E PLURIBUS UNUM

Завршени су и ови избори 2016. Ванредни. Непотребни Србији, али потребни владајућој странци Александар Вучић и остали. Ако судимо по порукама политичких странака пред ове изборе, онда су они - Срећа за Србију, имајући у виду да Ми немамо свијетло оружје, ал` имамо срце у јунака, зато Идемо, пошто Србија побеђује, ако узмемо Србију у сигурне руке, јер Реч је о поштовању става Живети нормално, живети сад,  а и Доста је било!

Када се овако „логично“ сложе и повежу изборни слогани странака делују складно и лепо се допуњују.

Слично може да се каже и за ванредне изборе 2016. Наизглед хаотични и шизофрени, када се боље погледа, сложи и повеже, резултат делује складно и сви се лепо допуњују.

Чак и некакви „Заветници“, који су били „изненађење предизбора“, који су окупљали „хиљаде људи“, а онда су нестали, као да их је неко искључио из струје. И они су обавили свој задатак у овом српском ријалити програму званом - ванредни парламентарни и остали Избори 2016.

Али да оставимо те „Заветнике“ и погледамо мало оне странке и странчице које „Велики брат“ није искључио из струје. Који су плесали до краја.

Само они најнаивнији су веровали да Српска напредна странка неће да разбије на овим изборима. Вероватно су се најнаивнијима придружили и неискуснији чланови странака, набијени адреналином изборне кампање.

Интелигентни Александар Вучић, коме може много тога да се пребаци, али не и да је неискусан у политичким триковима, је посебно „храбрио“ те наивчине повременим изјавама како може да се деси и да „изгуби ове изборе“. Заборавили су Сун Цуа и „Умеће ратовања“ – претварај се да си слаб, када си јак.....

Питање је било само да ли ће да „остваре“ резултат у границама 40-50%, или ће да пребаце магичних 50% и остваре прави правцати тријумф.

Социјалистичка партија Србије се увек одликовала стабилним и оданим бирачким телом. Двоцифрен проценат, у границама од 10-15, 16%, је био очекиван. Чак и без тог „бирачког тела“, СПС су „нацртани“ а буду други. Годинама већ. Од свих „проруских“ странака на политичкој позорници у Србији, Руси изгледа доследно и постојано подржавају једино СПС. Као веза и контролни пакет, СПС који је познат по „широком коалиционом капацитету“, није стран ни западном крилу „међународне заједнице“. СПС је дуго на политичкој сцени. Странка која је прошла све и свашта и преживела, је одгајила чланове који су потпуно прагматични, опортунисти и где они прођу, ту трава не расте. Као губари, оглођу све што је јестиво и остављају за собом пустош. Пошто, од "демократских промена" никада нису били водећа странка, ово понашање је некако остало ван жиже интересовања јавности. Они други, који одлучују српске изборе, вероватно толеришу черупање Србије. Не смета им. Напротив.

Резултат Демократске странке је био права непознаница ових избора. Ова странка је била бројна док је палила и жарила по земљи Србији. Касније се поделила неколико пута и у доброј мери осула. Иако су склони да оптужују СНС да их сатанизује, ДС је пре свега крива сама за своју ситуацију. Када се човек сети њиховог делања и понашања док су били на власти, никакав СНС им није потребан да их „сатанизује“. Сами су то одлично обавили. Међутим, они који се сећају некадашњег српског фудбала, сетиће се ОФК Београда, док му је ишло. Док су играли Скоблар, Самарџић, па и Петковић, Сантрач. Тада је било „шик“ и „ноблес“ да се навија за ОФК Београд. Блазирана интелигенција и неинтелигенција из и око круга Двојке је посету Омладинском стадиону на Карабурми доживљавала као статусни симбол. Већ сама чињеница да навијаш за ОФК Београд је упућивала да си нека елита. Понекад имам утисак да је ДС на неки начин ОФК Београд српске политичке лиге. Ту поређење престаје, јер је ОФК Београд је играо одличан фудбал. Демократска странка никада није водила одличну политику. У Војводини су владали више од деценије и успели су да се у овој богатој Покрајини, житници Србије, први пут у веку 2009., појави страх од глади, као један од примарних страхова Војвођана! Те године је господин Бојан Пајтић, предводник војвођанског ДС и вишегодишњи председник Скупштине АПВ, изабран за „политичара године“ у анкети једне агенције!? Сада он предводи цео ДС. Оно где, међутим, Пајтић не греши је процена да су ови избори, између осталог, дати да се ДС уклони као значајнији чинилац српске политичке арене. У  томе се и успело. Уклоњени су са власти у Војводини, на у републички оквирима су сведени на око 6%, што је можда пар процената ниже од реалног. За оне искусније аналитичаре политичких прилика, ово вероватно није било изненађење. ДС је обавио посао због кога га је „Велики брат“ годинама фаворизовао. Завршили су тако што за „запад“ нису били довољно послушни, а за Србију довољно родољубиви. Губитком свог последњег бастиона, Војводине, наставак осипања и миноризације ове странке може да буде вероватан сценарио њене будућности.

