ПРЕКИД ПРОЦЕСА ПРИДРУЖИВАЊА ЕУ, РЕАЛНОСТ ИЛИ ЛАЖНО ОБЕЋАЊЕ

На само почетку текста да се изјасним, против сам тога да Србија буде земља члан Еврипске уније. И то не, онако против. Дубоко, убеђено и из низ разлога мислим да нам тамо није место, а мислим да нас ни они нешто нарочито не желе у својој групи. Не желе нас још од 6897. године, а нису нас гледали као своје ни пре тога. Да су нас сматрали својима слегли би се на Марицу. Сигурно би се „цела Европа“ скупила на Косову пољу. Не. Скупила се под Бечом. Код нас је тада већ почела више стотина година дуга ноћ. То значи да нас нису желели од самог почетка. Да то нема никакве везе са некаквим „малим Русима на Балкану“.

Нису нас желели и када смо скидали ланце. Наполеон је поручивао Османлијама да угуше устанак српских бунтовника,  да Срби положе оружје, да предају своје старешине и да се врате у пређашње стање. Аустрија је била амбивалентна, мало уз Србе, мало уз Турке. Енглеска је одбила свако мешање у „унутрашње ствари Турске“.

Од тог момента, до несавезничког бомбардовања Србије током Другог светског рата, терористичког бомбардовања Срба у последњој деценији прошлог века, па до дана данашњег може да се каже да је негативан став према Србима сталност политике онога што се назива „цивилизација Запада“. Могу да се уоче периоди опуштања и затезања тог негативног става, зависно од њиховог геополитичког интереса, али регресија је неумитна. Они нас не сматрају својим.

Да је супротно, не би растурали државу Јужних Словена. Прихватили би је у своју заједницу у целости. Не. Растурили су је прво. Њихова граница је на Дрини. Даље на исток је словенска земља која се не придружује. Она се покорава!

То што су Бугарска, Румунија увучене у „заједницу европских народа“, је била геополитичка нужност изласка на Црно море. Русима нож под грло. Ове земље као чланице Северноатлантског пакта су далеко важније него као чланице ЕУ. 
Према Србији су примењена друга правила. Одбачена је од мора и остављена да трули у чекаоници „европске породице“.

Судбина Србије ће да буде иста, као и судбина Турске, која седи већ више од пола века у тој чекаоници. И ми улазимо у другу деценију „процеса придруживања“. Разлика је што турски ресурси нису пљачкани, српски више нису у српским рукама. Осим земишта, али полако, и на томе се ради.

Почетком прошле деценије политика ЕУ је била да „све државе Балкана улазе заједно, у блоку, у ЕУ“. Да „помажу једна другој“ и да „нема уласка Хрватске, док Србија није спремна и обрнуто“. Чак су у тој својој превари формирали посебан Седми регион Балкана при Европској комисији. Сваком мислећем у Србији је, већ тада, било јасно да ће Хрватска да буде последња држава са ових простора која ће да буде усисана у ЕУ. Хрватска, којој је „западна Цивилизација“ наменила улогу капоа у „балканском концлогору“. Хрватска којој је намењена улога Израела, међу „непоћудним Славенима“ на Балкану. Девиза комуниста, преузета од Аустрије и прилагођена њиховом времену „Слаба Србија, јака Југославија“, је проширена од стране оних који су Србима и Славјанима инсталисали комунизам, на „Слаба Србија, јака Европска унија“. Можда, мало карикирано. Мало. Но, карикирано, или не то не мења, чињеницу да Запад једно говори, а друго ради. Какав „Седми регион“? Њихова намера да Хрватску приме, ма у каквом облику им долазила, је свакако била праћена сазнањем да ће та Хрватска најхрабријег народа на свету не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде, да поставља препреке Србији „на њеном путу ка ЕУ“, кад год и где год може. И то је један од разлога што је Хрватска ту где јесте. Да затеже, а „Европа“ да их „критикује“ и попушта. Тек мало, да се не угушимо. Не да нас убију, већ да нас киње. Да што дуже клечимо пред њиховим вратима. Да нас понизе. Пониште. Обесмисле. Западној цивилизацији је циљ да убију државотворност Срба. Да сажежу Пијемонт окупљања Јужних Словена. То могу само и једино ако нас осиромаше до безнађа, разобразују до простаклука, обесправославе до чупања корена, денационализују до губљења језика и писма. Подржавају најгоре међу нама, да нас огаде самима себи, униште нам моралну матрицу. То је једино што они раде у „процесу стабилизације и придруживања Србије Европској унији“. Једно су њихове речи, друго су њихова дела. Боље рећи -недела.

