ИЗБОРИ, ПРЕДИЗБОРНА ОБЕЋАЊА И ЕКОНОМСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Преносимо делове чланка "Избори, предизборна обећања и економске последице", аутора Часлава Кузмановића. 

Господин Кузмановић је угледан економски стручњак, саветник и аналитичар. Изабране чланке и анализе објавио је 2013. године у две књиге: Српска економија за почетнике: Време патогених експерата и Светска економија за почетнике: Планетарни финансијски цунами. Његов лични блог је „Српска економија за почетнике“.
Текст у целости можете да прочитате на електронској презентацији Радио Снага Народа, са које су делови текста преузети.

Преко гладних до (еуропских) звездица

• Историјски криминал „договорне“ статистике • Сива економија као „социјални програм“ • Да ли Србија заиста може да спроведе „Стратегију 2020“ или улази у паклену кризу?

Грађани Србије су у децембру прошле године (2010) на сва звона позвани да својим очима прочитају посткризнипрограм раста и развоја економије, под називом „Стратегија Србије 2020“. Програм је оперисао са фалсификованим статистичким подацима како би народ лакше преживео деценију која долази.

Истина, поменути модел изласка из каце је благо коригован наниже у априлу 2011. године због изненада откривене скандалозне преваре којом смо криминално лагали и себе и целу планету. Истина је да просечна годишња стопа раста бруто друштвеног производа (БДП) би морала да износи 5,6 одсто, да би његов кумулативни пораст износио задивљујућих 73% на крају текуће деценије како се то прижељкује у „Стратегији Србије 2020“.

Независно од откривене статистичке лажи, која ће тек имати велике последице, „Стратегија Србије 2020“ заслужује да је прецизније проучимо и видимо колико је уопште изводљива.

Кључне поставке новог модела су годишњи раст извоза од 13,5% а раст инвестиција близу 10% годишње. Претпостављени прилив капитала из иностранства ће износити 41 милијарду евра, а од тога 23–24 милијарде евра долазе путем страних директних инвестиција и концесија, а остатак ће наводно бити инострани кредити. Остатак до неопходних 100 милијарди евра инвестиција покриће се домаћом штедњом.

Жеља је да се индустријска производња, која генерише 95% извоза, помери ка размењивим добрима.

Инфлација ће после 2015. године износити само 3%. Спољни дуг ће са 80 пасти на 50% бруто друштвеног производа. Пензије ће моћи да расту до и преко стопе инфлације.

У инфраструктуру, тј. у путеве, луке, канале за наводњавање, мостове и железничке пруге улагаће се по две милијарде евра годишње и то кроз концесије, кредите и приватно и јавно партнерство.

Укратко речено „Стратегија Србија 2020.“ подразумева да се досадашњи раст, заснован на повећању потрошње замени растом заснованим на улагањима и извозу.

Последњи трзај развоја по старом моделу тј. моделу нереалног задуживања и трошења непостојећег била су препуцавања око субвенционисане куповине станова.

Човек се запита да ли је оваква лепота од будућности могућа, а и ако јесте — под којим условима...

Стигло нас је (зло)намерно задуживање

Србија ће, поред преусмеравања капиталних инвестиција ка енергетском сектору и транспорту, морати и циљано да финансира спровођење индустријске политике. Постоји сагласност да Србија треба да развија извоз средњих технологија.

Мора се отворено рећи: са старим моделом раста заснованом на претераном задуживању, Србија је ушла у кризу и без светске економске кризе. Од 2005. до 2008. године велика кредитна задужења компанија јесу ишла у инвестиције, али претежно у некретнине и услуге, а не у индустрију. Ово је довело до неодрживих неравнотежа.

Уместо потрошњом гуранограста, нови, инвестиционо оријентисани модел наметнуо се као неизбежан. Али, шта ако стопа раста БДП-а буде само 3 посто годишње (уместо неопходних 5.6%)? Онда ће Србија засигурно ући у дужничку кризу и доћи ће до снажног пада животног стандарда.

Посткризни модел је понуђен након што је режим обзнанио да је Србија „изашла из кризе“. Банкарски аналитичари подсећају да је „излазак из кризе“ статистичка категорија. Тврде да, иако смо изашли из кризе, нисмо се вратили на ниво производње пре њеног избијања. Стручњаци подсећају и да излазак из кризе не подразумева истовремено побољшање животног стандарда за све грађане.

Темељни показатељ снаге српске привреде остаје пре свега дефицит из спољнотрговинске размене.

