СМРТ ДЕМОКРАТИЈИ – СЛОБОДА НАРОДУ!

Још мало, па ванредни избори. Пресудни. Судбоносни. Никад важнији. За кога? Па за оне који, сада већ више од деценије уништавају Србију, градећи себи удобан живот. Да је уништавају, показују економски и сви остали показатељи. Показује и живот становника Србије, који је све јефтинији, незапосленији и неквалитетнији. Да уништитељи живе све удобније и боље, показује најобичнији људски очињи вид. Они својим удобаним животом бестидно парадирају. „Клуб српских политиканата“ седи за трпезом, а свеколики народ им је на јеловнику. Вечито и неутаживо гладни, неоптерећени моралним регулама, по правилу преваранти и незналице, госте се нама већ 15 година.

Та пљачка се назива - демократија.
Та пљачка се назива – транзиција.

Транзиција у Србији траје и трајаће недефинисано дуго. Жртвујмо се и трпимо у транзицији, да би наши потомци боље живели у – демократији.

Зар ово не звучи познато?

Жртвујте се у социјализму, да би ваши потомци боље живели у комунизму.

Потомци су мало изменили речи мантре њихових предака, али не и њену суштину.

Шта нам нуде овога пута? Који су изборни слогани за Изборе 2016. Оне који треба да се буквално одраде за петнаестак дана.

СНС: „Србија побеђује!“

СПС: „Реч је о поштовању!“

ДС: „Живети нормално, живети сад!“

СРС: „Србију у  сигурне руке – Хоћемо савез са Русијом!“

Двери-ДСС: „Срећа за Србију!“

Левица Србије: „Идемо!“

Шупље, неинвентивно, па и цинично.

„Србија побеђује!“, а све се чини да јој се победнички дух сломи. Без обзира ко је на власти. „Реч је о поштовању!“, сада су се сетили, када нас понижавају већ четврт века. „Живети нормално, живети сад!“, па демократе ми сада сасвим сигурно не живимо нормално, а то је у многоме и ваших руку дело. „Србију у  сигурне руке – Хоћемо савез са Русијом!“, али да ли Русија хоће савез са нама? Прво се нудимо Европској унији, а потом Русији. Како се зове неко ко се свима нуди?  „Срећа за Србију!“, је празна реченица. Срби су до сада већ научили да буду веома опрезни према онима који им бестидно нуде „срећу“, баш уочи избора. Обично се то заврши још већим пропадањем, после избора. „Идемо!“, за наставак слогана ће да се побрине духовити српски народ. Рећи ће нам где идемо. И неће да погреши.

Шта недостаје?

Недостаје суштина. Та суштина је моћ народа, која је одузета, врло промишљено и намерно. То ни једна странка, ни коалиција не помиње. Синдикати су сломљени, добар део стављен у службу власти, а преостали су игнорисани. Судство је у расулу. Онај део који ради, боље да не ради, јер се активира само на налог власти и моћника. Судство је постало средство репресије, а не правичности. Било какво удруживање је непожељно. Ма ко дошао на власт, без обзира на слоган, до сада није донео Закон о задружном удруживању. Онај који важи је од 1996. и представља комунитичко поимање задругарства. Штедно-кредитних унија нема, стамбених задруга нема. Живимо привидну нелогичност, да је већа слобода била у диктатури, него у „демократији“. Постојао је раднички савет, постојали су синдикати, судство је радило, милиција била професионалнија. „Обичан“ човек је могао да тражи правду, па и да је нађе, ако се осетио малтретираним. Постојао је оквир унутар кога је владао ред. Знала су се правила „игре“. Постојала је извесност.

Сада тог оквира нема. Правила „игре“ су да правила нема. Све је неизвесно, шизофрено. То наши „политичари“ раде намерно и смишљено. У таквим условима су могући дупли и трипли стандарди. Брзо богаћење. Политика више није вођење државе, већ уносан посао!

Овде није само реч о државном врху. Овде је реч о Хитлерима из наших сокака. Свака фирма има свог „Вучића“, „Пајтића“, па и „Чанка“. Или се пристаје на њихов начин, или пут под ноге.

Оно што убија је да погођени морају да трпе!

Насилници су моћни у оној мери у којој је жртва немоћна и уплашена.

Руководство предузећа вас учлањује у пензионе фондове, а ви то не знате. Дају ваше личне податке, без вашег знања. Отпуштају вас. Ви напоље, неки други унутра. Продужују вам радно време. Мењају смене. Не пријављују вас, плаћају мизерно, а радите као црв. Председник ваше Владе вас продаје као „најјефтинију радну снагу у Европи“. Као робље. Неправда, самовоља, презир и понижење народа од врха државе, до најситнијих руководилаца и пословођа.

Жртве немају коме ни да се пожале, ни право и правду да траже!

Заштиту!

Насилници воле да нас кољу у тишини.

Ову земљу убија НЕПРАВДА!

Ову земљу понижава НЕМОЋ!

ЗАТО – МОЋ НАРОДУ! СНАГА НАРОДУ!

БОЉЕ ГРОБ, НЕГО РОБ!

То је једини могући, не слоган, већ политички правац.

На жалост, то је правац на који ни једна једина, од горе наведених странака, није спремна.

Зашто?

Па тражи озбиљан рад. Озбиљну жртву. Супротстављање окупатору ...... и ...... одрицање од личног богаћења.

Срамотно је, ако народ нема шта да једе. За сада нико од оних који би да воде државу ту срамоту не осећа. Ту су исти. Разликују се само по томе што су се неки већ омрсили, а неки се тек боре за своје место за столом, на коме смо ми предјело, главно јело и дезерт.