Бошко Обрадовић је обичан човек
 |
Пише ЛиманГерила |
Прича о систему владања однарођене државе (2). Земљу Србију деценијама прате "Строго контролисани возови" на политичкој сцени.
То значи да су политичари у Србији добро воспитани и да треба да питају старије за све што раде. Емисија "Ћирилица", ТВ "Хепи", 09. јануар 2017. - Миломир Марић "Зашто је Ангела Меркел пустила Тадића и Јеремића низ воду?". Ивица Дачић, не видећи ништа чудно у томе да "Меркел пушта низ воду људе из српског политичког руководства, "... "они нису поштовали њено саветодавно мишљење"!!! Иста емисија о "преговорима" са Шиптарима - Марић "Да ли вам је неко претио?", Дачић "нису нам претили, али су нам рекли да водимо рачуна да не угрозимо своју политичку каријеру"!!! Ко је онда тај спољни чинилац који може да "угрози политичку каријеру", политичара једне суверене државе? Председнички избори су на прагу. Опозиција, па и Двери, који пледирају да буду перјаница националне опозиције, иако су "нови на политичкој сцени". Они се обраћају бирачима и понашају као да смо слободна и независна држава у којој не постоји шанса да спољни фактор "утиче на политичке каријере" политичара. Да ли такво понашање игнорисања ноторне чињенице да је Србија "меко" окупирана држава и да бирачи нису ти који утичу на "каријере" наших политичара, знак саучесништва? |
 |
| Обрадовић је "обичан" човек. Па то је и проблем! Србији требају необични, вансеријски људи! |
Шта тај исказ значи? Па, значи управо своју супротност. Ако је потребно да се подцртава да је неко, у овом случају Обрадовић, „обичан човек“, онда ваљда постоји неко, или неки, који сматрају да он није „обичан човек“, па је потребно да се наглашава да јесте.
На страну што су нас ти "обични" и упропастили! Нама треба необичан, вансеријски човек!
Онда се наводи, устаљено, да „има петоро деце“. Да ли указивањем на репродуктивну способност „лидера“, Двери сматрају да ће и нас добро да ......?
Остала два пасуса о „људском лику“ свог „лидера“ Двери дају у „најлепшем“ сладуњавом соцреалистичком маниру, за који ваљда процењују да ће лако да дође до срца соцреалистички тренираних бирача. Као „обичан човек“ Обрадовић има добру вољу и широку лепезу спознаје да разуме све проблеме „обичног“ човека. Он „разуме проблеме“ лекара, сваког детета, пољопривредника, професора, пензионера, обесправљених, угрожених, у земљи, региону и свету! Само му недостаје петокрака „са пет пера“ и срп и чекић, па да буде ко један претходни „универзални добротвор“, који је Србију и Србе у црно завио, што се видело огољено чак и после његове смрти.
Као по приручнику за „освајање власти“, после универзалних локалних и планетарних обећања, следи парола „Доста нам је лажних предизборних обећања СНС-а и доста нам је оних који се за сваке изборе пресвлаче у друге дресoве и стално нас варају.“
„Људи који чине Двери на челу са Бошком Обрадовићем представљају нову генерацију људи који се баве политиком, оних људи који никада нису били на власти; људи чија је једина жеља да народ у Србији живи боље, чији је једини интерес интерес грађана Србије.“ За разлику од „лажних обећања“, ово заиста звучи искрено и до сада никада „виђено у нашем граду“!
У најбољем маниру толеранције кроз искључивост, они који су једва прошли цензус, у памфлету наводе „Ми говоримо у име народа и нећемо устукнути ни пред ким. Ми се боримо. Ми смемо да се усудимо, јер 'Ко сме, тај може!'“.
Мало је необично да "човек из народа" користи парафразирану крилатицу "Ко сме, тај може!", која је мото британских Специјалних ваздухопловних снага (SAS) - "Who dares, wins!"
- "... време сарадње и договарања између народа и држава је будућност". Па како ће да "сарађују са народима и државама", кад међусобно, унутар Двери, нису могли да нађу снаге да се "договоре и сарађују"?
- "Ми Србију гледамо као једну породицу.". Двери су имале крилатицу "ми нисмо странка, ми смо породица", па се "очеви породице" растурише, а и "породица" се окруни. Остадоше апологете, а за гностичаре није било места.
Двери, се "до сада нису бавили политиком", али су усвојили сва "искуства" и манире српског политикантског живота. Обећања, обећања, обећања. То ништа не кошта, посебно док си "у опозицији", а може да се исплати.