Да су у неделима успели, види се по томе што су Срби сада сиромашнији него пре четврт века. Срби су необразованији него пре четврт века. Срба је мање него што их је било пре четврт века. Најгоре је то што су наредне генерације Срба не само квантитативно, већ и квалитативно слабије од претходних. Срби не напредују. Они се дегенришу и нестају.

Све је то дело „Западне цивилизације“. Ако се диче да су нас дизали када су хтели. Да је 27, март њихових обавештајних служби руку дело. Онда су нас и спуштали кад год су хтели. И то је њихових обавештајних служби руку дело. Служби које су пси центара моћи те „цивилизације“. Ти центри моћи нас гледају као некога кога треба „пацификовати“ и "пљачкати", а не „придружити“, посебно не „примити“ у пуно и равноправно чланство њихове „породице“.

Е, сада идемо у време садашње. У април је месец 2016. Шест је дана пре Избора 2016.

Судбоносних! Какви би, иначе, избори у Србији и били? Увек су пресудни, драматични и судбоносни. Ми смо више људи страсти, а мање разума. Више смо људи веровања, него рационалности. Више небески, него земаљски. У просеку. Избори су увек судбоносни, резултат је увек, за "обичног" човека, непромењен.

Где се ломимо на овим изборима?

Па око Европске уније. Пола Србије је да уђемо у ЕУ. Пола Србије је против тога. Ово је наравно сасвим оријентационо. Реални проценти су сакривени анкетама плаћених и интересних група. Али сва је прилика да се делимо по трбуху по овом питању. 

Поједине странке су у овој збуњености народа виделе своју шансу. Да политички капиталишу. Да „пређу цензус“. Да дођу на буџетски казан.

Зато, из тих политичких групација може да се чује – „Ако дођемо на власт прекинућемо процес придруживања Европској унији. Раскинућемо Споразум о стабилизацији и придруживању!“. Неки кажу да ће да прекину „улазак Србије у ЕУ“, а ССП ће „поново да га преговарају, јер је неповољан по Србију.“!? Обећава се „везивање за Русију“. За Евроазијску унију.

Колико је ово реално?

Или, боље постављено питање је – Колико је ово реално сада?

Процес приближавања ЕУ је почео почетком прошле деценије, заменом једног зла, другим. Активно кренуо 10. октобра 2005., чином почетка преговора о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању. Дакле, ова земља је целу деценију чинила кораке у сусрет ЕУ. Ти кораци су подразумевали економско и законско прилагођавање, односно промене у укупној друштвеној структури. Законодавство, па и државна организација су промењени усклађивањем са ЕУ. Нема делатности у Србији, која није мењана. Од школства, преко здравства, судства, до државне управе и институција. О квалитету тих промена, неком другом приликом. Сада можемо да их констатујемо као постојеће. Као чињеницу. Чак је и однос према окупираном делу Србије, Косову и Метохији, мењан у складу са „захтевима“ ЕУ. Ових дана смо дошли до тога да „Косово“ не признаје личне карте издате у Србији. Наша реакција? Преговараћемо! Посредством ЕУ. "Преговарамо" са терористима, које подржава окупатор, а окупатор је посредник. Исход таквих преговора је већ унапред одређен.

