Не дамо земљу странцима! Жив ми Тодор, да се чини говор!

Пред изборе, политичке странке се сете пољопривреде. Тако је увек било, од „доласка вишестраначја у Србију“.  Када се примакне почетак изборне кампање, „тимови“ и агилни појединци унутар странака, почну да „смишљају слогане“. Већа се ту и дебатује, који слоган „погађа“ најбоље неки део бирачког тела. Обично су то буџет и субвенције. Лака мета, јер подстицаја никада довољно, исплаћују се кад се ко у Министарству сети, обично прекасно јер је произвођач већ све обавио о свом трошку, а и када се тешком муком исплате пољопривредницима, најчешће им само прођу кроз руке и оду у касу „организатора производње“.

Ова изборна кампања се међутим разликује. Један део странака у глас кликће „Не дамо земљу странцима!“. Овај слоган је, изгледа код многих, оцењен као победнички за циљну групу којој је лакше да верује на реч политичарима, него да сама мало погледа и прочита документа. Бар површно. Проблем је што и они који кликћу слогане, углавном „преписују“ једни од других, а мало читају, а још мање детаљније читају, а најмање се баве анализом прочитаног.

У том галиматијасу импровизације, углавном трпи истина. Мада, ако се на слоган „Не дамо земљу странцима!“ добије неки глас и пређе тај вољени и жељени цензус, кога брига за истину. Избори готови. Одабрани са „пролазних места“ ушли у Скупштину. Сели на државне јасле. Бирачи ће, како искуство показује, брзо да забораве слогане оних које су послали да их „заступају“ у највишем српском дому, а ако Бог да неке и у министарства да нам „креирају политику“.

Шта је ту истина?

Зато, кренимо редом. Тачку по тачку.

Наш тренутно важећи Закон о пољопривредном земљишту, већ у члану 1., став 3., јасно и гласно дефинише да „Власник земљишта не може бити страно физичко, односно правно лице“

Закон о изменама и допунама Закона о пољопривредном земљишту (2015), својим чланом 1., предвиђа допуну члана 1., Закона о пољопривредном земљишту. Овом допуном став 3., постаје став 4., АЛИ СЕ НЕ МЕЊА. Остаје да „Власник земљишта не може бити страно физичко, односно правно лице“.

Сада погледајмо фамозни Споразум о стабилизацији и придруживању. То је детаљан Споразум који се раширио на 720 страна (са анексима). У том споразуму не постоји реч „земљиште“. Не помиње се нигде! Нема!

Па, где је онда написано то да ћемо да продајемо земљу странцима, по ССП-у?

Јасно речено - НИГДЕ!

Како, бре, нигде кад толики „политичари“ и политичари се одраше вичући - Не дамо земљу странцима! Па лепо. Импровизација. Нису ни читали ССП, а нису га читали ни "камања саветници", ни "експерти". Ко ће, бре, да чита и то пажљиво 720 страна са анексима! Нећемо онда, овде, да га читамо ни ми, али ћемо да укажемо на кључне чланове за ову тему и да их кратко коментаришемо.

Прво, да се разумемо. ССП је веома сложен и обиман документ са низом додатака. Кораци на које се обавезују стране потписнице ССП-а, су детаљно разрађени. Оно што може да укаже на могућност продаје земље странцима, дакле не пољопривредног земљишта, већ земљишта уопште, као капитала, се налази у члановима 63. и 64. ССП-а.

Члан 63., тачка 3. наводи да ће да допусти држављанима држава чланица ЕУ да стичу својину над непокретностима у Србији. То се односи на СВЕ непокретности. Права држављана ЕУ ће да се постепено изједначују са правима држављана Србије. Уосталом прочитајте сами чланове 63. и 64.

Према томе да саберемо досадашње.

Споразум о стабилизацији НЕ ОБАВЕЗУЈЕ Србију да продаје земљу странцима, али ту могућност ДОЗВОЉАВА у складу са одредбама ССП-а које се тичу слободног протока капитала и постепеног изједначавања права свих становника држава ЕУ.

Када нам се права изједначе, колико постоји опасност од тога да продамо „сву“ земљу странцима, толико постоји опаснист да се „сви“ иселимо и одемо у неку економски перспективнију државу чланицу ЕУ.

Дакле шанса је - НИКАКВА! И за једно и за друго

Треба да се има на уму и да би постојао купац, треба да постоји и продавац! И ту сада долазимо до категорија земљишта и реституције.

Која земља је у опасности да буде продата „странцима“?

Па пре свега она отета од стране комуниста, која чини ткз. државну земљу. Држава продавац, страни „инвеститор“ купац. Али те земље не би било да је извршена реституција. Та земља би добила приватног титулара. Овако или онако. Ликвидирали би категорију државног земљишта.