Није "програм" да се излистају сви проблеми у Србији, па да се каже - "Е, ми смо против тога"! Крене се таксативно - "Србија је сиромашна" - Е, ми смо против тога, "Млади одлазе у инистранство" - Е, ми смо против тога, па "ЕУ", па "Косово" итд., итд... Оно што је основ сваке преваре је да "јаки лидери" странака, обећавају да ће "решити наше проблеме"! Да ли је Србија осуђена да једног диктатора, мења другим диктатором? Да ли су они, који пресудно утичу на лик наше "политичке" сцене, проценили да Србима једино треба и одговара "диктатура"?
Србији треба стабилност, да би била успешна и дуговечна. Ту стабилност не даје "један човек", јер сваки диктатор живи краће од народа и државе. Стабилност и дуговечност државе дају изграђене и стабилне институције! Е, то нико не обећава, а камо ли ради! А, како и може да обећава и да ради, када све странке воде страначки диктатори. Ту се "жути" нешто мало разликују, јер нису моноцентрични као остали, већ су дицентрични, или трицентрични. Диктатуром, у странци и/или држави, може да влада сваки насилник. Грађење институција је много теже, јер захтева мудрост, сигурност, преданост и истинско родољубље до самопоништавања.
Како страначки диктатор, који користи сва средства да што дуже остане на власти у странци, може било шта да обећава овом народу, а да то изађе на добро?
Никако! Без обзира да ли се "до сада бавио политиком" или не.
Како да му верујемо?
Никако! Па није он на крилима позитивних моралних норми изградио сопствену неприкосновеност у "својој" странци!
Не само, у тексту поменути, Бошко Обрадовић, већ сви они, који договорно, као вашке, пију крв овом народу већ деценијама. Та "његова" странка ће да траје колико и он. Дуже му не треба.
Шта би са ДСС, када оде неприкосновени "оснивач странке"? Распаде се! Како каже народ "Гледај мајку, види ћерку", тако и овде "Гледај странку, види државу!".
То што се Бофко "до сада није бавио политиком", другим речима само значи да је последњи сео за астал.
На крају, можда је све што се наводи у памфлету који је потписала „Информативна служба ГрО Српског покрета Двери Нови Сад“, последица искрених намера политици невичних људи, јер су „нови“ на српској политикантској сцени. Можда, заиста, јесте ....
Али ...
Можда је ово нова нокла на стару удицу за шаране која се спушта у запуштену бару звану Србија. Искуство, од 90-тих, показује да је свака следећа власт била родољубивија од оне претходне. Бар по обећањима. Неко је проценио да је то начин да вечно спроводи своју вољу у овој земљи. „Људи који чине Двери на челу са Бошком Обрадовићем представљају нову генерацију људи који се баве политиком...“. Нека је и тако. Али ко припрема ту „нову генерацију“? Зашто и та „нова генерација“ наступа на стари, опробан и уходан, начин приручника за „бављење“ политиком у земљи Србији - „они претходни нису ваљали ама баш ништа, али ту смо сад ми поштени и праведни“?
Изузев стално наглашаваног „новог“ све остало је, зато, по старом. Зашто када гледам и слушам Обрадовића, он ме неодољиво подсећа на младог Александра Вучића, ако је „нов“ и „virgo intacta“? Можда је програмер исти? Он од себе и свог отиска прста у програмирању не може да побегне.
Зато, Бофко, а и сви ви остали, "демократе", који сте за столом, а ми смо вам на јеловнику ... Ми знамо судбу и све што нас чека ...
На страну што су нас ти "обични" и упропастили! Нама треба необичан, вансеријски човек!
Онда се наводи, устаљено, да „има петоро деце“. Да ли указивањем на репродуктивну способност „лидера“, Двери сматрају да ће и нас добро да ......?
 |
| Обичан човек? Општи добротвор? |
Као по приручнику за „освајање власти“, после универзалних локалних и планетарних обећања, следи парола „Доста нам је лажних предизборних обећања СНС-а и доста нам је оних који се за сваке изборе пресвлаче у друге дресoве и стално нас варају.“
„Људи који чине Двери на челу са Бошком Обрадовићем представљају нову генерацију људи који се баве политиком, оних људи који никада нису били на власти; људи чија је једина жеља да народ у Србији живи боље, чији је једини интерес интерес грађана Србије.“ За разлику од „лажних обећања“, ово заиста звучи искрено и до сада никада „виђено у нашем граду“!
У најбољем маниру толеранције кроз искључивост, они који су једва прошли цензус, у памфлету наводе „Ми говоримо у име народа и нећемо устукнути ни пред ким. Ми се боримо. Ми смемо да се усудимо, јер 'Ко сме, тај може!'“.
 |
| Ко се усуди, побеђује, или - Ко сме, тај и може Да ли сличност слогана, упућује на исту кухињу? |
- "... време сарадње и договарања између народа и држава је будућност". Па како ће да "сарађују са народима и државама", кад међусобно, унутар Двери, нису могли да нађу снаге да се "договоре и сарађују"?