Где смо се још „приближили“?

ЕУ је преузела наш банкарски систем! То су прво урадили по „мекој“ окупацији Србије.

Промењен је визни режим са ЕУ. Можемо без тешкоћа да путујемо, како статистички показатељи говоре, обично је то пут без повратне карте.

Сада мало о економији.

29. априла 2008., је потписан Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) и пратећи Прелазни споразум о трговини и трговинским питањима (ПТС). Већ 9. септембра исте године Народна скупштина Републике Србије је ратификовала ова документа.

Овим документима је верификована једна ситуација, која је почела да се развија распадом СФРЈ, а то је да је ЕУ, пре свих Немачка, а после и Италија, постајала све значајнии трговински партнер Србије. Писуство Русије се, наравно, у том периоду смањивало. Посебно као тржиште на које Србија извози.

СПОЉНОТРГОВИНСКА РАЗМЕНА СРБИЈЕ

Мало би Србија и увозила из Русије да није нафте и природног гаса.

Дакле, шта може да се види? Најзначајнији спољнотрговински партнери Србије су Немачка, Италија, а ту је негде и Русија. Крајем 80-тих година прошлог века Србија је највише извозила у Русију, а увозила из Немачке. Почетак девете деценије, распад СФРЈ, је донео промене. Учешће Русије у спољнотрговинској размени Србије се смањује, а Немачке расте. Половина 90-тих се карактерише укупним падом трговинске размене, али је Немачка најјачи и извозни и увозни партнер Србије. Прва деценија овог века  доноси већи утицај Италије у спољнотрговинској размени Србије. Посебно у делу извоза. Када се погледа, овде обрађени, једанаестогодишњи период, Русија већ више од четврт века није предоминантни српски спољнотрговински партнер. Позиције прве земље у коју Србија извози, Русија је изгубила пре двадесетак година.

Како то изгледа данас?

Примат Италије и Немачке, као примарних тржишта за српску робу се наставља до дана данашњег. Русија је пето тржиште по редоследу српског извоза. Русија више није тржиште са кога највише увозимо, без обзира на енергенте. Претекле су је Немачка и Италија.

Према подацима РЗС, у првих десет месеци 2015., године спољнотрговинска робна размена је била највећа са земљама са којима Србија има потписане споразуме о слободној трговини. Земље чланице Европске уније чине 64,1%. Други по важности спољнотровински партнер су земље CEFTA споразума (Central European Free Trade Agrement), с којима Србија има суфицит у размени од 1,44 милијарди долара, што је резултат углавном извоза пољопривредних производа као и извоза производа од метала и разних готових производа.

Земље CEFTA су Албанијa, Боснa и Херцеговинa, Македонијa, Молдавијa, Србијa и Црнa Горa. У CEFTА споразуму фигурише и Косово и Метохија, као творевина „Косово“, чије је учешће потписао UNMIK.  Србија га је потписала у Букурешту 19. децембра 2006., а ступио је на снагу 1. маја 2007., по члану 4., тачка 2. Споразума. UNMIK-Kosovo тадашњима на власти у Србији, није сметао да ставе потпис на овај документ, који ову српску покрајину третира као независну државу, ма се звала и UNMIK-Kosovo. Неки од политичких наследника те екипе за шест дана излазе на изборе са слоганом "Не дамо Косово и Метохију!". O tempora, o mores! О, кукавно Српство угашено!

Имајући у виду да земље Централноевропског споразума о слободној трговини су управо оне које седе у чекаоници ЕУ и високо су зависне од те државне заједнице, произилази да су најважнији спољнотрговински партнери Србије земље ЕУ и оне које планирају да уђу у ЕУ.

Слика спољнотрговинске размене Србије, према Републичком заводу за статистику, у јануару 2016. је слична.

У извозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Италија (158,7 мил. долара), Немачка (132,6), Босна и Херцеговина (68,8), Руска Федерација (51,2) и Румунија (34,2).

