Истина о томе како је завршио Никола Калабић!
Пише ЛиманГерила |
Неко је рекао да је "историчар репортер који није био на месту догађаја".
Ако је тај репортер мало и у служби политике, е то је онда идеалан спој који даје могућност да прошлошћу утичемо на садашњост, па и будућност. Балкански "народи", који говоре српским језиком, односно Срби православци, католици и мухамеданци, имају чак и одговарајуће граматичко време, које је сасвим једиинствено и не постоји у другим језицима, а које се назива "Радња која се завршила у прошлости, а десиће се у будућности". Пример? Ево и примера: "Јебо сам ти матер, када те ухватим!" . Историјом, која има политичку употребну вредност, се стварају "нације", "борци за слободу и неовисност", отимају се земље стицањем хисторијског права. Историју највише краду они који је немају! Срби су често били жртве крађе културног наслеђа, језика, писма, па и историјског наслеђа. У томе су им обилато помагали Британци својим "угледним" енциклопедијама британикама, виасат хистори ченелима и сличним керефекама, али и Немци, које неки наши политичари "питају за све што не знају", а не знају мнооого. Е, ти Немци су смислили комплетну историјску "школу" која је потпуно фалсификована. Па сад питај њих, ако нешто не знаш. Срби су често били и још увек су да гледају ту крађу и извртање историје, коју су неки пртворили у уносан "бизнис". Већ је постало некако природно да се о Србима лаже и да се од Срба краде. Како то изгледа када се астал обрне? Е, да се мало тиме поиграм пружио ми је прилику један новински чланак који се појавио пре пар дана. Па, да кренемо ... |
Портал ESPRESO јавља 28. јануара ове године, следећим насловом - „Сви су мислили да је Дражин издајник мртав, а он је годинама живео у Америци! Да ли ово најлуђа прича о Николи Калабићу?“.
Никола Калабић, резервни официр |
Србин Перо Перић је дочекао Други светски рат као момћић у свом родном селу у срцу Бановине Хрватске у Краљевиини Југославији. Као што нас повијест учи у тој вештачкој версајској творевини, великосрпска буржоазија није ништа друго радила, већ је угњетавала све живо. И флору и фауну, а нарочито народе и народности, посјебице Хрвате.
Када су Немци ушли у Загреб, Срби су их са радошћу и цвећем дочекали, док су мрачна лица Хрвата, који су окупацију тешко примили, говорила о великој забринутости и неизвесној будућности, овог слободољубивог пука. Чим се сломила ненародна и протуприродна творевина Краљевина Југославија, одмах је почео терор и прогон Хрвата од стране Срба.
Осокољени заштитом окупатора, Срби су терорисали хрватско пучанство, те своје, до јуче, добре суседе, тежећи да остваре свој тисућулијетни сан - Велику Србију. Хрвате су дивљачки клали, трпали у концентрационе логоре изазивајући опћи страх и несигурност код мирног хрватског пучанства. У овом насиљу највише су се истицале специјалне српске оружане формације зване – ћетници. Формиране од најекстремнијих Срба, у црним униформама, великих масних и неуредних брада са специјално конструисаним ножем „хрватсијеком“ за пасом, ове формације су плашиле сваког Хрвата, а напосе жене, дјецу и пословично страшљиву перад.
Васељенска Патријаршија у Цариграду |
Процењује се да је убијено око 800.000 Хрвата, према документима немачких окупатора, док су сами ћетници тврдили да су побили преко милион Хрвата, што је окупатор сматрао претеривањем. Половину од тога су ћетници побили у концентрационим логорима.
Калабић, ћетнићки командант |
Тако је никао опћехрватски пучански устанак.
Прва пушка је пукла у месту Хрватићи у Хрватском загорју. Млади Перо Перић, премда Србин, гнушао се недела својих сународника. Зато је рано приступио покрету отпора. Да не би, својим српским именом и презименом, изазивао одбојност код преплашеног и угњетеног хрватског пучанства, добио је партизанско име – Хрвој. Истакао се током пучкоослободилачког рата, те дошао до чина ројника, а за исказану храброст додељен му је статус пучког хероја.
По завршетку рата, радио је као официр Одијела за заштиту пучанства (ОЗП) на хватању поражених ћетнићких руководилаца, који су бежали и крили се по горама, свесни свих зала које су учинили Хрватима. Пошто је, као Србин, разликовао употребу слова „ћ“ и „ч“ у речима, а није користио ни германске инфинитиве, успешно се инфилтрирао у ћетнићке редове и постао искусан обавештајац и ловац на ове нељуде. Тако је и дошао у групу специјално одабраних часника, која је формирана и циљу хватања ћетника Николе Калабића, који је као командант ћетнићке гарде, жарио и палио диљем Хрватске. Преко овог ћетнићког команданта, требало је да се дође до Драгољуба „Драже“ Михаиловића, злогласног кољача, сарадника окупатора и ћетнићког војводе, који је целу Хрватску у црно завио, делујући без зазора, уз помоћ окупатора, из свог штаба на Равној Гори (данас у Приморско-горанској жупанији). Калабићу, који је и сам био познат по невероватној окрутности које се није ни мало срамио, је обећан имунитет за издају Михаиловића и заштита у програму заштите издајника који је имао ОЗП.
Каубој у Америци? |
По једној верзији ОЗП га је пребацио на Дивљи запад, где се успешно крио и чак био шампион у родеу. Део тих информација објављује Еспресо.
Било је индиција да није ни склањан из Загреба, већ да је, после успешне хируршке интервенције измене лика, добио нови идентитет, остварио успешну певачку каријеру и за собом оставио велике хитове као - "Добро ми дошел пријател", "Суза за загорске бреге", "Вужги" и многе, многе друге.
Ипак, Перо Перић – Хрвој, све ово побија и износи невероватну причу.
ТВ водитељ у Италији? |
Наиме, према причи Пера Перића – Хрвоја, руководилац ОЗП, познати и популарни Прцун, се дуго двоумио како да сакрију Николу Калабића, пошто је обавио свој издајнички посао.
На крају су се определили за принцип да се најбоље крије оно што је очигледно. Зато су Калабићу само променили име.
Није ни чудо да се Миомир „Мики“ Стаменковић, режисер овог филма, определио да улогу Калабића повери баш прикривеном Николи, који се крио под другим именом. Личио је невероватно сам на себе, а одлично се и глумио. Службеници ОЗП-а су, наравно, ћутали. Кријући добро тајну. Занимљиво је да остали протагонисти филма „Клопка за генерала“ нису посумњали ништа. Ни Раде Марковић, који је играо Дражу, а ни остали глумци Абдурахман Шаља, Заим Музаферија, Хусеин Чокић, Драгомир Фелба и други, а посебно ништа није наслутио Беким Фехмиу, који је играо доктора, са којим је Калабић имао већи број заједничких сцена.
То је Прцуну, чак и посмртно, а и његовим још живим сарадницима, био сигуран знак да су урадили одличан посао и успешно извршили задатак.
Као и увек.
Смрт фашизму, слобода пучанству!
Сцена из филма "Клопка за Генерала". Иако је мало поткраћене браде, Никола се лако уочава. Да ли је баш тако? |
No comments:
Post a Comment