- "Ми Србију гледамо као једну породицу.". Двери су имале крилатицу "ми нисмо странка, ми смо породица", па се "очеви породице" растурише, а и "породица" се окруни. Остадоше апологете, а за гностичаре није било места.
Двери, се "до сада нису бавили политиком", али су усвојили сва "искуства" и манире српског политикантског живота. Обећања, обећања, обећања. То ништа не кошта, посебно док си "у опозицији", а може да се исплати.
Није "програм" да се излистају сви проблеми у Србији, па да се каже - "Е, ми смо против тога"! Крене се таксативно - "Србија је сиромашна" - Е, ми смо против тога, "Млади одлазе у инистранство" - Е, ми смо против тога, па "ЕУ", па "Косово" итд., итд... Оно што је основ сваке преваре је да "јаки лидери" странака, обећавају да ће "решити наше проблеме"! Да ли је Србија осуђена да једног диктатора, мења другим диктатором? Да ли су они, који пресудно утичу на лик наше "политичке" сцене, проценили да Србима једино треба и одговара "диктатура"?
Србији треба стабилност, да би била успешна и дуговечна. Ту стабилност не даје "један човек", јер сваки диктатор живи краће од народа и државе. Стабилност и дуговечност државе дају изграђене и стабилне институције! Е, то нико не обећава, а камо ли ради! А, како и може да обећава и да ради, када све странке воде страначки диктатори. Ту се "жути" нешто мало разликују, јер нису моноцентрични као остали, већ су дицентрични, или трицентрични. Диктатуром, у странци и/или држави, може да влада сваки насилник. Грађење институција је много теже, јер захтева мудрост, сигурност, преданост и истинско родољубље до самопоништавања.
Како страначки диктатор, који користи сва средства да што дуже остане на власти у странци, може било шта да обећава овом народу, а да то изађе на добро?
Никако! Без обзира да ли се "до сада бавио политиком" или не.
Како да му верујемо?
Никако! Па није он на крилима позитивних моралних норми изградио сопствену неприкосновеност у "својој" странци!
Не само, у тексту поменути, Бошко Обрадовић, већ сви они, који договорно, као вашке, пију крв овом народу већ деценијама. Та "његова" странка ће да траје колико и он. Дуже му не треба.
Шта би са ДСС, када оде неприкосновени "оснивач странке"? Распаде се! Како каже народ "Гледај мајку, види ћерку", тако и овде "Гледај странку, види државу!".
То што се Бофко "до сада није бавио политиком", другим речима само значи да је последњи сео за астал.
На крају, можда је све што се наводи у памфлету који је потписала „Информативна служба ГрО Српског покрета Двери Нови Сад“, последица искрених намера политици невичних људи, јер су „нови“ на српској политикантској сцени. Можда, заиста, јесте ....
 |
| Нокла за шаране |
Можда је ово нова нокла на стару удицу за шаране која се спушта у запуштену бару звану Србија. Искуство, од 90-тих, показује да је свака следећа власт била родољубивија од оне претходне. Бар по обећањима. Неко је проценио да је то начин да вечно спроводи своју вољу у овој земљи. „Људи који чине Двери на челу са Бошком Обрадовићем представљају нову генерацију људи који се баве политиком...“. Нека је и тако. Али ко припрема ту „нову генерацију“? Зашто и та „нова генерација“ наступа на стари, опробан и уходан, начин приручника за „бављење“ политиком у земљи Србији - „они претходни нису ваљали ама баш ништа, али ту смо сад ми поштени и праведни“?
Изузев стално наглашаваног „новог“ све остало је, зато, по старом. Зашто када гледам и слушам Обрадовића, он ме неодољиво подсећа на младог Александра Вучића, ако је „нов“ и „virgo intacta“? Можда је програмер исти? Он од себе и свог отиска прста у програмирању не може да побегне.
"Он може и сме и зато Бошко Обрадовић и прича у име свих отпуштених и који су посао изгубили у пљачкашким приватизацијама, свих жена и мајки у Србији, сваког детета које чека родитеља који ради по цео дан, свих пољопривредника који остају без помоћи своје државе, свих лекара, професора, пензионера којима је узето 10% од њихових примања, свих студената који беже из Србије, јер не желе више да се понижавају и пузе пред разним партијским вратима. Бошко Обрадовић прича у име свих социјално угрожених, обесправљених, целог обесправљеног Српског народа у земљи и региону и у свету."
No comments:
Post a Comment