Из кризе смо можда изашли понајвише захваљујући „договорној“ статистици Владе и Народне банке Србије којом су лажно приказани најважнији подаци о стању српске привреде за период од 2001. до 2009. године. Прикриван је реалан пад бруто друштвеног производа и на тај начин су и многи други изведени показатељи стања привреде постали „бољи“. То, на жалост, омогућава и трошење незарађеног.

Где се Србија стварно налази, грађани осећају на својој кожи и без статистичке гимнастике. Ови „нови званични подаци“ имају одраза и на пројекције у „Посткризном моделу“. Отуда и његова заводљива лакоћа прихватања. Али то спада у домен психологије и пропагандне манипулације, а не макроекономије.

Да је нека друга земља у питању, чланови владе би за овакав поступак кривично одговарали.

Јавни дуг Србије на крају 2015. године износио је 24,8 милијарди евра, што је 75,5 одсто бруто домаћег производа (БДП), објавило је Министарство финансија.

У поређењу са претходном годином, јавни дуг је повећан за око две милијарде евра.

На крају 2014. године, јавни дуг Србије је износио 22,76 милијарди евра, односно 70,4 одсто БДП-а, док је на крају 2013. године био 20,14 милијарди евра, са учешћем од 59,6 одсто у БДП-у.

Крајем 2000. године јавни дуг је био 14,17 милијарди евра или 201,2 одсто БДП-а, а најнижи износ јавног дуга био је 2008. године када је износио 8,78 милијарди евра или 28,3 одсто БДП-а.

Законом о буџетском систему учешће јавног дуга у БДП-у ограничено је на 45 одсто.

Провалија незапослености

Србија као „економија олоша“

На једног радника у Србији долази петоро издржаваних лица • Зашто режим допушта рад на црно? • Незапосленост као темпирана социјална бомба • Деца ће морати да раде и за себе и за своје родитеље. • Слоге, солидарности и мотивације грађана да бране опште друштвене интересе — нема.

Као што смо недавно предвидели, мере режима у Србији да субвенцијама подстакне послодавце за превођење радника из црне у закониту зону доживеле су крах. Уз помоћ ових субвенција у целој Србији је у законит рад прешло свега 72 (словима: седамдесет и два!) радника.

То је логично, јер су мере биле краткорочне и уопште нису дотакле суштину огромне незапослености. 

Најављена контрола послодаваца такође неће имати никаквог озбиљнијег учинка, из више разлога. Нећемо замарати читаоце појединим дефиницијама из области статистике која се бави и „запосленим на црно“, али морамо рећи да постоји статистичко замагљивање овог питања. Као и свако замагљивање, и ово служи како већина грађана не би могла створити целовиту и стварну слику о дубини проблема. У магли, још пролазе обећања да ће бити боље, за годину, две , три, шест... па и тврдње да нам тако добро иде, да је премијера Србије просто срамота.

Неспорно је следеће:

Неформална запосленостпредставља проценатлица која раде „на црно“ у укупном броју запослених. Рад „на црно“ обухвата запослене у нерегистрованој фирми, запослене у регистрованој фирми, али без формалног уговора о раду и без социјалног и пензионог осигурања и неплаћене помажуће чланове домаћинства.

Постоје и „црно–беле фирме“ које радницима легално уплаћују само минималац или нешто преко тога, а други део на црно. Већина оваквих фирми је из области информационе индустрије са високообразованим радницима.

Намеће се закључак да у Србији расту и незапосленост и рад на црно.

Доказивање илегалног рада отежавају и сами непријављени радници.

Регрутовани из најугроженијег дела становништва — млади, неквалификовани радници, избеглице, расељена лица, као и они старији од 40 година — из страха од губитка посла склапају пакт са газдама. Овакви су пактови најчешће у грађевинарству, нарочито када је у питању сезонски рад.

Оковани сиромаштвом остају верни газди, иако су свесни да не могу остварити ни једно право из радног односа. Тако остају без накнада у случају повреде, професионалних болести, без здравственог осигурања, а не тече им ни радни стаж.

Режим је признао пустошење Србије

Логично је да се запитамо о узроцима овако тешког стања у српској привреди. Један од најкрупнијих узорака је открио сам режим, и то ненамерно, у својој „Уредби о условима и начину привлачења директних инвестиција“ и „Програму оживљавања великих индустријских центара од посебног интереса за Републику Србију за 2011. годину“.