У увозу, главни спољнотрговински партнери, појединачно, били су: Руска Федерација (145,8), Немачка (129,2), Италија (115,1 мил. долара), Кина (112,7) и Пољска (50,8).

Спољнотрговинска робна размена била је највећа са земљама са којима Србија има потписане споразуме о слободној трговини. Земље чланице Европске уније чине 63,8% укупне размене.

Наш други по важности партнер јесу земље CEFTA, са којима имамо суфицит у размени од 96,0 мил. долара, који је резултат углавном извоза пољопривредних производа (житарице и производи од њих и разне врсте пића), производа од метала, као и извоза разних готових производа. Када је реч о увозу, најзаступљенији су гвожђе и челик, камени угаљ и брикети,  поврће и воће, медицински и фармацеутски производи. Извоз Србије износи 128,8 а увоз 32,8 мил. долара за посматрани период. Покривеност увоза извозом је 392,7%.

Посматрано појединачно по земљама, суфицит у размени остварен је са бившим југословенским републикама: Босном и Херцеговином, Црном Гором и Македонијом. Од осталих земаља истиче се и суфицит са Италијом, Словачком, Великом Британијом, Немачком,  Бугарском и Румунијом. Највећи дефицит јавља се у трговини са Кином (због увоза телефона за мрежу станица и лаптопова) и Руском Федерацијом (због увоза енергената, пре свега, нафте и гаса). Следи дефицит са, Пољском (увоз делова за моторна возила),  Мађарском, Турском, Корејом,  Холандијом, Белгијом.

Сада о споразумима.

Србија је сколопила низ међудржавних споразума о трговини. За овај текст важни су споразуми са ЕУ и са Русијом.

СПОРАЗУМИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ

Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) и Прелазни трговински споразум са Европском унијом потписани су 29. априла 2008. године у Бриселу, а ратификовала их је Народна скупштина Републике Србије 9. септембра 2008. године. Од 1. фебруара 2009. Србија једнострано примењује Прелазни трговински споразум. Европски парламент ратификовао је ССП 19. јануара 2011.

Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је међународни уговор, чијим ће потписивањем Србија добија статус државе придружене Европској унији. Потписивањем овог уговора, однос Србије и Европске уније постаје двострано обавезујући, са тачно утврђеним правима и обавезама обеју страна.

Две најважније обавезе које ће Република Србија преузима овим споразумом је успостављање зоне слободне трговине и усклађивање законодавства Републике Србије са правом ЕУ.

Споразумом се ствара зона слободне трговине између Србије и ЕУ у прелазном периоду од шест година. Обавеза Србје се састоји у постепеном укидању царина на увоз робе пореклом из Европске уније у прелазном периоду. С друге стране Европска унија овим уговором потврђује слободан приступ роби из Србије на тржишту Европске уније.

Прелазним трговинским споразумом предвиђено је да се у наредних шест година постепено успостави слободна трговина индустријским и пољопривредним производима. Дефинисане су три групе индустријских производа према осетљивости за које ће либерализација бити остварена након периода од две, пет односно шест година. За производе који се не налазе на овим листама царине ће бити укинуте у моменту ступања на снагу споразума. Обезбеђено је да кључни сектори домаће индустрије (попут индустрије аутомобила, играчака, обуће, керамике...) остану на високом степену заштите у току прелазног периода од пет односно шест година.

У првој години примене споразума царине на сировине и репроматеријале су смањене на 70 одсто оних из прошле године, док су на производе више фазе прераде царине смањене на 80 одсто, односно 85 одсто од царинске стопе у 2008. Укинуте су царина на живе животиње за узгој и приплод и на неке пољопривредне производе који се не производе у Србији, као што су тропско воће, зачини и неке врсте семенске робе, али су царине на те производе до сада биле симболично мале.