Зашто онда уместо „Не дамо земљу странцима“, вође појединих странака не кликћу „Реституцијаааааа“?

Па зато што би ликвидацијом категорије државне земље нестала могућност злоупотреба и махинација. Или би се бар драстично смањила. Зато је „политичарима“ лакше да вичу да баш они и управо они неће да дају „земљу странцима“, а реституцију ко шиша. Реституција је већ озбиљна реформа. И праведна. А мора и да се ради.

Уосталом, о којој ми то површини земље заправо говоримо?

Држава поседује око 480.000 хектара пољопривредног земљишта. То је око 14% пољопривредног земљишта у земљи Србији. Ове површине су делом под управом локалних самоуправа, делом северне покрајине и републике. Око 50% овог земљишта се не обрађује.

Ко то користи изборну поруку „Не дамо земљу странцима“?

Па управо они који су, од 2000., распродали све живо баш тим несрећним странцима. Банке, фабрике, пољоприврени комбинати, сви могући ресурси су распродати странцима управо док су баш они „партиципирали“ у власти. Ко је распродао банке странцима? Влада Зорана Ђинђића. Ко је преговарао ССП? Влада Војислава Коштунице. Ко је потписао тако „лепо“ испреговаран ССП? Влада Бориса Тадића. То је гола истина, свиђала се она некоме, или не. Сви су они били ту. Како се то каже „у власти“.

Да ли је до сада земља „давана“ странцима?

ЈЕСТЕ!

Ко не верује нека пажљиво прочита „Извештај о државном и задружном земљишту у поступку приватизације“, који је Савет за борбу против корупције доставио Влади Републике Србије 6. новембра 2012. Све лепо пише.

Децембра 2013., средства информисања објавила да је пољопривредно добро П.П. „Ратково“, купио познати „странац“ Бранимир Главаш, чији капитал стоји иза осјечке фирме „Жито група“. Према хрватском новинару Домагоју Маргетићу, речени Главаш, односно Пипунић власник "Жито групе", је власник 2.013 хектара српске земље, која је чак укњижена на хрватског власника. Наводно грешком, а свакако незаконски. Хрватско предузеће „Нови аграр“ је већински део П.П. „Ратково“ из Раткова код Оџака, док је мањински власник, са 3.6% удела, домаћа фирма „Алфа жито“, која је прво била купац целог П.П. „Ратково“, па је већински део препродала хрватској фирми. Према Агенцији за приватизацију, продато је преко 150 пољопривредних предезећа, а 40-так тих приватизација је поништено. То показује како су те приватизације рађене. 

Када смо код „странаца“. Видите ли ви бирачи Ивицу Тодорића, како се шири по Србији. Годинама. „Не дамо земљу странцима“! Зар не?

Дивљачком приватизацијом, у последњих 15-так година, Србија је претворена у хрватску колонију! Па ко је све био на власти у том периоду. Преслишајте се! А овамо „Не дамо земљу странцима“! Јок, као Хрвати су наши!

Али нису само Хрвати они који се шире на српским њивама. Било је ту или још увек има Арапа, Мађара, Ираца и ко зна кога све не, а сумња се да је индиректно по Војводини куповао и капитал националне мањине из наше јужне Покрајине.

Сад су се сетили, „некако с прољећа“, некако пред изборе да не дају земљу странцима.

Кад вам викну са подијума „Не дамо земљу странцима!“, питајте их „А, где си ти браћела до сада био?“

Када вам викну „Не дамо земљу странцима!“, питајте их „Читаш ли ти, браћела, нешто?“

Ако ништа друго оно бар законе и ССП, ал' цео, свих 720 страна са анексима?

Може и скраћена верзија. За невољу.

Када вам викну „Не дамо земљу странцима!“, питајте их, „Па, који оцов ми вичеш за земљу, ако си пре тога викао да нећеш у ЕУ?“. Чим нећеш у ЕУ, нема потребе да ме зај...ваш са том земљом. Једно подразумева друго.
Прави поклич је ...... 

 Реституција! Реституција! Реституција!

Прво да се врати све што је отето! Правично и потпуно да се врати!

Нема ту не може. Нема ту компликовано је. Када је могло да се отима, може и да се враћа.

Држављанима Републике Србије.

Е, то ови „Не дамо земљу странцима“ не  вичу! Нису им саветници то казали.
О моћи задругарства, као брани тајкунизције и монополизације, ћемо да пишемо неки други пут.

Све то личи на Лигу социјалдемократа Војводине, која је „ономад“ гласала у Скупштини Србије за закон о регистрацији трактора, па после „о изборима“ сакупила 30.000 потписа пољопривредника у акцији „Против регистрације трактора“!

Вешто, нема шта. Али, докле више?