Коалиција Двери-ДСС, ткз. „Патриотски блок“ је био интересни савез две странке осуђене на нестајање. Одмах да се разумемо. Ове странке само носе имена, неких већ сада бивших странака, на које све мање личе. У којој мери је ДСС остао онај ДСС који је око Војислава Коштунице окупио људе сличног мишљења, велико је питање. Ова странка је трпела јако осипање и дезорганизацију, одласком Коштунице, који можда није био од свих вољен, али је био поштован од стране чланства и неко коме се верује. Санда Рашковић Ивић је дошла на крилима великих нада чланова ДСС, које је највећи део претходног највишег руководства напустио. На жалост, показало се да ова дама пријатне спољашњости, није дорасла тим надам и очекивањима. Зато су ДСС наставли да дрмају потреси, даље растакање чланства, што је било подстакнуто, у великој мери, веома „чудним“, разарајућим одлукама и понашањем Санде Рашковић Ивић. Двери су такође задржали име, али одласком неких од оснивача ове странке, или како они воле да их зову „покрета“, од оних оригиналних Двери је остало само име. Бошко Обрадовић има једну врсту несистематизоване мудрости, која је плод озбиљних припрема и вежбе, а не упечатљиве интелигенције. Непотребно и усиљено доминантног понашања, овај страначки Вођа је више непријатно озбиљан за своје године, него жовијалан и пријемчив људима. Развалине Двери и ДСС су у изборе 2016., ушле заједно буквално се борећи за живот. Многима међу њима је „политика“ једини посао. На франшизи имена Двери и ДСС, на непостојању Коштунце, кога „запад“ није сматрао прихватљивим на политичкој сцени и уз лепо упакована „родољубива“ обећања, ова политичка симбиоза је успела да убеди „запад“ и „бирачко тело“ да им да шансу са тачно 5% гласова. Оно што није добио Коштуница 2014., добио је двојац са кормиларом Обрадовић и Рашковић Ивић. Видећемо како ће то да искористе. Имајући у виду да су то пре свега људи личне промоције, мала је шанса да ће ових 5% да донесе нешто добро њиховим странкама, посебно ДСС. Лако може да се деси да ДСС настави да се растаче, после дебакла у Војводини, Новом Саду и многим локалним самоуправама. Опстанак угрожава и сама Рашковић Ивић, коју организација и јачање Странке изгледа уопште не занима. Није невероватно да из ове симбиозе Двери изађу јаче, а да ДСС временом сасвим нестане.

Саша Радуловић је једино право и истинско изненађење Избора 2016. Бар за већину посматрача. Историјски скок са око 2% на 6%, прескачући Двери-ДСС и ону смешну коалицију бораца за лично самоодржање Чеда-Борис-Чанак, није забележен у посттитовској српској парламентарној историји. Саша Радуловић је „Борис Тадић“ ових избора. На прошлим изборима Тадић је прешао цензус са тек основаном и непостојећом странком. Тек после уласка у Скупштину је почео да организује странку. Слична је ситуација, овога пута, са господином Радуловићем. Не би било изненађење да Радуловићева странка ојача током боравка у парламентарном животу Србије, јер за сада како изгледа сви ветрови дувају у њена једра. Пут ове странке у многоме ће да зависи од самог Радуловића. Ако има бар део Дачићеве политичке лукавости и виспрености, може да очекује лепу будућност.