Укидање царина за пољопривредне производе, прерађене пољопривредне производе, рибу и рибље производе биће такође остварено постепено, током прелазног периода од шест година, уз задржавање царинске заштите за поједине производе (око 20% производа) и након прелазног периода. Договорено је да осетљиви производи попут меса, млека и жита остану на високом степену заштите током петогодишњег транзиционог периода. Обезбеђено је задржавање сезонске заштите за један број осетљивих производа, воћа и поврћа, попут парадајза, паприка, шљива и јабука. (siepa.gov.rs)

СПОРАЗУМ О СЛОБОДНОЈ ТРГОВИНИ СРБИЈЕ И РУСИЈЕ

Споразум о слободној трговини Русије и Србије (тада СРЈ) потписан је 28. августа 2000. године ради продубљивања и унапређења узајамне трговинско економске сарадње. Србија је једина држава у Европи, поред неких чланица Заједнице независних држава (ЗНД), која има потписан Споразум о слободној трговини са Русијом. Споразум прописује да се за робу, за коју може да се докаже да је пореклом из Србије (која има више од 50% садржаја из Србије), не плаћа царина када је намењена за тржиште Русије, осим ако није изузета из режима слободне трговине.

Споразум је један од најважнијих адута које Србија има у привлачењу страних улагања у односу на друге земље, с обзиром да слободну трговину са Русијом, осим бивших совјетских република нема више ниједна земља на свету.

Листа производа на које се не примењује режим о слободној трговини сваке године се мења. 22. јула 2011. године је потписан, и од тада се привремено примењује, нов Протокол између Владе РС и Владе РФ о изузецима из режима слободне трговине и правилима о одређивању земље порекла робе, којим је замењен претходно важећи Протокол из 2009. године.

У односу на списак изузетих производа који је до сада важио, производи као што су скроб, инсулин, гликозни сируп, теписи и остали подни прекривачи, регистар касе, монитори и пројектори, дрвени намештај искључени су из листе изузетака, што значи да могу бити предмет преференцијалне трговине/извоза из Србије за Русију. Међутим, листа изузетака је у односну на претходну већа, јер су неки производи који раније нису били на листи додати због Белорусије и Казахстана као што су: сиреви, разне гуме, памучне тканине, разне категорије моторних возила.

Режим слободне трговине примењује се под условом да су производи са пореклом директно купљени од лица, које је прописно регистровано као привредни субјект у странама уговорницама и да се директно испоручују на територију страна уговорница, при чему је допуштен прелазак преко територија других земаља као и привремено складиштење, претовар и сл. које је условљено географским, саобраћајним, техничким или економским приликама. Ово значи да убудуће неће бити могуће остварити преференцијал у случајевима где се као продавац и/или купац појављују лица која нису регистрована као привредни субјекти у Странама уговорницама (нису резиденти Русије и Србије).

Услов за стицање преференцијалног порекла остао је непромењен (вредност материјала без порекла није већа од 50% цене производа), али се материјали казахстанског и белоруског преференцијалног порекла сматрају материјалима са пореклом у смислу кумулације порекла.

Као доказ да је испоручени производ стекао преференцијални статус подноси се сертификат о пореклу робе на обрасцу Форм ЦТ-2. Рок важења сертификата је 12 месеци од издавања. Мале пошиљке чија вредност не прелази 5.000 УСД могу се доказивати декларацијом о пореклу, коју извозник даје на комерцијалном или другим пратећим документима. (siepa.gov.rs)

закључак

Када оворимо о трговинским  односима Србије са другим државама и државним заједницама, или групама, треба да имамо у виду да се ради о низу сложених уговора и споразума. Ништа ту није црно-бело, односно добро-лоше.