Поменути документи усвојени су на седници Владе од 09. јуна 2011. године са циљем подстицања инвестиција и отварања нових радних места. За девастирана подручја овим документима предвиђени су подстицаји већи од уобичајених.

Један од критеријума да се неко подручје сматра „девастираним“ јесте да је стопа незапослености већа од 20 одсто према методологији Републичког завода за статистику за октобар 2010. године. Набројани су и индустријски центри који испуњавају услове да буду сматрани „девастираним“. То су Ниш, Зајечар, Краљево, Нови Пазар, Лозница, Лесковац, Крушевац, Јагодина, Сремска Митровица, Алексинац, Параћин, Бачка Паланка, Рума, Вршац и Бор.

Да би открили шта је писац Програма заиста хтео да каже, морамо превести реч девастација (итал. devastatio). Према Вујаклији реч „девастација“ значи следеће: пустошење, опустошавање, уништавање, разарање, опустошење, опустошеност...

Ако се подсетимо податка да је званична стопа незапослености у Србији 22,2 % и да ће се битно увећати завршетком приватизације и „реформом“ јавног сектора (31% по Еуростату) то закључујемо да се опустошеност Србије шири и увећава и изван наведених градова.

Шта је допринело оваквом пустошењу Србије? Полтронски режим је прихватио да „међународни фактор“ постане најважнији донатор, кредитор и контролор свега најбитнијег у Србији.

По инструкцијама спољних ментора и уз демагошка објашњења о потреби „структурног прилагођавања“, „макроекономске стабилности“, „либерализације трговине“ уведен је потрошачки концепт привреде који уместо да је развије, доприноси њеном разарању.

Илузија о Европи је довела до незапослености

Листа економских злочина према сопственом народу је предугачка за овај текст. Продато је 2.500 предузећа за багателних 2,3 милијарде долара. Уместо у отварање нових радних места овај новац је кроз буџет отишао у текућу потрошњу. Фабрике су уништене, радници отпуштени, а фабричка земљишта су тајкуни претворили у грађевинске парцеле.

И домаће банке су намерно уништене, а тржиште предато страним банкама које су наметнуле своја правила и интересе. Само у првих девет месеци 2010. године банке су оствариле 24 милијарде добити — која није остала у Србији, већ је пребачена у своје матице.

Трговина је предата страним ланцима који увозе робу широке потрошње из својих матичних земаља, а која је у доста случајева лошија од домаћих производа. Поред националног губитка трговинске добити, поставља се и питање да ли страна предузећа могу бити гаранција снабдевања наших грађана и у редовним, а камоли у кризним ситуацијама.

Крупне последице овакве политике су смањење домаће производње тј. губитак радних места и непотребно трошење девиза остварених домаћим извозом.

Једностраном применом „Споразума о придруживању“, буџетски приходи од царина пали су са 65 милијарди из 2008. на 38 милијарди у 2010. години. Губитак овог новца и потенцијалних нових радних места се правда фразама да су евроатлантске интеграције „наша будућност“ и да „немају алтернативу“. Једна од најотужнијих фраза је и та да је „Србија на добром путу“.

Колико је постојећи пут добар најбоље говоре подацида 49% грађана Србије живи испод границе људског достојанства. На једног запосленог долази 1,7 пензионера, 1 незапослени и два лица млађа од 15 година.

Просечна стопа дугорочне незапослености у ЕУ је свега око три одсто, а у Србији 14 одсто. Учешће дугорочно незапослених у укупном броју незапослених са 65 % у априлу 2009. повећао се на 72 % у октобру 2010. године. Половина незапослених посао тражи дуже од 4 године, а готово четвртина (22 %) незапослених дуже од 7 година.

Оваква ситуација је идеална за настанак и одржање такозване системске запослености на црно.

Како је све то могуће да постоји и траје? Ерозија моралне димензије капитализма довела је до тога да су похлепа (да се има више) и страх (да се све може брзо изгубити) главни покретачи система. Да је ово наша стварност показују и изјаве водећих режимских политичара да у Србији постоје „непристојно богати“ људи, који би „морали да имају већу друштвену и социјалну одговорност“. Народски речено: да јаки помогне нејаком.

Наднационални капитал и „економија олоша“

За разлику од старе националне буржоазије која је тражила и имала ослонац у сопственом народу, на сцени је нова наднационална буржоазија финансијских шпекуланата. Као део светске олигархије она више и не рачуна на широку грађанску подршку, него на подршку глобалних — наднационалних сила.

