СТВАРИ НАМ СЕ ДОГАЂАЈУ, ЈЕР НЕ ЧИТАМО НИШТА, ПА НИ ВЕБЕРА!

Све негде пише. Треба само да се прочита. Да је аутобиографска књига „Моја борба“ (Mein Kampf) Адолфа Хитлера пажљиво читана и анализована, можда би се неке од несрећа које су се касније десиле ублажиле, а можда и избегле. На сличан начин је, у разним текстовима и књигама, већ написано оно што се Србима и шире у свету дешавало на прелому новог миленијума. Трагање за такозваним Новим светским поретком се појачано разматра од 60-тих година прошлог века у разним геополитичким и филозофским текстовима. Написано је и оно што нам се дешавало, тренутно дешава, а и оно што ће тек да нам се деси. Промена понашања великих сила, измене односа у свету, сукоби чије почетке назиремо су изненађење само за оне који нису о томе обавештени кроз већ написану реч. Пад Берлинског зида је, пре свега, грађевински подухват само за оне који не читају.

Постмодерниста пацификује "џунглу". Борко Стефано-

вић и Едита Тахири се рукују под будним оком сер Ро-

берта Купера (фото Блиц)

Илустрација наведеног су речи из текста „Постмодерна држава и нови светски поредак“ британског каријрног дипломате сер Роберта Купера, који је почетком прошле деценије, између осталог, написао и следеће:

Заједничка безбедности је комбинација две старе идеје - стабилност кроз равнотежу и стабилност кроз хегемонију. Status quo се одржава светским телом огромне снаге (хегемони елемент), које стаје на страну државе која је жртва агресије – ти је равнотежа снаге, где је међународна заједница учесник у тој равнотежи. Ово је стари свет државног суверенитета, где се други не мешају, савеза, сигурности кроз оружану силу. Уједињене нације, као заједничка организација за безбедност, је ту да  штити status quo, а не да ствара нови светски поредак. У ствари, нови европски поредак, ..., се заснива на потпуно другачијим идејама. За постмодерне државе постоји, с тога, потешкоћа. Потребно је да се навикнемо на идеју дуплих стандарда. Међу нама, ми делујемо на основу права и заједничке сигурности. Међутим, када имамо посла са старомодним врстама државе, морамо да се вратимо  грубљим методима претходне ере – сили, превентивном нападу, превари, свему што је неопходно за оне који још живе у свету XIX-ог века, свака држава за себе.

Савет за постмодерне државе: оне које имају пријатељске суседе, који поштују право, не треба да забораве да у другим деловима света влада закон џунгле. Међу нама, ми се држимо права, али када делујемо у џунгли, моамо да користимо законе џунгле. У наступајућем периоду мира у Европи, долазићемо у искушење да запустимо нашу одбрану, како физичку, тако и психолошку. Ово је највећа опасност за постмодерне државе.

[„Collective-security is a combination of two old ideas: stability through balance and stability through hegemony. The status quo is maintained by a world body of overwhelming power (the hegemonic element), which throws its weight on the side of a state which is the victim of aggression – the balance-of-power, that is, with the world community as the balancing actor. This is the old world of state sovereignty in which others do not interfere, of coalitions, of security through military force. The UN, as a collective-security organisation, is there to defend the status quo and not to create a new order. And, indeed, the new European order which I have described above is based on entirely different ideas. For the post-modern state there is, therefore, a difficulty. We need to get used to the idea of double standards. Among ourselves, we operate on the basis of laws and open cooperative security. But when dealing with more old-fashioned kinds of state, we need to revert to the rougher methods of an earlier era – force, pre-emptive attack, deception, whatever is necessary for those who still live in the nineteenth century world of every state for itself.

Advice for post-modern states: those who have friendly, law-abiding neighbours should not forget that in other parts of the world the law of the jungle reigns. Among ourselves, we keep the law but when we are operating in the jungle, we also must use the laws of the jungle. In the coming period of peace in Europe, there will be a temptation to neglect our defences, both physical and psychological. This represents one of the great dangers for the post-modern state.“ (Robert Cooper. 2000: The post-modern state and the world order. pp. 37-38)].

Сер Роберт Купер је саветовао Тонија Блера, а овај пред-
седника владе Србије Александра Вучића. Изјава Блера
из времена терористичког напада Северноатлантског
пакта на чланицу УН и суверену државу СР Југославију
је потпуно у духу учења западноевропских "мислилаца"

Ове речи није написао било ко. Сер Роберт Купер је био специјални саветник за геостратешка питања британског премијера Тонија Блера. Био је и члан британске дипломатске службе, генерални директор Савета за спољне и политичко-војне послове Европске уније. Купер је аутор Стратегије европске безбедности за Хавијера Солану, генералног секретара Северноатлантског пакта (NATO). Постоје индиције да је Хавијер Солана, као уосталом и сви претходни генерални секретари Северноатлантског пакта посећивао састанке Билдербершке групе. Билдерберг је неформална организација политичара, представника војноиндустријског сектора, банкара, пословних људи. Штаб Билдерберга се формално налази у Хагу. Ова група се састаје сваке године, још од 1954., те уз пуну дискрецију расправља о  актуелним и будућим геополитичким потезима. Овој групи се приписује, примера ради, заустављање Јужног тока, убрзавање процеса приближавања Србије Северноатлантском пакту и слично.