Гледајући споразуме види се да и у спољнотрговинским односима са Европском унијом Србија има повластице, које јој омогућавају пласман својих производа на то тржиште. Прелазни трговински споразум у члану 11, везано за члан 26. ССП-а, предвиђа укидање „свих царина и дажбина које имају исто дејство на увоз пољопривредних производа пореклом из Србије...“, при чему су дефинисани изузеци. 
Србија има јединствен и ексклузивни Споразум о слободној трговини са Русијом. Међутим, и овај Споразум има изузетке. Рецимо, из режима Споразума се изузима „месо и јестиви отпаци од живине ..... свежи, расхлађени или смрзнути“, затим топљени сир, бели шећер итд. Уз све олакшице, Русија већ скоро четврт века није ни међу три прве земље у које Србија извози. Руска Федерација учествује у извозу Србије са 5.1%. Три пута мање од Италије и око два пута мање од Немачке, док цела ЕУ држи око 65% српског размене. Са Русијом Србија има изразито негативан извозно-увозни однос, односно бележи стални дефицит.

Србија уласком у ЕУ губи повлашћен однос у спољнотрговинској размени са Русијом. Може да изгуби и безвизни режим путовања у ову земљу. Улази у однос са Русијом на начин државе чланице ЕУ.

Србија прекидом поступка придруживања ЕУ губи повластице приступа тржишту ЕУ дефинисане ССП-ом и Прелазним трговинским споразумом. Губи шенгенски статус.

Ако се узме у обзир да би се и позиција Србије, као чланице CEFTA могла да доведе у питање, јер се ради о земљама кандидатима за улазак у ЕУ, а Србија би изгубила тај статус, онда би приступ Србије тржиштима на која предоминантно извози био веома угрожен.

При свему овоме, треба да имамо у виду и друге механизме, које ЕУ поседује, а којима може да загорча живот Србији, која прекида процес придруживања „када ми дођемо на власт“.

ДОС је припремио терен, а Демократска странка, Социјалистичка партија Србије и Српска напредна странка, комби странке и појединце који су у том учествовали да не набрајам, су нас тако везале за ЕУ да без веома озбиљне кризе тешко можемо да се из те везе повучемо. Посебно не „чим неко дође на власт“.

Прекид започетих процеса придруживања ЕУ би сигурно довео до тешких економских и социјалних потреса у Србији. Посебно нагли, једнострани прекид. Да ли би Србија из тога изашла и како би изашла, захтевало би дубљу и дужу стручну анализу. Међутим, било би поштено да они који се играју нашим животима изађу пред народ са могућностима и спремљеним сценаријима. Истинитим, стручно обрађеним и разумљиво представљеним.

Рецимо овако - "Ми када дођемо навласт прекидамо придуживање ЕУ, суспендујемо ССП и Прелазни трговински споразум. У том случају драга и вољена васколика Србадијо и свеколико становништво земље Сербије, нас чека следеће....." и онда да се лепо и честито наброји.

То не ради ни једна једина „евроскептична“ странка!

Зато да кажемо јасни и гласно. Једнострани прекид процеса придруживања ЕУ, који траје већ десетак година би за Србију могао да буде економска и социјална катастрофа. Посебно ако се направи нагли рез и ако ЕУ покрене механизме репресије. А хоће!

Питање је у којој мери би се извукли и са лаганим, постепеним одступањем од ЕУ. Вероватно би нас притисли чим би то осетили.

Било какво мрдање из загрљаја ЕУ, без апсолутне, безрезервне и потпуне подршке Русије би било скоро немогуће. У којој мери је Русија спремна на такву улогу?

Русија се повукла са Косова и Метохије. Повукла се са Балкана. Добро, тада је била „нека друга“ Русија. Хајде да и то прихватимо. Али, Русија се повукла и из Јужног тока. То није „она“ Русија, то је „ова“ Русија.

Они центри моћи који су Русију одвратили од Јужног тока, могли би да је одврате и од подршке Србљима одбеглим из загрљаја ЕУ.
Постоји утврђена мера до које би се Русија залагала за Србију. Србија, за Русију, ипак није Сирија. Бар не сада, а питање је колико ће да буде и у блиској будућности.