Згртање материјалног богатства постаје њихов врховни идеал и равнодушни су према патњама других и свему што се тиче њиховог преживљавања.

И економија Србије поприма одлике из књиге Олош економија итало–америчке професорке Лорете Наполеони.

Познато је да од односа економије и морала добрим делом зависи како ће функционисати економски систем. Ако се сетимо да смо по корупцији (неморалу) у светском врху онда ће нам штошта бити јасније, па и то откуда толико радника на црно.

Неуспешне реформе, недостатак домаћег капитала за инвестирање, ограничавајуће радно–социјално законодавство, превласт интереса старих/нових капиталиста над већином осиромашеног (не)запосленог становништва не обећавају ништа доброг радницима запосленим на црно.

Радници су одавно небитни за легитимитет режима. Томе доприноси и њихово неповерење у синдикате и ниска стопа синдикалне организованости која је испод 25 %. Јер и руководства синдиката код нас настоје да добију неку врсту политичког легитимитета пре свега од режима, а не делујући „одоздо према горе“. Због тога режим опстаје и поред толике неодговорности, неосетљивости на аргументе, ароганције и неспремности да положи рачуне.

Обећане велике стране инвестиције и јавни радови, који би засигурно смањили број радника запослених на црно, само су јефтина предизборна пропаганда и начин да се умире губитници приватизације. Оно што се заиста добија од режима је демагогија, куповина гласова огромном јавном потрошњом, превласт медијских наступа над суштином и недостатак отворености за било шта што говори опозиција.

Незапосленост је темпирана бомба

Будућност незапослених и запослених на црно је најкраће речено — лоша.

Томе доприносе њихове квалификације, недостатак сопствених и државних пара да се преквалификују и започну нови посао, конкуренција млађих и образованијих кадрова, пропадање домаћих и страних фирми, оскудица средстава за мере активне и пасивне помоћи, пропадање јавних служби као што су здравство или образовање.

Раднике који за живот зарађују на црно очекује и црна старост, а државу огромни минуси. Поред чињенице да неплаћање пореза и доприноса на зараде државу месечно кошта 11 милијарди динара,много је већи проблем што радницима не тече радни стаж. С обзиром на то да нема уплата у пензијски фонд то ће најмање једна до две читаве генерације остати ускраћене достојног примања после 65 година старости.

Већ сада послодавци–неплатише дугују Фонду за пензијско и инвалидско осигурање рекордних 170 милијарди динара, што је готово четвртина укупних државних прихода. Изгледи да се овај дуг измири су занемарљиви. Каса је све празнија, а реформе неефикасне. Проблем ће већ за пар година кулминирати и запретити социјалном миру.

Велики терет овакве садашњице понеће и деца радника, јер ће морати да раде и за себе и за своје родитеље како би им обезбедили минимум опстанка. Тако овај проблем постаје и међугенерацијски. Слоге, солидарности и мотивације грађана да бране опште друштвене интересе — нема.

И пензионерска удружења и синдикати упозоравају на могућност колапса уколико се проблем рада на црно не постави као приоритет. Изгледа — узалуд. Режим купује социјални мир и копа радницима финансијски гроб. Лакше је толерисати рад на црно него се бавити темама које изазивају незадовољство. Поготову пред изборе.

Владајућа класа поседује најважније изворе моћи и контроле, а нова класа најамника је окована сиромаштвом. Прва поседује већину богатства, а другој остаје беда и искљученост из друштва. Напетости и сукоби се усложњавају, подгревају и пребацују на приватни и породични ниво. Већина незапослених и запослених на црно, 800.000 инвалида, милион сиромашних пензионера, 800.000 социјалних случајева, млади без шансе да се запосле — припадају дну социјалне пирамиде.

Сукоби ће се заоштравати.

Начин њиховог испољавања ће зависити од моћи оних који их усмеравају.

Девенпорт забринут да нас Русија не закочи на путу ка ЕУ

Европска унија очекује да Србија прогресивно усклађује своју спољну политику са ЕУ и да развија односе са Русијом али на начин да се не подрива европски пут Србије и њено приступање ЕУ – изјавио је шеф Делегације ЕУ у Србији Мајкл Девенпорт.

Будући да је Србија кандидат за чланство, која је отворила и прва поглавља, ЕУ на њу гледа као на неког ко ће подржати и вођење заједничке спољне политике. Очекује се да Србија прогресивно усклађује своју спољну политику са ЕУ. Србија, као и друге државе Европе, укључујући чланице ЕУ, развија односе са Русијом. Србија има традиционалне, снажне и трговинске везе са Русијом. Уверен сам да ће то бити могуће спроводити, али на начин да се не подрива европски пут Србије и њено приступање ЕУ – казао је Девенпорт за „Данас“.

