима Србије дали нови материјал за размишљање, пред најављену измену Закона о генетички модификованим организмима, који би требао да се „усклади“ са законодавством Европске комисије и препорукама (наредбама) Светске трговинске организације. Ово „усклађивање“ води ка дозволи увоза ГМ робе, пре свега хране, на српско тржиште. Као биће „обележено“. Као „неће да буде дозвољена сетва и гајење“.

Шта да се каже?

Ако нас ГМО „потепа“, неће више да буде важно ни да ли „се обележава“, ни да ли се „сеје и гаји“. 
Нико неће да остане ни да га гледа „обележеног“, ни да га „не гаји“. Бар не у оном облику, каквим сада себе познајемо и препознајемо као људе данашњице.

ЉУДИ ЗА 1000 ГОДИНА?