ИЗБОРИ 2016 - КО С' ЂАВОЛОМ ТИКВЕ САДИ О ГЛАВУ МУ СЕ ОБИЈАЈУ

Како каже јеврејска клетва - Да Бог да имао, па немао!

Ко зна шта се нама спрема? „Некоме“ су ови ванредни парламентарни избори 2016., у земљи Србији, како се чини, веома важни. И то не једном „некоме“, него више њих „некоме“. Давно се неки нису играли са изборима, на начин коме смо сведоци ових неколико дана. Ово се односи на све „неке“ и видљиве и невидљиве, али наслућене. Ово се односи на све странке, осим „владајуће“. За њу је било сасвим извесно да ће да „растури“, само није било познато са колико. Било који проценат од 45 – 100% је био у игри.

Но да кренемо редом и то само по неким догађајима који су обележили изборе 2016., који почеше привидно мирније, да би експлодирали у озбиљне сукобе. За сада и на срећу само политичке. Прво смо имали Хашки трибунал, који је ослобађањем др Војислава Шешеља директно утицао на изборе. Ово је чињеница. Да ли је „међународна заједница“ манипулисала овим Трибуналом, или не код нас се доста шпекулисало. То није ни важно. Важно је да је правно невин човек, најзад дочекао да се насиље над њим прекине, после 12 година. 

Онда су се појавили „Заветници“.  Основани „прекјуче“, 2012., до јуче су за њих знали само чланови уже породице и понеки редовни посетилац интернет страница малих групација, које се декларишу десничарским и ултранационалним. Одједном је неко, а да није Хашки трибунал, почео да утиче на изборе преко тих „Заветника“. Процветаше они пред саму изборну трку. Почеше да „окупљају хиљаде људи“ на разне протесте. Исплива некакво лепушкасто девојче, некакав „портпарол“ тих Заветника. Научисмо и да се вика Милица Ђурђевић. Крену та Милица по телевизијама, барабар са оним маторим политикантима, које смо  навикли  да гледамо на разним фреквенцијама. Извикује некакав, као бајаги, програм. Најнеобичније од свега, што се нико није сетио да пита ту Милицу, је ли дете, а где вам је председник тих ваших Заветника? Како се зове? Што се не појављује? Заветници, које је наша „слободна“ седма сила представљала као „изненађење ових избора“, су нестали без трага чим је гласање почело. Нестали, као да их никада није ни било. Завршили су свој политички живот лептира. 

Слично као и у чувеном Искрцавању у Нормандији. Заветници су били Па-де-Кале Избора 2016. Били су варка. Нормандија, односно право и истинско изненађење, је био Саша Радуловић, звани „сајбер Саша“. Бивши одбегли Вучићев ванстраначки министар, се повампирио пре две године, када је изашао на изборе први пут. Сам, самцит. Само са мишем и рачунаром. То онда није прошло. Сада јесте. Мало се осавременио, па је купио још и гајтан. Да миш и рачунар укључи у струју. Оно што се са овим човеком дешавало по гласању на Изборима 2016., је равно узбудљивом политичком трилеру. Висио је дубоко испод цензуса све време такозваног бројања гласова. И онда, као да га је неко посуо златном прашином, засија не само изнад цензуса, већ прескочи дует Санду и Бошка, Чедуборисчанка и стаде раме уз раме са жутима. Уђе он у Скупштину чак са 16-так посланика. Да сте знали могли сте да попуните „Он лине формулар за одборнике и посланике“, којим је Саша Радуловић, на сајту достајебилосшарадуловић тражио неколико добрих људи да се кандидују. Изгледа да их је нашао. Закаснили сте. Нисте веровали да ће да се деси, оно што се десило. Сада Радуловићу остаје само још да направи, како се то каже, страначку инфраструктуру. Од вритуалне, треба да направи опипљиву странку. 