Он је нагласио да, када је реч о путу ка ЕУ, заиста кључно за Србију да 2016. године одржи и оснажи замајац реформи.

Девенпорт је рекао и да је Влада Србије високо на листу приоритета ставила економске реформе и борбу против корупције.

- ЕУ снажно подржава економске реформе Србије. Србија је тренутно у завршној фази осмишљавања програма економских реформи за ову годину, што чини у блиској консултацији са Европском комисијом. Очекујемо финализацију тога. Такође, подржаћемо програм економских реформи који за циљеве треба да има модернизацију економије, повећање конкурентности и да води ка отварању нових радних места – навео је Девенпорт.

Како тврди, од круцијалне важности за све набројано биће привлачење нових инвестиција, и домаћих и страних, као и побољшање опште пословне климе у Србији, за шта је веома важно да током ове године уочимо значајан напредак у вези са консолидацијом реформи у домену правосуђа, укључујући тужилаштво, делотворну борбу против корупције, снажно поштовање владавине права.

Европа је за Америку постала проблем и очигледно да се моделом хибридног рата већ кренуло са решавањем тог проблема

Европска унија је већ дуго у дубокој кризи, чији су основни узроци њено накарадно устројство, историјски потрошен и политички превазиђен смисао те европске интеграције. Измучена нарастајућим бесмислом ЕУ је ушла у фазу егзистенцијалне кризе, која озбиљно прети и формалним распадом европског пројекта. Та актуелна фаза кризе све више, међутим, сугерише да је реч о америчком хибридном рату против ЕУ и Европе, на чијем удару су пре свега Немачка и Источна Европа. Америка се кроз форму хибридног рата директно умешала како би ослабљену и расуту ЕУ и дестабилизовану Немачку искористила за своје стратешке циљеве – одржавање контроле над Европом и стварања своје тампон зоне између Русије и Немачке.

Без довољне моћи Немачке, Америци се отвара простор да преко својих верних послушника у Европи – пре свега Велике Британије, Холандије и Пољске а у новије време и Француске – обезбеди модел који одговара њеним интересима. Међу идејама о будућој европској интеграцији доминира онај о унији неколико група земаља, и ту идеју подржава и Немачка.

Подизање Препрека Немачкој Према Русији

За Америку је најважније шта ће бити са групом коју чине земље Источне Европе. Кључни амерички савезник у тој групи је Пољска,мада ту су и Балтичке републике, али оне објективно немају потребну снагу да би могле да битно утичу на политичке процесе. Суштина је да, у случају да будућа европска интеграција буде састављена од група земаља, што је врло вероватно, та група Источне Европе буде под америчком доминацијом. На тај начин би се створила нека врста тампон зоне између Русије и Немачке, која би, верује се, била најефикаснији инструмент притисака и утицаја и на Русију и на Европу.

Први услов за остварење те амбиције је потискивање Немачке и њеног утицаја из Источне Европе. То није лак посао јер Немачка је највећи економски партнер тих земаља и некако, упркос историји, природни сапутник Источне Европе. Тај део хибридног рата против Немачке се спроводи преко Пољске, затим такозване Вишеградске групе земаља и Европске комисије. Одавно је познато да је Европска комисија у институционалној структури ЕУ главна америчка полуга, и то је један од разлога што управо Немачка настоји да Комисију све више маргинализује у доношењу одлука у ЕУ.

Кроз ту призму хибридног рата би требало гледати и на Европи наметнуто заоштравање односа са Русијом. И то је пре свега део хибрдиног рата против Немачке, јер је главни циљ дугорочни прекид веза Берлина и Москве. То је политика Запада, сада Америке, коју је од самог првог дана формирања савремене Немачке 1871. године формулисала Велика Британија. Савез Русије и Немачке је нешто чега се Америка, Велика Британија али и остале земље Западне Европе и изнад свега Источне Европе највише плаше и већ скоро 150 година настоје да се то не деси. У Вашингтону се и не крије да сарадња Немачке и Русије представља „претњу америчким интересима“ и Америка ће „настојати да не дозволи отопљавање односа између две државе“.

ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?