Већ из ово мало цитираног текста који је написао сер Роберт Купер, Срби могу а препознају „дупле стандарде“, политику „силе, превентивног напада, преваре“. Можемо да препознамо да нас сви ти сер роберт купери препознају као „џунглу“ у којој је примерено да се примењују „закони џунгле“. Можда је овде добро место да се наведе да је сер Роберт Купер био и комесар ЕУ на Косову и Метохији и саветник Кетрин Ештон 2011. Био је до 2012., посредник Европске уније у нечему што се назива „преговори Београда и Приштине“.

Шта овај човек, који је био очигледно веома уплетен у догађаје везане за Србе и Србију пише у другом свом тексту из 2003., са насловом „Сламање нација – ред и хаос у 21 веку“ [The Breaking of Nations – Order and Chaos in the Twenty-first Century]?

У поглављу „Премодерни свет“ пише следеће:

„Ми сада живимо у свету који је подељен на другачији начин од онога за време сукоба Истока и Запада. Прво, ту је премодерни свет: предржаве, постимперијални хаос...... Држава више не испуњава критеријум Макса Вебера према коме поседује легитимни монопол коришћења силе. Ове околности могу  настану, јер је држава у прошлости злоупотребила тај монопол и изгубила легитимитет.“

Шта каже, по повом питању Макс Вебер, код нас у последње време често помињан као „омиљени аутор“ председника Владе Александра Вучића.

Макс Вебер дефинише државу као „људску заједницу која (успешно) износи право коришћења физичке силе унутар дате територије“. Државни монопол на легитимно коришћење физичке силе може да буде угрожен низом нерджавних чинилаца као што су политички бунт, терористи, или државне структуре, као што је војска која проглашава аутономију од државе. Схватање државе Томаса Хобса, одступа од Веберовог. Хобс сматра да је колективна безбедност пре свега задатак владе. Монопол на насиље подразумева не само његово коришћење, већ и контролу, односно газдовање. У том светлу државни монопол на силу могу да угрозе и разне приватне сигуроносне компаније или организовани криминал (André Munro).

Када се рекапитулише претходно наведено, може да се види да је способност успешне примене силе на сопственој територији оно што дефинише државу. Монопол на примену силе унутар своје територије дефинише државу. Овде се ради о теоретичарима западне тј. западноевропске „цивилизације“. Види се и гледиште да држава која злоупотреби тај монопол, губи легитимитет! Ко је онај ко суди и пресуђује када је нека држава „злоупотребила“ монопол примене силе на својој територији?

Савет безбедности УН чине сталне чланице Русија, Ки-
на, САД, Француска и Велика Битанија. Осталих 10 др-
жава чланица се бира на период од две године. Стални
чланови СБУН имају право вета на сваку изгласану од-
луку СБ (фото Танјуг).

Подсетимо се 1998. и Резолуције 1199 Савета безбедности УН, којом се оружаним снагама Савезне Републике Југославије спочитава прекомерна и неселективна употреба силе у одбрани целовитости своје територије, пред оружаном побуном шиптарских терориста и највећег дела те националне мањине у АП Косово и Метохија. Овде Уједињене нације одступају од задатка, који наводи сер Роберт Купер да делују као заједничка организација за безбедност, која је ту да  штити status quo, а не да ствара нови светски поредак. У овом случају су УН, ограничавањем способности државе да брани целовитост своје територије, дакле сужавањем државног суверенитета директно пореметиле status quo и деловале у корист Новог светског поретка. Ако се ова Резолуција Савета безбедности УН, комбинује са деловањем специјалног рата, којим се подржава тероризам и подстиче миграција становништва, при чему се то медијумски преувеличано пропрати као „катастрофа“ и „геноцид“, онда опет долазимо до текста сер Роберта Купера о „џунгли“ и политици по којој је све дозвољено у сусрету постмодерних држава са „старомодним државама XIX века“. Наравно, „постмодерне државе“ су оне које одређују која држава је у ком веку. Оне су и тужилац и пресудитељ и извршилац пресуде. 

Из низа текстова написаних од стране западних аутора по паду Берлинског зида, може да се види да они свет виде као сличан оном у време Старог Рима. Постоји Империја унутар које је ред и хаос ван њених граница. Ми спадамо у тај „хаос“, или „џунглу“. Тако нас они виде, тако се према нама понашају.

Империја пацификује џунглу. Фото BBC News

Погледом кроз тако постављене наочаре се види да деловање специјалног рата и иностране и домаће агентуре у војном имобилисању Србије, не само да има циљ да нас учини „питомијим“ у односу на агресивно и боље наоружавано окружење и сваког другог коме се нешто наше прохте, већ да поништи српску државу по самој Веберовој дефиницији државе. 

На крају. Овај текст је веома далеко од неке заокружене анализе сложених текстова западних геополитичких идеолога и посматрања онога што нам се дешавало и дешава у светлу тих поставки. Ово је тек назнака, да би требало да уложимо више напора, пре свега онај национални део који се назива српска интелигенција, да испратимо и схватимо дух „запада“. Тек тада, упознајући добро њих, ћемо да будемо у стању да на најбољи начин одредимо своју позицију, предвидимо долазеће и одедимо поступке који су у српском најбољем интересу.