Ако је прича о Саши Радуловићу трилер, прича о дуету Санда и Бошко је прави, правцати хорор. Двери-ДСС су прво били "испод цензуса". Можда би све било без потреса да је тако остало. Да се није "неко" умешао и подигао те "мале" странке изнад цензуса. Не много. Тек да продишу. Онда се "организатор избора" мало наљутио, па се и он обратио "неком". Како сада изгледа, решење је постигнуто тако да "мали" не прођу сви. Неко је морао да се окреше. Ко? Па "најјефтинији", а то је коалиција Двери-ДСС. "Најјефтинији" су зато што за њих не мари "организатор избора", а не мари баш нешто нарочито и "неко". Тај "неко" не воли "путнике у Русију". Посебно не оне путнике, који знају да дођу и на његова врата. Питомо јагње може да сиса две мајке, али не свако и не стално. Ако овако остане до краја и после поновљеног гласања, то за ове Двери и ДСС врло вероватно значи озбиљно угрожен политички опстанак. Оно што је остало од Двери, предвођено агилним и амбициозним Обрадовићем, можда и може да издржи још један циклус ванпарламентарног деловања. Мада је и то велико питање. Вероватно у томе треба да се тражи разлог зашто Обрадовић показује толику нервозу и агресију. За ДСС, предвођен Сандом Рашковић Ивић, опстанак у условима још једног циклуса ванпарламентарног рада, ће да буде много тежи задатак. ДСС је уложио све на једну карту. Улазак у Скупштину. Улазак по сваку цену. Цена је испала превисока. Коалиција са Дверима је гурнула ДСС у сенку млађег коалиционог партнера. Двери су успеле да измене редослед имена у називу коалиције, мада је првобитно било другачије. Двери су се наметнуле и као носилац покрајинске листе наведене коалиције у Војводини. Санда Рашковић Ивић је пристала да се ДСС у доброј мери подреди Дверима, осим по питању носиоца републичке изборне листе. Том захтеву Обрадовића није могло да буде удовољено. Санда Рашковић Ивић је остала и опстала као носилац републичке листе. Сви, сада већ прилично окруњени ефективи ДСС, су стављени на карту републичких избора и промоције Санде Рашковић Ивић. Последица су катастрофални резултати у Војводини. Коалиција ДСС-Двери је освојила три одборничка места у Сремској Митровици, једно одборничко место у Сремским Карловцима (пре поновљеног гласања на једном бирачком месту). ДСС је освојио једно одборничко место у Беочину. И то је то. Бар под својим именом. На покрајинским изборима ДСС је остао дубоко испод цензуса са 3.24% и мала је шанса да ће поновљено гласање на пар бирачких места у Суботици, Бачкој Тополи и Сремским Карловцима ту нешто да промени. ДСС је поражен и у Новом Саду, где је понижавајуће испод цензуса и где није досегао ни до 1% гласова Новосађана. При овоме не треба да се губи из вида да је ДСС у Новом Саду, у локалне изборе, ушао као члан владајуће коалиције. Да је држао место заменика градоначелника, поједина места у градској влади и руководеће позиције у појединим јавним предузећима. Све су то позиције које су давале шансу новосадском ДСС да се прикаже у најбољем светлу пред својим суграђанима. Према гласовима које је новосадски ДСС добио, десило се управо супротно. У Нишу је коалиција тек нешто изнад цензуса, али је то још није сигуран резултат. Са ретким изузецима, ни у осталим већим градовима других делова Србије, где се знају, или бар назиру, резултати избора у локалу, слика није боља по ДСС, од оне у северном делу, изнад Саве и Дунава. Зато Санда Рашковић Ивић, нема много избора него да покуша свим силама да прескочи цензус и уђе у Скупштину. Чак и по цену да је „брани“ Бојан Пајтић који је позвао симпатизере ДС да на поновљеним изборима на 15 бирачких места, који ће бити одржани у среду, 4. маја, подрже листу Двери-ДСС. ДСС је до скоро била угледна и достојанствена странка. Сада је доведена у ситуацију да обија прагове некаквих "рикова", у групи "увређених" и "повређених" и буквално проси два, три гласа да пређе цензус. Ако Санди Рашковић Ивић ни то не успе, може да се деси да понесе неславан назив "гробара" ДСС.

Оно што чуди је да су сви знали правила игре. Сви су знали са ким имају посла. Сви су могли основано да претпоставе да ће ови избори да буду тешки. Могућност да се десе нерегуларности током, па све до краја изборног процеса су биле веома, веома високе. Сви су се упустили у трку, надајући се чуду, мада је и ток избора и исход, сваком ко има имало времена да о томе размишља, био познат од почетка. Зашто се нису од почетка сви ујединили, као сада када их је цензус мука окупила? Не, онда је свако од њих мислио да може сам. Могли су и да бојкотују изборе, посебно јер су сви знали резултат. То су озбиљни политички потези. Ова кукњава, на очигледне изборне манипулације, позиви на некакве протесте, им само политички штете. Мали су, мало их је, уз све евентуалне преваре они и заиста играју ту око цензуса. Ту преваре нема. Тако да их је лако ставити у позицију изборних пекинезера, који кевћу на Шарпланинца. СНС то мудро користи и тако се и понаша. Позива на мир, ред и достојанство. И то они, после свега!

Што се Демократске странке Србије тиче, ДСС и Коштуница су, како се чини, били покрадени и на прошлим изборима. И то без много игре горе-доле, као сада. Могућ сценарио је  био нагли рез, на телефонски позив са меродавног места, на сат времена пре објављивања „изборних резултата“. Али тада није било оволиких тензија. Коштуница се повукао, без вике, галаме, протеста "испред РИК-а", довикивања са галерија, шамара и гуркања по улици и испред врата разних установа. Кажу да, као дете на родитеље, свака странка личи на свог председника. Достојанствени др Војислав Коштуница, је и „свој“ ДСС чинио достојанственим. Такве је и људе окупљао око себе, наравно уз извесна одступања, што је и разумљиво за масовније групације. ДСС је добио новог председника Санду Рашковић Ивић. Ни председник, ни ДСС нису више исти. И председник је другачији и људи које окупља су другачији и ДСС је другачији. Сада су спремни да протествују, траже правду, не бирају друштво, делују паћенички пред камерама на разним „заједничким“ конференцијама за штампу. Нема ту више мудрости да се схвати да онај ко тражи "превару" на другој децимали изборно резултата, боље да седи и ћути, јер тим "тражењем правде" више говори о себи, него о другом.  Заборавља се и стара народна мудрост - После ј..ања, нема кајања, или мало мекша верзија - Ко с' ђаволом тикве сади, о главу му се обијају.