Српска радикална странка се вратила на велика врата у Парламент. Ову, изворно народну странку, су покушавали више пута да ослабе и растуре. Стварањем СНС, пре свега, из редова радикала довели су је до самог руба уништења. Свој повратак дугују пре свега харизматском и неоспорно веома интелигентном Војиславу Шешељу „победнику Хага“! Многи бирачи, па и они који баш нису традиционални бирачи СРС, су желели да виде Шешеља у Скупштини. Многи су сматрали својим дугом да дају свој глас овом човеку, који је храбро и мудро бранио, пред Хашким трибунаом, не само себе, него и своје страначке другове, Србе и Србију. И одбранио. Сада је све на Шешељу, јер он чини 80-90% Српске радикалне странке.

Вучићеве изјаве током јучерашњег дана говоре да није баш срећан „коначним резултатом избора“ који је Републичка изборна комисија „решила“ да представи становништву Србије. То је највероватније само поза, јер без његовог учешћа тешко да би могао да се деси "Велики преокрет" изборних резултата. Истина тек јуче у подне, 12 часова по завршетку избора, када је РИК једним потезом пребацио „мале странке“ преко цензуса. Можда Вучић није желео да види толику „вашар“ у Скупштини. Можда је навијао да у тај високи Дом уђу комотно СНС, СПС уз мање учешће пробуђених Радикала и још увек неуништивих Демократа, што није могао да избегне. Са оваквим распоредом СНС би имао око 160 посланика. Међутим и овако са 131 послаником СНС може да доноси суверене одлуке, јер сви остали да се, неким чудом, договоре и гласају против и то уз пуно присуство, могу да сакупе тек 119 гласова, што није довољно да оспоре одлуку (250/2=125).

"Одлука се сматра донетом ако је за њу гласало више од половине идентификованих народних посланика, односно Уставом, законом и овим пословником предвиђена већина." (члан 126., став 4.)

Зато је присуство тог мноштва странака у Скупштини, тек привид демократије. Ове странке не могу ништа да ураде, осим да својим наступима покушају да стекну неки поен за следеће изборе, под условом да се седнице Скупштине директно преносе на телевизији, а они који су први пут ту да стекну политичко искуство више.

Али, слично као и 2014., коначан резултат избора је изгледа решио неко други. Неко ко је сматрао да Вучића и вучиће треба да „оптерети“ комотном, али не и апсолутном влашћу. Неко ко није желео новог Милошевића, није желео вука, већ Вучића који ће дословно и послушно да извршава „нечије“ директиве, посебно у економском делу и питању „Косова“. Зато су они који су, према РИК-у, до подне били испод цензуса, одједном од подне прешли ту црту, а Вучић је са "диктаторских" 53% спуштен на "природнијих" 48%. 

Последица је да ће скупштинска заседања можда да буду занимљивија, јер је друштво мало боље промешано. Можда, јер је Шешељ јуче „обећао“ да ће да буде умерен у наступу, а ови „мали“ су морали да обећају „некоме“ да ће да буду добри да би „добили“ тачно у длаку 5%. Оно на шта Коштуница није хтео да пристане, већ се нагло повукао у потуну приватност, Наследница је изгледа прихватила. За тачно 5%. 

Шта год да се деси, то народ највероватније неће да види, јер директних преноса седница неће да буде, а оно што изађе као информација ће сигурно „јавни“ и остали „сервис“ да лепо искроји и упакује за већ тотално медијумски изманипулисане Србе.

Било како било, живот „обичног“ становника неће да се промени после ових избора. Бар неће да се промени на боље.

Неће да се промени, јер „неко“ тако жели. Политика је превише озбиљна да би о њој одлучивао народ. Какво год да је мноштво у Скупштини, рeзултат мора да буде један, а то је наставак досадашње "политике". Сада је само мало више саучесника.
E pluribus unum!