Како показује политичко искуство у земљи Србији, постоје неки примерци људске врсте (Homo sapiens sapiens) чија агресија расте доласком избора. Последица је напад. На људство и материјална средства.
Док се између избора страначки живот одвија углавном несметано, чим крене предизборна кампања, почну и оптужбе за нападе сваке врсте. Вербални напади на политичке супарнике се називају "прљавом кампањом". Физички напади на људство и материјална средства, са мало изузетака, обично пролазе неидентификовано, некажњено и заборављају се када се избори заврше. Све је то српски "изборни фолклор", који је већ постао традиционалан у овој новој ери. Ери демократије у земљи Сербији.
Чини се, међутим, да се ови избори издвајају по учестаности тих напада. Мал', мал', па слушамо о покушајима атентата, убиства углавном вођа политичких странака. Мало нижег интензитета су "напади на просторије". Сасвим ниског интензитета, у поређењу са претходним, су вербални напади. Што би казала госпођа Живка министрка "...а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало - добар дан."
Зашто је то тако?
Шира анализа би нашла, вероватно, низ разлога. Оно што из оваквог понашања ткз. политичара у Србији стоји је вероватно пројекција њиховог културног нивоа, домаћег васпитања, схватања политике. Не треба да се заборави да је већина њих приучена за "бављење" политиком. Без обзира да ли су високо, средње, или ниско образовани, јер на српској политичкој сцени има свакаквог зеља, скоро сви наши политичари су - што се посла којим се баве тиче - "street smart".
Што неко рече, да му даш да вози авион рекао би "не умем" и одбио би, али да му кажеш да буде министар, премијер, председник - е, то може! Прихвата се без икакве кочнице. Зато нам је и овако, како нам је.
Оваква ријалити педизборна кампања је последица и пројекције коју ти људи, мислим они који се "баве" политиком, имају о становницима ове унесрећене земље. Председнику Владе Вучићу се приписују изјаве које указују да нас он види као ленштине, ладолеже, џабалебароше. По принципу "лопов мисли да су сви лопови", ништа о нама не мисли боље и цела она булумента која се расподелила по вертикали политичког руковођења. Свако ко је имао прилике да проведе извесно време са тим људима има искуство да нас они или презиру, или су потпуно незаинтересовани за нас. Ова сурова истина се мало мења пред изборе, бар у делу интересовања за нас.
Трећи разлог је потпуна безидејност политичких странака. Већина је компромитована, јер је у неко доба учествовала у власти. Учествовала у разбијању и распродаји Србије. То што смо међу најсиромашнијим државама у Европи, ако не и најсиромашнија, је последица злочињења свих влада и странака које су учествовале у власти у последњих 25 година. Може да се само мери ко је био гори, а ко мало бољи, али од тога народ користи нема. Слогани као "не дамо земљу", "никад у НАТО", "никад у ЕУ", "ЕУ нема алтернативу", "за бољу Србију" и слични су се излизали, не зато што су сами по себи, као искази, изгубили смисао, него зато што народ више не верује онима који их извикују. И то с правом. Зато се предизборна температура диже грајањем у глас у телевизијским дуелима, неодмереним изјавама, нападима у 4 ујутру на празне хале, гуркањем на пијаци. Све то постају атентати, покушаји убиства, напади. Циник би рекао да, пред изборе сви они некако воле да буду нападнути. Ваљда мисле када су им програми шупљи, а речи неискрене, да ће бирачи да се сажале на онога ко је највише нападан.
Тако то изгледа у сфери "високе политике".
Са становишта "обичног" бирача, цела ситуација, све више подсећа на онај виц о Муји.
Проближава се смак света, па питали Мују шта ће да ради. Он одговори одмах, из топа, "Ништа! Спакујем жену и децу, па одосмо за Немачку!"
Ко преживи, причаће.
Док се између избора страначки живот одвија углавном несметано, чим крене предизборна кампања, почну и оптужбе за нападе сваке врсте. Вербални напади на политичке супарнике се називају "прљавом кампањом". Физички напади на људство и материјална средства, са мало изузетака, обично пролазе неидентификовано, некажњено и заборављају се када се избори заврше. Све је то српски "изборни фолклор", који је већ постао традиционалан у овој новој ери. Ери демократије у земљи Сербији.
Чини се, међутим, да се ови избори издвајају по учестаности тих напада. Мал', мал', па слушамо о покушајима атентата, убиства углавном вођа политичких странака. Мало нижег интензитета су "напади на просторије". Сасвим ниског интензитета, у поређењу са претходним, су вербални напади. Што би казала госпођа Живка министрка "...а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало - добар дан."
Зашто је то тако?
Шира анализа би нашла, вероватно, низ разлога. Оно што из оваквог понашања ткз. политичара у Србији стоји је вероватно пројекција њиховог културног нивоа, домаћег васпитања, схватања политике. Не треба да се заборави да је већина њих приучена за "бављење" политиком. Без обзира да ли су високо, средње, или ниско образовани, јер на српској политичкој сцени има свакаквог зеља, скоро сви наши политичари су - што се посла којим се баве тиче - "street smart".
Што неко рече, да му даш да вози авион рекао би "не умем" и одбио би, али да му кажеш да буде министар, премијер, председник - е, то може! Прихвата се без икакве кочнице. Зато нам је и овако, како нам је.
Оваква ријалити педизборна кампања је последица и пројекције коју ти људи, мислим они који се "баве" политиком, имају о становницима ове унесрећене земље. Председнику Владе Вучићу се приписују изјаве које указују да нас он види као ленштине, ладолеже, џабалебароше. По принципу "лопов мисли да су сви лопови", ништа о нама не мисли боље и цела она булумента која се расподелила по вертикали политичког руковођења. Свако ко је имао прилике да проведе извесно време са тим људима има искуство да нас они или презиру, или су потпуно незаинтересовани за нас. Ова сурова истина се мало мења пред изборе, бар у делу интересовања за нас.
Трећи разлог је потпуна безидејност политичких странака. Већина је компромитована, јер је у неко доба учествовала у власти. Учествовала у разбијању и распродаји Србије. То што смо међу најсиромашнијим државама у Европи, ако не и најсиромашнија, је последица злочињења свих влада и странака које су учествовале у власти у последњих 25 година. Може да се само мери ко је био гори, а ко мало бољи, али од тога народ користи нема. Слогани као "не дамо земљу", "никад у НАТО", "никад у ЕУ", "ЕУ нема алтернативу", "за бољу Србију" и слични су се излизали, не зато што су сами по себи, као искази, изгубили смисао, него зато што народ више не верује онима који их извикују. И то с правом. Зато се предизборна температура диже грајањем у глас у телевизијским дуелима, неодмереним изјавама, нападима у 4 ујутру на празне хале, гуркањем на пијаци. Све то постају атентати, покушаји убиства, напади. Циник би рекао да, пред изборе сви они некако воле да буду нападнути. Ваљда мисле када су им програми шупљи, а речи неискрене, да ће бирачи да се сажале на онога ко је највише нападан.
Тако то изгледа у сфери "високе политике".
Са становишта "обичног" бирача, цела ситуација, све више подсећа на онај виц о Муји.
Проближава се смак света, па питали Мују шта ће да ради. Он одговори одмах, из топа, "Ништа! Спакујем жену и децу, па одосмо за Немачку!"
Ко преживи, причаће.
No comments:
Post a Comment