У таквом амбијенту намеће се и питање шта би то могло да значи за Србију. Србија, наравно, не може ни на који начин да утиче на ту ситуацију, али мора да буде свесна њеног развоја и могућих последица. Можда би у овој фази најкориснији био недавни савет бившег америчког амбасадора Вилијема Монтгомерија да би за Србију сада „било најбоље да ћути“, да се примири и гледа своја посла код куће. То би такође значило и за такозване европске интеграције Србије. Каква ће бити будућа интеграција, то је још неизвесно, сигурно је да ће у тој новој интеграцији бити неко место и за Србију, али до тада Србија би требало да сачува оно што има и што јој је преостало јер све што се буде дешавало под изговором пута у ЕУ биће само додатна пљачка и рушење њене државе. И ништа више јер оно што се јавно представља као ЕУ више у реалности и не постоји. Постоје само лобистички центри, који наратив ЕУ користе за пљачку и политичке циљеве појединачних центара моћи.

Кина као шанса

Кина има највеће резерве злата и конвертибилних валута, од којих је део у форми сувереног фонда. Три највећа суверена фонда Кине заједно имају близу 1200 милијарди долара. Део новца из ових суверених фондова пролази кроз неколико највећих кинеских банака које га нуде као међународне зајмове. Кредити које Кина даје преко ових банака се сматрају државним или сувереним зајмовима.

У двадесет првом веку је Кина надмашила остатак света у давању међународних зајмова. Кина је одједанпут постала највећи државни кредитор на свету а да нико није приметио тренутак када је тај праг достигнут.

Многи су на западу били затечени када је објављен запрепашћујући чланак у Financial Times-у за 17. јануар 2011. године. Тај је дневни лист израчунао да су кинеска Развојна банка и Експорт-Импорт банка, обе у државном власништву, од 2009. до 2011. године дале земљама у развоју и њиховим компанијама најмање 110 милијарди долара кредита. Ова процена укључује само зајмове које су званично потврдиле кинеске власти и/или примаоци зајмова. Financial Timesверује да је стварни износ кинеских државних зајмова далеко већи. Ради поређења, лист је навео следећи податак: од средине 2008. до средине 2010. године Светска банка је дала само 100,3 милијарде долара зајмова другим државама (које су слични клијенти као и оне државе којима зајмове даје Кина).

Али врло брзо након објављивања ових података Financial Times је престао да пише о овим узнемиравајућим чињеницама. Запад нема ништа од тога да привлачи пажњу на ове чињенице – он не жели да призна да је побеђен на међународном кредитном тржишту. А ни Кини није потребан публицитет који би угрозио експанзију њених кредитних послова, чији је успех пре свега заснован на чињеници да Кина обезбеђује инвестиције и државне зајмове по условима који су знатно повољнији од оних које нуде ММФ, Светска банка и чланице Париског клуба. Врло често се кинески зајмови одобравају без камате. Западни експерти то зову „кинески кредитни дампинг“.

Срби у расејању су највећа развојна шанса

Дознаке наших радника и исељеника у 2015.године премашиће, према подацима НБС, 2,8 милијарди евра, а по Уједињеним нацијама у Србију је лане стигло чак 4,88 милијарди долара.

Дознаке новца наших радника и исељеника у 2015. премашиће, готово је сигурно, 2,8 милијарди евра. На то указује чињеница да је од почетка јануара до краја новембра прошле године од „наших драгих” из света у Србију стигло 2,62 милијарде евра, или за 10,3 одсто више него у истом периоду 2014. године. Према подацима Народне банке Србије, највећи прилив дознака из иностранства регистрован је из Немачке, Аустрије, Швајцарске и Француске. Новчане пошиљке „драгих наших” од 2001. године наовамо редовно су биле веће од годишњих износа директних страних инвестиција. Изузетак је 2006. година кад су, највише због продаје „Мобтела” за око 1,5 милијарди евра, улагања странаца достигла безмало 4,4 милијарде евра.

Дознаке наших радника и исељеника и у 2015. знатно ће премашити нето директне стране инвестиције. Девизне пошиљке са разних страна света су, поред солидних резултата робне размене, и у прошлој години знатно допринеле смањењу дефицита текућег платног биланса, тако да ће тај минус бити најмањи после 2003. године.

Према рачуници Стојана Стаменковића, уредника часописа „Макроекономске анализе и трендови” Економског института, нето прилив директних инвестиција од почетка јануара до краја октобра 2015. достигао је 1,44 милијарде евра, што је чак за 39 одсто више него у првих десет месеци 2014. Процена је да су у целој прошлој години достигле око 1,6 милијарди евра.

3. фебруар 2016.