Ко би онда платио тај рачун?

Па не би га платили „евроскептици“. Платио би га овај већ опљачкан и понижен народ.

Чудно је да „евроскептици“ то не виде. Чудно тим пре, јер у тим странкама има и „дипломираних економиста“.

Али, да ли „евроскептици“ уопште планирају да „дођу на власт“? 
Наравно да не. Посебно не сада. Па не би им дали управо они центри моћи који спречавају Јужни ток, гурају нас у крило ЕУ, отимају нам Косово и Метохију. Ти центри моћи су их и скинули на једноцифрене проценте око цензуса. Знају то они добро.

Ако заиста „народ одлучује на изборима“, одакле онда то да је већина Срба против уласка у ЕУ,  гласа за "еврофанатике", а „евроскептици“ играју пипиревку на црти цензуса?

Или је „већина народа“ за улазак у ЕУ?

Бар она већина која почасти Србију својим изласком на изборе.
Или неко други решава изборе и поставља власт у Србији.

Нико ту није блесав. 
"Евроскептицима" треба онај део народа који је „против уласка у ЕУ“ да их гурне у гузицу да прескоче цензус. Да уђу у Скупштину. Да дођу на државне јасле. Да уђу у коло личне и персоналне економске удобности. Овде се извињавам свим оним преосталим идеалистима, који су неким чудом још опстали у "родољубивим" странкама (а све су родољубиве, ни једна није рекла да није), а који су још, као такви, успели и да се нађу на „пролазном месту“ на листи. Извињавам се онима којих више нема, али ето за сваки случај. Нећу да увредим ни једну једину поштену душу.

И шта ће становнику Србије да се промени. Ништа!

.... бар се не мења на боље.

Ови ће у Скупштину. Можда. Галамиће тамо. Колико им је дозвољено.  Посебно ако то преноси телевизија. Седеће сви заједно и „еврофанатици“ и „евроскептици“ у скупштинском ресторану и лепо ће да се друже, ван ока камере. Можа склопе и неки посао.

"Еврофанатици" су бар колико толико поштени да нас јасно и гласно гурају у ЕУ. Имају неки план. Какав год да је. Позивају се на политику Милоша Обреновића. Заборављају да је Милош, својом политиком, од робова правио слободне људе, а лако може да се деси да ови од слободних људи направе робове. Јефтино радно месо „страним инвеститорима“.

"Евроскептици" немају ни ту врсту поштења. Воде „борбу“ за коју знају да не могу да је добију, а својим бирачима обећавају "победу". Воде борбу паролама, без јасно дефинисаног програма шта ћемо када ударимо шамар ЕУ. Програм им и не треба, јер је "победа" само изборно обећање, само једна обична лаж, која треба да обмане бирача, да га превари да заокружи баш њих. После није више важан.

Оно што је потпуно извесно је да ће Србија, после ових "судбоносних" избора и даље, „вољом већине“, да иде у ЕУ. Седеће у чекаоници, док не издахне.

На крају крајева, са ким год да смо, шта ми можемо било коме да извеземо, а да је заиста српско? Да је заиста производ једне раскрчмљене и уништене привреде?
А, ко је крчмио?
Па исти они који сада говоре о "домаћинском" вођењу Србије!
Има међу њима и "еврофанатика" и "евроскептика".

Наше сточарсто је на нивоу 1910. Требаће нам 20 година да достигнемо себе из 80-тих година прошлог века, а и то ако одмах престану да нас пљачкају!
Па ко онда држи кључ решења?

Решење сигурно није ни у позицији, а ни у опозицији. Ни код „еврофанатика“, ни код „евроскептика“.

Сви су они исти!
Умножавају се као штетне бактерије у оболелом и ослабљеном организму.

Само Србољуба је све мање.
Оних којима је Србија ОТАЏБИНА, а не домовина.
Е, они имају кључ ......